Sveti velikomučenik i pobedonosac Georgije

Datum objave: petak, 6 maja, 2011
Veličina slova: A- A+

Sveti Georgije

Latinica

Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije (takođe Sveti Đorđe) bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije. Sveti Georgije je jedan od svetitelja koji se najviše proslavljaju u Pravoslavnoj Crkvi, međutim, takođe se slavi i u katoličkim zemljama. Ovekovečen u priči gde ubija aždaju, slavi se u Kanadi, Kataloniji, Engleskoj, Etiopiji, Gruziji, Grčkoj, Crnoj Gori, Portugalu, Srbiji, kao i u gradovima Istanbulu, Ljubljani i Moskvi. Takođe je ovaj svetitelj zaštitnik
profesija, organizacija i bolesnika.

Prema predanju, rođen je 275/280. godine u maloazijskoj oblasti
Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe preselio sa majkom u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio dostojno obrazovanje.

Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga kao takvog
uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama.
Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u
njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita
tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303.
godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje
hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i
oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta
siromašnima imanja i bogatstva.

Đorđu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog
odnosa protiv hrišćana i o njihovom daljem progonu. Tom prilikom je izašao
pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Sav besan, car
naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Po carevom naređenju, vojnici su položili Georgija na zemlju, zabili mu
noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako
pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car,
očekujući da će posle ovih muka Georgije da se odrekne vere. Međutim,
Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada
naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih
eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim
okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama.

Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u
suprotno, car naredi da Georgija zakopaju u negašeni kreč tako da mu je
samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori. Nakon
tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po
naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u
carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Georgija. Atanasije se
odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo
da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje
Georgija prvim napitkom, a pošto se Georgije nije pokorio, onda naredi
da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada
Georgije opet osta živ.

Na savet nekih dvorana, car je tražio od Georgija da se pokloni pred
kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se skupio u hramu
da vidi kako će Georgije da se odrekne Hrišćanstva. On je prišao statui
Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge
statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra
viknula je: “I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.”

Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Georgiju i
carici Aleksandri. Vojnici povedoše Georgija i Aleksandru na gubilište,
van grada. Malaksala i slaba carica Aleksandra, na putu do mesta
pogubljenja, zamoli vojnike da malo odmori i tu na gubilištu izdahnu, pre
posečenja.

Stigavši na gubilište, Georgije stade na određeno mesto i pomoli se. A
onda, Georgije položi svoju glavu, i bi posečen dana 23. aprila (tj. 6.
maja po novom kalendaru) 303. godine. Prema zaveštanju telo Georgija
preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva. Po
crkvenom učenju 16. novembar je dan kada je obnovljen hram svetog
Velikomučenika Georgija u Lidiji, gde je položeno njegovo telo – i Srbi
ga proslavljaju kao praznik pod imenom Đurđic. Malo šta se, zaista
pouzdano, zna o njegovom životu. U ikonografiji Pravoslavne crkve, Sveti
Georgije je još od 7. veka prikazivan kao vojnik (bez konja, u stojećem
stavu) i sa kopljem ili mačem.

Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Georgija – na konju, u
vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji
jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija
svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica
Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišćansku crkvu.

Prikaz Svetog Georgija koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišćanske mitologije – ” Georgije i Aždaja”.

Zabeležena su brojna čuda koja su se dogodila na grobu svetog Georgija
kao i njegova brojna javljanja u snu i na javi mnogima koji su njegovu pomoć
tražili. Kult Svetog Georgija se začeo dosta rano. Na mestu njegovog
groba u Lidiji, za vreme vladavine cara Konstantina I (306-337),
podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Georgija se
iz Palestine proširio na celo Istočno Rimsko Carstvo. U 5. veku se kult
ovog sveca proširio i na Zapadno Rimsko Carstvo. 494. godine, Georgije
je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog (492-496). Hram
Svetog Georgija u Lidiji je srušen 1010. godine ali su ga Krstaši
obnovili. Godine 1191. i tokom Trećeg krstaškog rata, hram je ponovo
uništen, od strane islamskih snaga sultana Saladina. Posle krstaških
ratova u 12. veku, kult Svetog Georgija je prenet u Englesku. Za vreme
kralja Edvarda III od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški red
Gartera, Sveti Georgije je postao i zaštitnik Engleske države. Sveti
Georgije ili na katalonskom Sant Đordi (katal. Sant Jordi), takođe je
svetac zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Slavi se po
novom kalendaru, 23. aprila.

Veoma je slavljen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti
Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu. Srpska pravoslavna crkva ga slavi
dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja po
gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom), a drugi je prenos
moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija – Đurđic, koji se slavi 16.
novembra (3. novembra po crkvenom). Na ikoni vezanoj za Đurđevdan je
sveti Georgije prikazan na konju kako ubija aždaju. Drugi prikaz je sveti
Georgije kao vojnik sa kopljem u ruci. U našem narodu se ovakva
predstava zove Đurđic i vezana je za slavu Đurđic. Posvećeni su mu mnogi
manastiri, među kojima najpoznatiji manastir Đurđevi Stupovi. Sveti
Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi.
Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških
pohoda. Proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi,
Nemci, Italijani, itd. Novi Hram Svetog Georgija je podignut na mestu
starog 1872. godine i postoji još uvek.

 

Izvor: SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top