Светосавске бомбе у Америци

Како је основан СОПО, једина српска емигрантска терористичка организација. Минирање дипломатских представништава у САД и Канади био одговор на ликвидације знаменитих Срба које је чинила Удба

ПОЧЕТКОМ лета 1964. године у Паризу, у стану Јована Бркића, на Авенији Пол Думерг бр. 162, окупило се тридесетак људи. Није било никаквих нарочитих говора. Андра Лончарић је кратким, бираним реченицама саопштио присутнима да се имају сматрати оснивачима прве тајне политичке и терористичке организације.

Ово тајно друштво названо је Крмчија. Име је преузето из књиге правила за духовни живот Срба „Крмчија Светог Саве“. Крмчија – у слободном преводу – значи кормило.

Јован Бркић, домаћин овог скупа, по свему судећи човек француске обавештајне службе, живео је у стану који је вредео у оно време више од милион долара. Прва комшиница била му је Брижит Бардо. Легендарној секс-бомби сигурно није било ни на крај памети да се тик до њених врата окупљају терористи.

Водећу реч имали су Андра Лончарић, капетан Вељко Реметић и принц Михајло Петровић, унук црногорског краља Николе.

На овом завереничком састанку уочиће се и једно име које ће доцније бити често присутно у емигрантском животу Срба. Молитву, уочи овог скупа, одржао је поп Стоиљко Кајевић, који је емигрирао из Југославије и у Паризу студирао теологију на Академији „Свети Сергије“.

Већ на првој седници најужег руководства Крмчије, договорено је да поп Кајевић мора одмах за Америку. Осмишљен је план да се организација прошири и преко океана. Са препоруком из Париза, од Андре Лончарића и Јована Бркића, поп Стоиљко Кајевић стигао је у Чикаго и јавио се владици Дионисију.

Владика Дионисије, који је тада био на челу расколничке цркве, прихватио је младог свештеника који почиње да спроводи у дело налог Андре Лончарића о оснивању тајне терористичке организације у Америци и Канади.

ЛИКВИДАЦИЈЕ Две године после терористичке акције на југословенске амбасаде и конзулате, у Паризу је на монструозан начин ликвидиран Андра Лончарић. Осам година касније, убијен је и Драгиша Кашиковић. Удба ни једном ни другом није могла да опрости њихову ангажованост против СФРЈ.

После темељних провера, сачињен је списак од 36 особа које је требало да чине срж организације. Договор је пао да ново име буде СОПО, односно Српски ослободилачки покрет – Отаџбина.

Оснивачки скуп је заказан за 26. август 1966. године, у мотелу „Бивер Вали“ у близини Питсбурга. Из Чикага су стигла два аутомобила. У једном су били Миомир Радовановић и Драгиша Кашиковић, а у другом момци које је Андра Лончарић послао из Париза: Александар Десанчић Бебан, боксер Боро Корнић, Десимир Марјановић Лима и Милан Николић Бели.

Ова четворица су стекла славу у емиграцијским круговима, пошто су као дечаци украли службена кола Александра Ранковића и зато су осуђени да шест година година проведу у Поправном дому у Крушевцу. Из Кливленда су дошли Ђорђе Ђелић и Милан Чуковић, који је, иначе, био првак САД у дизању тегова.

Бећо Ракочевић и браћа Бранко и Коста Станојевић дошли су из Торонта. Овај други, Коста, под именом Кен, почетком деведесетих година прошлог века постаће популаран у Југославији јер је био чак „закупио“ Титову вилу у Игалу. Екипу из Торонта чинили су још и Брана Петров, Раденко Буквић и Јован Јовановић.

За главног и водећег човека СОПО-а изабран је поп Стоиљко Кајевић. За пропагандни рад су били задужени Миомир Радовановић и Драгиша Кашиковић.

Њих двојица су тада били уредници радикалног емигрантског листа „Слобода“ који је излазио у Чикагу. Миомир Радовановић био је и власник култног ресторана „Миомир Сербијан клаб“.

Завереници на скупу у Пенсилванији договориоли су се да у року од шест месеци изврше прву акцију. Поп Кајевић, уз помоћ Косте Станојевића, три месеца је обилазио амбасаде и конзулате по Сједињеним Државама и Канади. Детаљно је испитивао њихов систем обезбеђења.

У Детроиту, 28. октобра 1966. године, Кајевић је поднео извештај осталим члановима СОПО-а. Једногласно је донета одлука да се идуће године, на ноћ уочи Светог Саве, дигну у ваздух амбасаде у Вашингтону и Отави, и конзулати у Њујорку, Чикагу, Сан Франциску и Торонту.

Канадски тим, предвођен Костом Станојевићем и Бећом Ракочевићем, успео је из једног војног депоа, на северу Онтарија, да изнесе сандук експлозива високог квалитета. Товар за „Светосавску бакљаду“ био је спреман, само га је требало пребацити за Сједињене Државе. Централа у Чикагу одлучила је да се та операција изведе ноћу, 21. новембра 1966. године.

Миомор Радовановић и Драгиша Кашиковић

Истовремено је договорено да се сви учесници у акцији, исте ноћи, окупе у Толиду, у држави Охајо, шездесетак миља од канадске границе.

Стоиљко Кајевић је кренуо рано ујутро, 21. новембра, из Чикага и у хотелу „Холидеј ин“ у Толиду резервисао пет соба на лажна имена. После краћег предаха упутио се ка Детроиту, односно Виндсору. Између ова два града је иначе америчко-канадска граница и дели их река Детроит. Још почетком тридесетих година прошлог века, прокопан је тунел испод реке и он је главна погранична саобраћајница.

На самом изласку из тунела, с канадске стране, непосредно иза пункта за пасошку контролу, налази се један ексклузиван ноћни клуб, власништво нашег човека, Богдана Кркића. Кајевић је паркирао свој „торнадо“ иза клуба. После неког времена појавио се Коста Станојевић и отишао до кола, донео три путне торбе и нестао у диму Крекићевог бара. Кајевић је сачекао десет минута и кренуо назад, ка Детроиту. Истим путем – кроз тунел.

У Толиду, око десет увече, сви су били на окупу. Одмах је почела обука за употребу експлозива. Договорено је да напад на дипломатска представништва СФРЈ мора бити изведен у време када никог нема на улицама и у канцеларијама да не би било жртава. Поноћни сати били су идеално време. Свако је понео своју експлозивну направу коју ће употребити у раним јутарњим сатима 27. јануара наредне 1967. године.

Одлучено је да браћа Кајевић, Стоиљко и Живко, с Радомиром Чкаутовићем, сва тројица свештеници, поставе експлозив у Вашингтону. Миомир Радовановић, Драгиша Кашиковић и Никола Живовић требало је да на волшебан начин поставе „поклон“ у просторије конзулата на Мичиген авенији у Чикагу. Ђорђе Ђелић и Милан Ћуковић су морали да смисле како да приђу конзулату у Њујорку. Сан Франциско је припао најмлађима: Бебану Десанчићу, Бори Корнићу, Десимиру Марјановићу и Милану Николићу Белом. Отава и Торонто остали су канадском тиму, онако како се договоре Бећо Ракочевић и браћа Станојевић.

„Четири момка“ из Чикага запутила су се у Лос Анђелес, пронашла послове и станове, и тек 26. јануара 1967. године упутила се ка Сан

Франциску, где су у касним вечерњим сатима оставила пакет са експлозивним пуњењем.

Најтеже је било акцију извести у Њујорку. Конзулат се на лазио на углу Пете авеније и Шездесет и треће улице. На том ћошку је увек велика маса света – и дању и ноћу, а обезбеђење је били изузетно.

Дан уочи Светог Саве, у источном делу Америке, падао је ужасан снег. Скоро сви путеви су били завејани. „Трилинг попова“ браћа Кајевићи и протојереј Чкаутовић, право су у Вашингтону кренули ка Авенији Масачусетс, где се налазила југословенска амбасада. Стоиљко је изашао из кола, прескочио живу ограду, и поставио повећу актен-ташну на зид код улазних врата. Када су прешли на десну обалу реке Потомак зачула се страховита експлозија.

Чикашкој екипи било је можда најлакше али и најкомпли- кованије – истовремено. Они су знали сваки сантиметар око југословенског конзулата у Чикагу и није им био никакав проблем да поставе експлозив на најосетљивије место. Али њих су у Чикагу сви знали.

Драгиша Кашиковић је, по обављеном задатку, послао више од стотину писама америчким сенаторима и конгресменима, у којима их обавештава да је овај терористички акт одговор српске емиграције на све учесталије ликвидације угледних Срба од стране Удбе.

Бећо Ракочевић, на једној, а Коста Станојевић на другој страни, у Канади, у Торонту и Отави, такође, под заштитом мрака и великог снега, без озбиљнијих тешкоћа извршили су задатак.

А увече, по емигрантским кафанама, препуним дуванског дима и мириса вруће ракије и ћевапчића, разлегала се песма и осећала раздраганост. Четници, љотићевци, недићевци… сви су славили светосавске бомбе.n

НЕМОЋ АГЕНАТА ФБИ

Агенти ФБИ размилели су се по свим местима где се окупљају Срби. Месецима нису могли ништа да открију. Да би задовољили југословенску страну и замазали очи својој јавности, извели су пред суд десетак Срба. Сви су ослобођени због недостатка доказа. Осим Драгише Кашиковића. Иако је имао „необорив алиби“ неколико сведока је тврдило да је целу ноћ седео с њима, неко је морао да плати цех за ову синхронизовану акцију. На суду Кашиковић је рекао:

– Без обзира на одлуку овог суда, ја знам да ће историја да ме ослободи сваке кривице – био је кратак Кашиковић.

Извор: НОВОСТИ