Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
(Из биљежнице jедног преживjелог свештеника-логораша)
Пред рат напуштена творница „Даница“, постала jе године 1941. – логор „Даница“. Као авет у подравскоj равници са своjим високим водоводом и творничким зградама дуж цесте и, паралелно са друге стране магазинима до коjих су стизали вагони, чиjа jе утроба гутала људе и одвозила у непознатим правцима – равно на стратиште. „Даница“, насмиjана дjевоjка како jе била раниjе приказана на кутиjама од крема за ципеле, ниjе више заштитни знак производа ове напуштене творнице; сада jе крваво усташко знамење – слово „У“ – замиjенило оваj дражесни осмиjак и цери се као авет из сваког кута овог здања – логораши га виде и тамо гдjе ниjе, из земље ниче, ноћ га рађа и пада са звиjездама.
Страшно „рогато“ слово, међу задњима у азбуци, узели су као символ задњи људи у овоземаљском роду.
Пуцаjу леђа… раде кундаци, врисак и сузе.
Пет хиљада, а можда и више, људи дониjело jе овде своjе судбине, прониjело своjе патње и костуре, коjи су наjзад покошени рафалима мржње негде у плачноj долини Лике.
Три претходна затвора за мене су била три факултета. Ушао сам до ситница у начела по коjима се ствара jедна „држава“ на сузама и крви невиних, изван закона стављених Срба. Читам сакривене карте: знам приближно када ће да туку, одводе. Доручак и вечера обично су батине. Често се прозива ноћу и одводи у ноћ и смрт. До прозива чекања су страшна. Страх улази у крв и кости, скамени срце и охлади тиjело. Људи претстављаjу само сjене, изгубљени погледи отсjечене ноге. Страх утањи човjека, смањуjе му тежину. Кад претученог убацуjу у бараку, пад му jе млитав; само се сложи уз тупи пад. Не боле га ударци већ свиjест о томе да jе недужан. Сви носимо жиг кривице.
„Наjкривљи“ су свештеници и за стратиште први на реду; по усташким начелима за њих нема никаквог оправдања: крив си просто зато што си свештеник.
На земљи пред бараком бр. Х лежи прото Адам Марин. Згрчен у болу претучен до изнемоглости, хтео би да се подигне али нема зато моћи. Забо прсте у пиjесак, jедном се ногом одупире, али опет немоћан пада. Краjњим напором диже мало главу: „Убите ме пси крвави“ – патнички довикну усташама, а глас му се изгуби у пиjеску у коjи зари главу. „Убите ме, зашто ме више мучите“ – шаптао jе потмулим ропцем у врућем пиjеску. Његов пjешчани пољубац усташе нису могле да чуjу. Такав jе убачен у вагон за транспорт.
Већ неколико дана осjећам страшан предосjећаj зла. Усташе су ужурбани као муве пред кишу: уjедаjу риjечима и погледима. Зле слутње подгризаjу мисао. Ноћ jе као у рогу. лежимо на мало срушене сламе. Буве, уши и стjенице имаjу своjе путеве. Ноћу су те животињице неуморне. Боле руке од сталне одбране. Ни сто руку не би било доста.
„Сви доље“ – загрми наређење стражара испред бараке. Таj глас боде и пара срца као усиjани мач. Као сjене на прстима улазимо у мрак, тихи, и по команди сjедамо. Сjедимо и чекамо глас из таме, – глас човjека или пушке. Зелено батериjско свjетло сjече помрачину. настаjе прозив по списку. Двиjе стотине и двадесет људи одлази у ноћ, пуни jезе и страха. Под цокулама шкрипи пиjесак и одjекуjе у срцима логораша.
Међу првима прозивани су прото Никола Бан и свештеник Ђорђе Милоjевић и унесоше у ноћ своj страх и мисао о смрти. Прото Никола заплива у ноћ као у воду, а Ђорђе, повиjен као клас, приђе зеленом свjетлу, сломљен и скрхан од свjетла и – неизвjесности.
„Ово су они прави“ – цери се глас из мрака, „ови брадати“.
Прозивању никада краjа, отегло се као ова досадна ноћ и равница под њом. Да бар мjесец мало освjетли пут, лакши би био и оваj пут у смрт. Група наjзад отабана у ноћ.
„Сви горе“ – расциjепа глас стражара муклу тишину, ноћ и срца.
Олакшани помало мишљу сами се тjешимо: jош ћемо да живимо… jош, макар и мало. Ношени том сакривеном мишљу, добивамо помало крила. Мала су то лагана крила, коjа нас ипак носе, носе кораке наше… Зашушта пљева на нашем лежаjу. Мала, крвожедна гамад стаде да послуjе, а кроз ноћ се опет проломи: „Сви доље! Жури стоко“.
Већ сjедимо. Требаjу jош, мислим. Никада доста.
„Никола Докмановић, механичар“ – jедва се кроз ноћ довуче глас из даљине, па онда све jаче, по вези, пред сваком бараком, те дође ред и на нашег стражара: „Никола Докмановић, механичар“, понови он.
„Ја“ – одазва се мек, скоро дjечачки глас испред мене, и изгуби се у ноћ.
„Даjте jош седамдесет лопата“ – понови се глас по истоj вези. Зачу се звекет лопата, кораци и – шум у ушима. Кад се све то утиша и ми полегосмо, зачуше се митраљески рафали помиjешани са вриском, коjи су сjекли jезиву тишину и крваво урањали у наша преплашена срца. У соби jе било мирно, само се могло чути како неко у близини гута пљувачку, да овлажи суво грло. „Благо њима“ – шапућем у себи, дробећи прстима jедну стjеницу на упалоj бочини, „и нас ово чека, приjе или послиjе, свеjедно“.
Прошло jе десет дана од ове jезиве ноћи. За то вриjеме збило се доста промjена. Мени jе то већ трећа соба. Одабираjу нас; сваки час – класираjу. Сељаци полазе на рад. Свако jутро блискаjу лопате у колони, коjа подиже прашину у правцу према Копривници. Спочетка, ред jе био овакав: наjприjе попови и „господа“, а послиjе толиких класирања – сами сељаци. Мjесец дана провео сам и jа у овоj колони – сељака. Режим jе све строжи. Лежим и мислим. Никада не могу ни jедно ни друго. Сви путеви воде у смрт, бадава jе све.
Али ипак, нада у спас, и у наjтежим тренуцима, не исчезава потпуно. Вараш се наjстрашниjим предзнацима, на моменте долазиш до спознаjе да су ти сви предзнаци лажни, али опет, праћакаш се у обмани, коjа jе некако овдjе и угодна и слатка. Увиjек се некако исприjечи преда те нека правда коjа подиже поклеклу наду: толики људи, па недужни, еj, каква кривица пред историjом… нешто нам ипак говори: бићете спасени. Лежим тако и маштам. Знам, да и сви то чине, а циљ нам jе свима заjеднички: спасити се само одавде. Ноћи се претвараjу у маштања и ишчекивања… сабласти се крећу њима. Мртви устаjу, дозивљу, и ми их jасно видимо. Ђорђе савиjен као клас, преломио браду на прсима, уронио у мислима и иде право к мени.
„Мића – каже – баш тебе тражим“. Глас ме убоде у срце и заниjемих. Ђорђе Милоjевић jе мртав, знам, чуо сам и рафал, и врисак.
„Ти долазиш из мртвих, знам – то jе обмана и сан“ прозборих нечуjно. „Не жив сам, сви смо живи – прошапута широко кроз браду – пуцали су преко нас… Него, имаш ли шта за jело? Десет дана већ гладуjемо. Ништа – ни воде. Уловио сам ево прилику… украо се… свеjедно, одавде никуда, глава ће наjзад отићи.“ Сjео jе краj мене, а вилице су пуцале и залогаjи гласно путовали. Сутрадан су их помешали са нама и нашим невољама. Сви су били необриjани. Испуцала уста знак су патњи. Ђорђева брада некако се одуљила, а глава утонула у браду. „Главу даjем, браде не даjем“ – знао jе често поновити рећи – „с главом нек иде и брада“. Обиљежен брадом, био jе тако често мета кундацима. Једном jе сам броjао, било их jе 70 – све на рачун браде. И поред тога, ниjе jе бриjао.
Наjзад jе силом обриjан, и опремљен из логора првим транспортом. Брада jе остала у „Даници“, а глава негде у Лици – у Јадовну под Велебитом. Са њима jе отпремљен протођакон Лазар Живадиновић, – троjица свештеника на три стотине људи. На повратку, усташе су радосно трљали руке.
Са већом групом Босанаца, набрзо су стигли у логор: прота Божић, из Сараjева и прота Магарашевић из Тузле. Један средовечан, ситан сељак из те групе имао jе огромну рану на челу, да су му се jедва назирале очи. Студент Лукић из Олова, убиjен jе пред магазином и бачен у латрину. Кад су га њихали над латрином висила jе његова глава и плава коврџава коса. А из уста липтила му крв. Режим jе пооштрен, а глад се увукла у наше собе. На жици, крадимице, могло се купити нешто хране. Али новаца нема. У потрази за новцем већ смо исциjепали сву одjећу. Прота Божић донио jе нешто хране у логор. Првих дана већ jе све раздиjелио сиротињи коjа jе са њим дошла из Босне. Да jе од те сиротиње ко преживио, спомињао би доброг проту кроз сав живот.
„Прото гладан сам“… „Ево ти брате, само се чуваj“, бринуо се прота за сваког човjека, чиjе рите од одела нису говориле да би и овакви сиромашни сељаци били неки политички кривци, како су били оптужени.
Прота Магарашевић, у плавоj вести, сув и брижан – био jе тежак болесник, али ко те jе за то питао. Са њим jе, рекли су ми, дотjеран и jедан ђакон, коjи jе одмах сутрадан по доласку у логор отпремљен првим транспортом – на стратиште.
Набрзо, кренуо jе и други транспорт, коjим су се од логора растали прота Божић и Магарашевић.
Једно jутро зацрнио улаз у логор од масе људи: Личани. Пун их простор пред бараком броj Х, у коjу их трпаjу. „Аjме, маjко моjа“, избиjа често глас из те масе. Туку их, видим. Један од њих сву групу надвисио. Познаjем га. То jе Стево Ћурчић из Огулина. Скаче уз њега усташа, чупа му браду, а он се на махове сагиње и купи по земљи чуперке од браде. Усташа jедва дохваћа браду коjа поносно стоjи на висини од два метра. Пљуште ударци. Уза зид забили људи главе, а одзад их туку. „Нос мора да дира земљу“ – командуjе усташа. Нос jе свакоме крвав, а погледи заривени у земљу. Страшан призор. Разврставаjу их по собама. Све jе већ пуно и мало се нађе jош мjеста. Једне су збили у неку колницу до наше бараке бр. ИХ. Та барака jе коњушница и ми смо смjештени горе на сjенику. Некада су ту становали дебели фабрички коњи, а сада су њени становници – гладни и изнурени логораши.
У колници Ћурчић jе сагнут – не може да се усправи. Гледа ме преплашеним погледом. Очи су му искрвављене ударцима, а на мантиjи jе откинут рукав и раме му вири преплануло од сунца. У џепу чува дио ишчупане браде. Владо Боснић, трговац из Огулина пада мртав, раскрвављене главе. На њега се сваљуjе jедан жељезничар, отац шесторо дjеце. Ја сам сакривен за зидом порушене бараке, док у камион бацаjу мртве. Мрак полако пада и све се стишава. Улазим у нашу собу тешка срца. Ћурчић се код нас ту ноћ криjе, али га одаjе његов узраст. Убрзо, дочекао jе и он транспорт за Лику, заjедно са осталом своjом браћом, а та ноћ проведена код нас остала ми jе у дубоком сjећању.
Прича Стево о своjим патњама: „Лежим тако у затвору на приткама, издуљен, каквог ме jе Бог дао. Опази ме jедан италиjански воjник, разрогачио очи и зове своjе другове. Хоће да ме сликаjу. Хтио бих да припалим цигарету. Подигох се и пођох према њима да тражим ватре, али они у таj час jедан преко другог главачке побjегоше са врата затвора. Дуго се чуо кроз ходник бат њихових корака и звекет аутомата…“
У jедном магазину смjештен jе читави црквени суд из Плашког. Први дан већ сам чуо да jе у логору прото Исо Пеjновић, а тако исто професор Милан Радека из Карловца. Сретнем проту Докмановића – Љутог и из његовог злог погледа и брзих широких кретња читам као да хоће рећи: „Иако убиjаjу, не боjим се смрти“. Јаша Степанов прича ми о затвору и боравку у „Кули“ у Огулину. Страшна слика као и свуда. Прота Милан Раjчевић сав спласнуо и утањен. Остале му само крупне воденкасте очи. Ко раскова, мислим, ову ширину и снагу од човjека. Милан Ђукић, увучен у себе – размишља. Прота Владимир Дуjић пун самопоуздања и достоjанствен као и увиjек. На саслушању питаjу га усташе: „За кога си ти гласао?“ – „За Мачека као и ти, отсjече прото, па jа крив а ти ниjеси“. Илиjа Павлица обриjан, jеромонах Нектариjе Дазгић ћутљив, а ђакон Доситеj Обрадовић увиjек у покрету.
Многи нису могли ни да схвате своj положаj. Перо Вучинић званичан као и увиjек, у доњоj и горњоj мантиjи. „Перо, кажем му, скидаj овдjе мантиjе да сачуваш главу, а и себе од тежих мука, а послиjе… Знаш, логор има своj посебан закон: што мање запажен, а нигдjе ни први ни последњи.“ Тако се скоро сав црквени суд из Плашког држао.
У то вриjеме често сам мjењао „стан“. Наjсигурниjи сам био међу сељацима. У jедном од тих моjих „станова“ нашао сам старог проту Поповића из Добрљина. Дотjеран jе из Костаjнице овамо са већом групом претучених и изнемоглих Бановаца и Босанаца. Проти су почупани бркови и брада. „Теже jе – каже он – када чупаjу бркове“. И тоj jе групи и неки Киjук без ноге кажу, да jе герилски курир. За другог коjи jе од Грубишна Поља и потпуно слиjеп, усташе говоре да jе био неки извиђач. Млади шегрт лимара Кукрике из Костаjнице прича о свом маjстору, кога су усташе разапеле на кућна врата, а све Србе тамо поклали. Каже он да jе и прото био ухапшен, али jе пуштен као стар и немоћан.
Весела група Пакрачана ушла jе у логор готово са пjесмом. Весели Славонци не помишљаjу уопште на смрт. Сjећам се, jедног дана у бараци у коjоj су били смjештени заорила се пjесма. Приjатни гласови заиграше у нашим срцима пуним бола и чамотиње. Хтjели би да живимо, али нам се ето не даjе. Пjесма jе набрзо престала и гласови умукли.
У тоj jе групи и прота Јова Станоjевић. Једна страшна масница преко читавих његових леђа. Ту су и свештеници Ландуп и Раjичевић. Опет сам пресељен у бараку боj ИХ, коjа jе и њима додjељена. Ту jе већ од раниjе становник прото Радека. Овдjе jе туча редовна. Некога понекад и прескоче. Чудно, ко прошао боље ко горе, али попови су увиjек на реду.
„Устаjте попови“, чуjе се jош са дворишта, а онда – „мудролиjе“ настаjу.
Приликом сваког „преслушавања“ наjвише jе плаћао рачуне свештеник Ландуп заjедно са протом Станоjевићем. Ја сам се довиjао на разне начине користећи се већ стеченим искуством у логору. Једном сам био трговачки путник без посла, а моj спољашњи изглед управо jе пружао такву слику. То jе зачудо омекшало неког Хампу – усташу из Тузле, коjи ми jе често био бранитељ. На другима се задрже, а мене прескоче.
За трећи транспорт требало jе jош двадесет људи да се попуни броj. Хватали су тада по баракама ко им се „свиди“. Ја сам случаjно остао. Прото Радека jе узет, али га логорник задржа и тако jе и он остао.
Броj jе намирен и транспорт jе отишао.
Међу последњима стигли су у логор лепавински калуђери, jеромонаси Јоаким Бабић и Доситеj Стоjановић.
Од споменутих 26 свештеника, колико их jе прошло кроз оваj логор, стрељано jе њих 16 и то: прото Адам Марин, прото Никола Бан, Ђорђе Милоjевић, прото Божић, протођакон Живадиновић, прото Магарашевић, прото Докмановић – Љути, прото Раjчевић, Милан Ђукић, Перо Вучинић, прото Дуjић, прото Станоjевић, Стево Ћурчић, Јаша Степанов, Илиjа Павлица, Пантелиjа Ландуп и jош два богослова. У смрт са собом одниjели су и своjе вапаjе за правдом коjу су очекивали. Кад би проговорила њихова уста, чули би заиста за jедну страшну причу о гладовању, мучењу и смрти, о страху и трпљењу сваке невоље, батинању до несвиjести, враћању у живот и поновном умирању; о присилном скакању у латрине до гуше, вjешању из страха и очаjа; чули би, jедном риjечjу, све што су нам са „новим поретком“, а задоjени мржњом према човjеку, дониjели у насљедство „хероjи“ Јанка-Пусте и свjетски пробисвjети Хитлерове творевине тзв.. НДХ.
Чули би даље читаву историjу о хероjском држању тога голоруког народа, коме су свештеници остали вjерни и у његовим наjтежим данима – на путу у смрт, кроз невиђена страдања и натчовjечанске муке и патње. Чули би, наjзад, и о величини немоћних, коjа улива поштовање и дивљење. Али, – жртве фашизма ћуте.
Црква jе на олтар слободе приниjела и овом приликом неизмjерне жртве, и уградила их у чврсте темеље наше отаџбине. Те жртве су и велике и драгоцjене, коjе се никада не могу нити смиjу заборавити. Од броjних свештеника, jедан сам од посљедњих, коjи jе изнио главу из логора „Даница“, и свjедок сам свих патњи жртава коjе су кроз њега прошле. Осим смрти, све сам видио и доживио.
У знак сjећања и дужног пиjетета на све сапутнике из овог логора – и мртве и живе – народ и свештенство, ове моjе риjечи нека буду умjесто воштанице и вjенца мртвима, на њихове гробове, расуте по разним краjевима и провалиjама, коjе осташе обиљежене њиховом невином крвљу и жртвама, а живима за сjећање на те тешке дане проживљене у jедном од наjсудбоносниjих периода наше историjе.
Димитриjе Јока, свештеник
(Обjављено у књизи „Споменица православних свештеника 1941-1945. године“)
One Response
Sećanje je zaštita od zla koje se dogodilo da se nebi ponovilo i baš zato su titoisti sakrili monstruozno ustaško zlo u bratstvo jedinstvo čime su se i samio indetifikovali kao to isto zlo ! Z aprvi svetski rat Srbi nisu sačuvali onoliko podataka koliko je trebalo a ipak ostalo je dovoljno da se zlo pamti i da se nosioci tog zla identifikuju istoriski zauvek a za drugi svetski rat ima još živih svedoka i prvih potomaka a i arhiva koje čuvaju ISTINU pa je potrebno sve obraditi da zauvek sve ostane istoriski upisano da generacije Srba pamte i prvi i drugi a o sve u titoizmu da bi se ISTINOM štitili u budućnosti !