СВЕДОЧЕЊЕ СА ТРГА: Мој Народ, полиција, медији и оних којих није било

Кренула сам 15. новембра 2014. године на Трг да поздравим Сужња. На почетку Кнез Михаjлове неки репортер jе у гомили пролазника искусним оком непогрешиво увребао неуку крезубу старицу и потурио jоj микрофон да каже шта мисли о предстоjећем скупу.

Вероватно ће се у вечерњим вестима на „jавном сервису“ и осталим „слободним и независним медиjима“ поjавити слични кадрови, из присутних ће неизоставно извући сваког крезавка, мусавка, чупавка или маторка коjи се уклапа у унапред задату представу. Чуди ме да се после толиких „едукациjа“ у организациjи свакоjаких иностраних фондова и непрестаних „реформи“ jош увек упорно користе већ одавно проваљени jефтини трикови.

Иста ствар jе и са проценом броjа присутних: веле да их jе било неколико хиљада, а нигде снимка издалека, да се види читаво мноштво. Зато jе колона, заузимаjући читаву ширину будуће Улице руског цара Николаjа II, у повратку из шетње поред мене брзим ходом пролазила више од четврт сата. Потом сам на руским вестима чула сасвим другачиjу процену: неколико десетина хиљада. Исто jе било и у случаjу недавне воjне параде (руске вести: 100.000 људи). Хеликоптери су надлетали, али (случаjно?) ни у jедном од њих ниjе било камере.

А што се тиче приказивања публике, као да jе сниматељима строго наређено да у кадру сме бити наjвише десетак људи. Даље, jавна гласила тврде да jе то био скуп Српске радикалне странке. Јесте, организовала га jе Српска радикална странка и на њему jе наступио председник странке, др Воjислав Шешељ. Али нипошто нису сви окупљени били чланови странке: само jа сам у оноликом мноштву спазила наjмање десетак своjих познаника коjи то нису. Можда ће неко рећи како су све то ситнице, али има их много и стално се понављаjу, што указуjе на свесну намеру. На сву срећу, технологиjе манипулациjе друштвеном свешћу потанко су разоткривене у књизи „Манипулациjа свешћу“ Сергеjа Кара-Мурзе.

Дакле, одржан jе jош jедан скуп на „Западном Балкану“. Тврдим да за мог живота ниjе било никаквог тектонског поремећаjа на Хлму (видети одредницу Хум у „Српско-српском речнику“ Радована Дамjановића), а преконоћ нас изместише из средишта на запад полуострва (видети било коjу земљописну карту).

Истину о томе ко jе био на скупу и како jе протекао присутни знаjу, док ће jе осталима скроjити „наша“ гласила. Они упорниjи могу да у „светскоj паучини“ пронађу снимак говора др Воjислава Шешеља, а jа желим да изнесем своjе утиске и осећања (у новоговору „емоциjе“) после блиског сусрета са моjим Народом (у новоговору „овим народом“). После многоброjних судбоносних збивања сабиjених у свега четврт века, после примене наjсавремениjих технологиjа, помно развиjаних у научним институтима богатог Запада и уходаваних „ин виво“ на нама, после санкциjа и „хуманитарних бомбардовања“, после свих иживљавања над људима и здравим разумом, моj господствени Народ дошао jе да Сужњу поручи: „Срећне ти ране, Јуначе!“

На Тргу ниjе било богато одевених, умишљено пуних себе, по приватним клиникама шприцаних силиконима или здравствено дотераних, солариjумски поцрнелих, приспелих са одмора на „елитним дестинациjама“, корисника разноразних „грантова“, представника „невладиних“ организациjа (оне коjи су дошли по задатку не рачунам), зато сам била у прилици да посматрам праве представнике мог Народа, коjи нису подлегли никаквом „зову сирена“, стамено се држећи завета своjих светих предака. Било jе ту људи свих узраста: и жустре омладине, и оних у годинама, и сасвим времешних. Видела сам и инвалиде са штакама, коjима се jош увек нисмо достоjно одужили за принесену жртву у одбрани неjачи…

Било jе шешира, шубара, шаjкача, али нисам видела оне западњачке качкете што се носе са штитником позади. Било jе много застава и парола исписаних ћирилицом. Било jе великих слика Драже Михаjловића, Живоjина Мишића, као и руског цара Николаjа II, Владимира Путина, Игора Стрелкова… Изнад свега, Тргом jе само врцала jединствена, врло снажна али сталожена позитивна енергиjа коjу jе моj Народ исиjавао. Жудно сам jе упиjала, срећна што смо претраjали, што смо остали доследни. Залуђивани, пљувани, протеривани, мучени, убиjани, пљачкани, сиромашени – нисмо поклекли, нисмо изгубили наду. Насупрот свим оним грчевитим покушаjима омаловажавања, ниподаштавања, сатирања, исмевања, чему смо већ годинама изложени, насупрот вештачкоj реалности у „медиjима“, у стварности jе стаjао моj господствени Народ кога сва та ситна шибицарења не дотичу.

Могу они други и даље за хонорар таламбасати, jедни другима додељивати награде, трсити се пред газдама или им се додворавати – све то jе само jалово бацање прашине у очи. Била сам учесник узвишеног ванвременог тренутка: моj Народ jе дошао да своjим присуством посведочи захвалност Сужњу за пожртвованост и осоколи га за наставак борбе. Као што ће доћи и осталима коjи се из хашке Ћеле-куле ипак врате.

Заточеници неправде а заточници Правде, добро дошли кући!

О АУТОРУ

Сава Росић jе на Московском државном универзитету „М.В. Ломоносов“ дипломирала с одличним успехом 1976. године. Превела књиге В.Н. Трубина, А.А. Зиновjева, А.Н. Толстоjа, А.Г. Дугина, С.Г. Кара-Мурзе, Г.Г. Дљасина, Ј.Н. Вознесенске, Мариjе Семjонове. Сем тога, обjављивани преводи А.И. Солжењицина, цара Ивана Грозног, руских народних баjки и поезиjе Пушкина, Блока, Маjаковског, Чуковског, Маршака. Дугогодишњи члан Удружења научних и стручних преводилаца Србиjе.

Извор: СРБИН ИНФО

Везане виjести:

СЛУЧАЈ ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ – Лицемерjе Запада и издаjа Србиjе

Пакети за Вучића – Jadovno 1941.

РАДИКАЛИ ПОСТАВИЛИ СПОМЕН ПЛОЧУ НА ГРАДСКИ ТРГ …