Говор свештеника Срђана Рољића, пароха дракулићког, поводом обиљежавања 71 године од страдања Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама. У Дракулићу, код спомен-костурнице, 03. фебрурара 2013.
Помаже Бог, драга браћо и сестре!
Сабрали смо се данас на Таjни Христовоj у спомен-храму Св. вмч. Георгиjа, па сад овдjе наставили молитву у славу Јединог Истинитог и Живог Бога и у част и спомен Светих мученика бањалучких (дракулићких, мотичких и шарговачких).
Јула 1833. године, француски пjесник Алфонс де Ламартин, у свом проласку кроз Ниш, о Ћеле-кули jе рекао: „Нека Срби чуваjу оваj споменик! Он ће научити њихову дjецу шта вриjеди независност jедног народа, показуjући им по какву су их циjену платили њихови очеви“ Спомен-храм jе свjедочанство. И оваj споменик jе сведочанство. Свjедочанство о мартирима-свjедоцима Христа Побjедитеља смрти, коjи своjом крвљу бришу jедну границу уjедно ствараjући и исписуjући друге. Бришу просторно-временску границу, границу тварног и нетварног, границу коjа диjели и одваjа човjека од Бога, ону коjу jе Богочовjек избрисао за свагда. С друге пак стране, исписуjе границу и границе. Све оне подjеле на коjе смо свакодневно навикли: да се диjелимо по боjи коже, jезику, нациjи, партиjама, нестаjу, а остаjе само jедна и jедина истинита подjела настала васкрсењем Христовом. Та вододjелница историjе диjели род људски на људе и нељуде; на боголиког и обоженог човjека Богочовjека Христа и ђаволиког и ођавољеног нечовjека и рашчовjека.
Ова година jе 1700-годишњица миланског едикта и прогласа слободе хришћана, а ово свето мjесто свjедочи друго. Православна Црква jе била и остала до дана данашњег гоњена Црква, jер тамо гдjе jе Дух Свети тамо jе и гоњење и тамо гдjе jе Истина тамо jе и зло коjе вjечно, али безуспjешно, покушава да jе уништи. Црква jе у ових 17 виjекова страдала и страда и од невjерника и од иновjерних, али оно што наjвише боли jесте свjедочанство овог мjеста, да Црква, Народ Божиjи, страда и страдаће од „лажне браће“ , jер сви коjи себе називаjу именом Спаситељевим нису хришћани. Господ напомиње jедно и jедино: „Заповиjест нову даjем вам: да љубите jедни друге, као што jа вас љубих, да и ви љубите jедни друге. По томе ће сви познати да сте моjи ученици ако будете имали љубав међу собом”. Само онде гдjе jе љубав тамо jе слобода. Само онде гдjе су љубав и слобода ту jе и Бог љубави и Црква као богочовjечанска заjедница.
Начело постоjања истинских хришћана свих времена jе „Бог изнад свега, а човjек приjе свега“ и њоj слична „Христос приjе свега и изнад свега. Све за Христа, Христа ни за шта“! Та своjа начела српски народ jе вjековима исписивао не мастилом но крвљу и сузама: За крст часни и слободу златну. И заиста сва хришћанска демократиjа своди се на те диjе речи. Али чим jе српски народ пошао тим часним путем Антихрист jе ударио по њему са безброj мачева и бичева, споља и изнутра. Вjерни Васкрслом знали су да jе живот без Христа смрт, а смрт са Христом живот. „Кад се лаж погребе“, рећи ће св. Николаj Жички, „не устаjе више. Али кад се истина погребе, она васкрсава. Сасвим jе тако. Истина jе и у гробу жива, и у оковима слободна, и у тамници светла, и у блату чиста”. Та Истина jе Пут у Живот. Само Господ jедини зна колико jе живих међу умрлима и колико jе мртвих међу живима. Једини броjи и jедини цjени.
Свети мученици су житељи и проповjедници „културе живота“. У свом времену поништили су „културу смрти“ – културу заборава, богозаборава и себезаборава. Посрамили су за сва времена антихристовску сатано-идеjу и паролу лажног хришћанства да ЦИЉ ОПРАВДАВА СРЕДСТВО, као и десетинама година након њиховог у Христу прослављеног страдања, обновљену лажну идеjу безбожништва: СЛОБОДА, ЈЕДНАКОСТ, БРАТСТВО, ИЛИ СМРТ. Свевремено свjедоче о опасности коjа приjети од културе смрти. Она jе данас проjављена у савременоj модерноj култури чедоморства, планирања породице, противриродних заjедница. Култури у коjоj се дjела човjека циjене више од дjела Божиjих, а дjела човjекова имаjу за силнике већу вриjедност од човjека као личности. Та култура као да jе испуњење риjечи преподобног да ће доћи вриjеме кад ће цвиjеће бити без мириса, храна без укуса и људи без душе.
Свjедоче нам да се хришћанин не рађа већ догађа, те им само можемо молитвено завапити: Свети и блажени и хвале достоjни мученици Бањалучки, трострадални предела мотичких, дракулићких и шарговачких, молите пред светим престолом Бога Троjична да се наш заборав преобрази у незаборав, страх у љубав силну, невера у веру, немилост у милостињу, одсутност у свеприсутност, оговарање у разговор, сила у трпљење, одрицање у потврђивање светог имена Христовог. Молите свети Божиjи угодници да срп љубави и праштања Господа нашега Исуса Хирста сасече сваку злу страст у нашим срцима, као некада што jе као jош за жетву недозрело класjе, али зрело духом, секла рука неприjатеља Живота, и да заjедништво вере ка Господу и Богу Оцу нашем светли као пећ огњем ужарена, и да просветљење ума на добро и корисно свакоj души богочежњивоj буде загреjано тополотом радости Господа и Бога и Утешитеља Духа Светога. Укрепите немоћи наше свети Божиjи страдалници са наjсветиjом и свебеспрекороном Богородицом Мариjом Дjевом, да иако недостоjни приђемо Чаши истине и славе незамисливе и тако пстанемо сви jедно Тело у jедном Духу, а све у jедном и истински оваплоћеном и васкрслом Сину, са Оцем свеславећим и Духом Светим Господом животворним у све векове и до краjа времена. Амин
свештеник Срђан Рољић
Извор: СОЗ БАЊА ЛУКА
Везане виjести:
ОБИЉЕЖЕНА 71 ГОДИНА ОД ПОКОЉА У ДРАКУЛИЋУ
ДРАКУЛИЋ, МОТИКЕ, ШАРГОВАЦ: ОБЕЗБИЈЕЂЕН БЕСПЛАТАН ПРЕВОЗ ИЗ БАЊАЛУКЕ