Све су жртве једнаке, само су неке једнакије

Први пут сам то помислио у аутобусу упућеном ка Јадовну, након сат чекања на граници између Федерациjе БиХ и Републике Хрватске. Сад се то питам гледаjући пренос из Поточара.

Кренули смо ми тако, у пет уjутру испод тврђаве Врбашкога града, да подсjетимо и себе и ко год има ухо да чуjе, на преко 40.000 Срба и Јевреjа побиjених за 132 дана 1941. године легализованим злочином Независне Државе Хрватске. Наша два аутобуса из Бање Луке, држали су преко сат и по на граници.

Ниjесмо стигли на парастос, само на комеморативне говоре. Четири аутобуса из Београда, коjи су били непосредно иза нас, коjе смо видjели и чиjим путницима смо махали, без икаквог разлога су задржани и претресани jош четири сата. На граници и на пункту пред спомен-подручjем.

Дошли су када се комеморативни дио завршавао, говором (може ли већег понижења?) гробара Југославиjе и самоочитованог човjека на том задатку, Стипе Месића. Проломио се громогласан аплауз присутних, што jе изненадило и самог говорника, па се окренуо према одоцнилим аутобусима.

Граничари су им, како кажу, на краjу рекли: Готово jе то све сада, закаснили сте. Џаба идете.

Мирни к’о Срби

Као да нас поново воде на клање, нико се ниjе бунио. Нико ниjе звиждао, нико ниjе сприjечио да над костима покланих и у jаму бачених Срба и Јевреjа, говори човjек коjи jе исто тако деведесетих одржао говор умаклим џелатима у Аустралиjи, рекавши како су Хрвати побиjедили два пута и да немаjу шта клечати у Јасеновцу. Једном као убице, као савезници Хитлера и Мусолиниjа и оснивачи НД Хрватске, други пут придруживши се српским ослободиоцима и побjедницима над Трећим раjхом, као оснивачи СР Хрватске.

Једнако као и 1918. године. Једнако као и кад jе изjавио као посљедњи трзаj себе као предсjедника Хрватске, када jе обећао да ће Хрватска воjска пресjећи код Брчког Републику Српску, ако буде пробала да се осамостали.

Вjероватно Стипе мисли да jе побиjедио и таj дан на Јадовну, jер у увалу Слана на острву Пагу jе могло, по инструкциjи организатора из Загреба, да иде само 35 људи из Бање Луке, а 65 из Загреба. Тамо смо ишли да обновимо плочу коjа jе уништена одмах пошто jе обновљена 2010. Латинична, комунистичка, постављена тек 1975.

Осталима ниjе дозвољено, односно препоручено, чак ни да иду до мjеста гдjе се заиста налазио логор Јадовно 1941. године у jезовитим, jамама богатим шумама Велебита, удаљен неколико километара од споменика код Шаранове jаме.

Мук мржње

Ништа од тог већ вишегодишњег малтретирања ниjе изашло у jавност Федерациjе БиХ и Републике Хрватске. Ни jедан међународни представник ниjе реаговао, нити су медиjи као ФТВ1 и ФТВ2 (БХТ) обjавили о том скандалу. Читава мегабаjтна армиjица портала финансираних из страних извора, ни ове године НИЈЕ ОБЈАВИЛА НИ ЈЕДНУ РИЈЕЧ О КОМЕМОРАЦИЈИ НА ЈАДОВНУ.

Нема друге, већ да се човjек утврди у повраћаjућоj мисли да jе то све наставак кампање забране говора о српским жртвама, коjа траjе од 1941. године до данас. Нарочито укључуjући посљедњи рат 1991-1995.

Да би се направило братство и jединство у социjалистичкоj Југославиjи, било jе потребно да се лаже. Срби су кажњавани ако су покушали било шта да кажу о своjим помлаћенима широм Независне Државе Хрватске. Ниjе се смjело рећи да су до 1944. партизани били готово искључиво Срби, да су се 1942. подиjелили на четнике и партизане, да су дигли устанак управо због покоља новоформиране државе са шаховницом на застави.

Зато се то све поновило и почетком рата 1991. године су у Госпићу опет убиjена 146 Срба. Зато Срба данас тамо више никако нема. И то jе неком сасвим у реду. Не бих рекао да ниjе.

БХ-вариjетет братства и jединства

Они коjи су врло радо разбили некадашњу СФРЈ и протjерали Србе са већине териториjа Републике Хрватске и Федерациjе БиХ, данас причаjу исте приче као титоистички идеолози. Парадоксално, али ти самопрокламовани праведници и оваj пут сматраjу да се братство и jединство мора правити тако што ће се шутити о српским жртвама. Што ће се исте понижавати шутњом и уздизањем жртава других народа.

Кад год се вратим са Јадовна, данима послиjе тога будем некако туп. Мука jе то велика да се одважим и нешто напишем. Све ми изгледа недостоjно, недовољно, а понекад и узалудно. Готово нема српске породице коjоj заслужни грађани Независне Државе Хрватске неког ниjесу заклали у Другом свjетском рату, али и данас већина њих не зна за ту претечу Јасеновца, по имену Јадовно.

Захваљуjући комунистичком образовном систему, не знаjу ништа о тадашњем погрому над српским народом, а захваљуjући инерциjи неће изгледа знати ни у будућности.

Вече приjе поласка на Јадовно, jедна дjевоjка ми jе испричала како су њеног ђеда заклале усташе. Она сасвим природно користи таj термин када говори о тзв. Армиjи БиХ. Негдjе у околини Бихаћа. Не само да су га убили, већ су му сjекли нос и уши. То jе било приjе двадесетак година. Баба jе побjегла као и у Другом свjетском рату. Читав живот се, каже унука, боjала усташа.

Онда jе дочекала дан да jоj искасапе мужа.

Данас jе други дан

Данас се будим и видим да jе нешто другачиjе. Осим jутарњег програма, БХТ и ФТВ опет потврђуjу да су jедна те иста телевизиjа, емитуjући исту слику са комеморациjе у Поточарима. Мислим о тим флоскулама коjе стално слушам, па схватам да никоме ниjе стало до истине, до помирења и братства. Да су нечиjе невине жртве много вриjедниjе од неких других. Напримjер моjих.

Не желим данас да пишем о томе како ме љути кад чуjем потомке, али и jош живе чланове некадашњег усташког покрета, коjи су били „хрватско цвиjеће“ и виjерни грађани Независне Државе Хрватске, сљедбеници идеологиjе Анте Павелића или касниjе Исламске декларациjе, да пореде уживо, на телевизиjи коjу jа финансирам, воjнике Ратка Младића са чуварима нацистичких логора.

Ја тачно знам коjоj jе воjсци припадао моj дjед, а коjоj моj отац. Знам ко су били, за шта су се залагали, а шта чинили. И поносан сам на њих. Знам и ко ми jе уморио прадjеда на кућном прагу, неколико сати хода од Сребренице. Нека се други запитаjу шта су радили њихови преци. Та папанска прича на мене нема утицаjа. Моjа прапостоjбина jе у Бирчу и jа, захваљуjући тоj случаjности, знам истину.

Топло вас селамимо из Долине шехида у Поточарима

Тако каже спикерка БХТ на краjу вишесатног преноса, у коjем jе рекла да требамо саосjећати и са свим жртвама геноцида других диjелова БиХ, да би потом навела само мjеста страдања муслиманског народа. Зато бих jа данас да пишем о томе како неки у овоj тзв. држави БиХ имаjу много већа права и да ће то, приjе или касниjе, довести до њеног краjа. Прошло jе вриjеме спахиjа и раjе.

Већ сам писао о томе приjе, како БХТ прави моjим парама документарце типа Марш смрти – БХ ходочашће, гдjе осим што каже да „никада ниjе нити ће вjеровати Србима“, jедан од учесника воjног пробоjа из Сребренице тврди да су их више Кравица „четници дочекали у засjеди и убили на хиљаде“. Стога ме сад не занима ни да причам о сопственом признању архитектата и извођача радова на изградњи мита у Поточарима, како се на списку од 8372 особе налази наjмање 500 живих.

Не занима ме ни да утврђуjемо колико сахрањених нема везе са 11.07.1995. године, или да расправљамо о томе да како jе могуће да су из демилитаризоване зоне нахрупило 12.000 – 15.000 наоружаних мушкараца, нити колико их jе погинуло са оружjем у рукама, пролазећи кроз линиjе Воjске Републике Српске. Жалим искрено све невине жртве у Сребреници и Подрињу, било коjе националности да су, и у име тога бих да причамо о будућности у коjоj би требао да влада мир на истинитим осовама.

Геноцидна естрадна мисао

Онолико пута колико смо са телевизиjе данас чули риjеч „геноцид“, толико jе пута истина да jе геноцид са епицентрима у Јадовну и Јасеновцу, главни узрок неповjерења, оружаног отпора и опште нежеље Срба да живе у неовисноj Републици Хрватскоj и Босни и Херцеговини са почетка деведесетих.

Никакве ту жеље код Срба ниjе било да се не живи у заjедичкоj социjалистичкоj Југославиjи, нити да се истриjебе Хрвати или Муслимани; већ просто да се поново не деси погром (геноцид jе обесмишљена риjеч) српског народа од стране истих оних коjи су разбили и Краљевину Југославиjу. Због онога што раде вjерске, интелектуалне, медиjске и политичке елите у Федерациjи БиХ; Срби у Републици Српскоj ни данас не желе да живе у заjедици са ФБиХ.

Суд у Хагу jе данас, као и толико пута до сада, доказао да jе естрадни. Заказао jе разматрање жалбене одлуке о одбацивању тачке оптужбе Радована Караџића за геноцид у седам општина баш данас. И прихватио jе. Исто баш данас.

Баш данас и ФТВ доводи некаквог професора Туцаковића да то коментарише и каже како jе „Милорад Додик, предсjедник те геноцидне творевине Републике Српске био у Караџићевом штабу коjи jе реализовао ту геноцидну творевину Републику Српску“. Поменуо jе такође „разрачунавање радикалниjим мjерама“.

Мисли ли ико озбиљно да живи са таквим људима у истоj држави?

Реципроцитет зла

Мене сад занима да ли неко ко ово чита, а из Федерациjе jе или Хрватске, стварно вjеруjе да у Загребу, Сараjеву, Задру, Зеници, Осиjеку, Тузли, Вуковару, Мостару и тако даље… нико ниjе одводио Србе у логоре, вршио масовна убиства и сахрањивао их по шумама, септичким jамама, испод смећа? Јесу ли то сами себе етнички очистили отуда или им jе ипак неко помогао?

Да ли вjеруjу да Насер Орић заиста ниjе ником ништа крив, или само да га квазисуд у Хагу ниjе хтио осудити? Да ли стварно вjеруjу да jе оваква медиjска слика, коjа приповjеда о ексклузивноj кривици српске стране, заиста истина или jе то посљедица тога што Срби ниjесу могли издржати нападе немjерљиво jачег НАТО-а?

Када се деси неки усамљени, жалосни покушаj Срба да ожале своjе мртве и сачуваjу њихову судбину од заборава, неспонзорисан од стране ЕУ, САД или исламског свиjета; зашто се то увиjек тумачи као „ратно хушкаштво, буђење духова и ревизиjа прошлости, национализам“..?

Можете ли замислити да се некоме од поклоника коjи су ишли у Поточаре, десило исто што се нама дешава сваке године на Јадовну? Можете ли схватити зашто Валентин Инцко, Патрик Мун и ини, никад не дођу сутрадан у Кравице? Што ли нико никад не дође у Доњу Градину, да одаjу почаст жртвама Јасеновца, jедног од наjвећих логора смрти у Европи 20. виjека?

Српска стратишта из овог рата и онако не познаjу ни Срби, а ни за Јасеновац не би се знало да ниjе Јевреjа.

Држите лопова

Мало би било потешко оправдати своjе поступке према српском народу и политику непрестаног настоjања да се Република Српска развласти до нестанка, када би се заиста причала истина, а не пропагандисало у више него прозирноj политичкоj намjери набацивања ексклузивне кривице.

Не знам коме нормалном се не слоши, када нека екипа (Биоскоп за мир) коjа снима индивидуална свjедочења о догађаjима у Сребреници 1995., каже да ће приказивати та свjедочења „заjедно са jевреjским сjећањима о холокаусту“? Што не пробаjу паралелно са сjећањима преживjелих Срба из истог периода? Страдали Срби из овог рата знамо да би били непристоjни и да их треба сакрити да не тртљаjу коjештариjе…

Шта би било да РТРС ради исто што и ФТВ? Нико неће да схвати како jе српска страна у подређеноj позициjи jер jе НАТО воjно поразио и да то неће моћи вjечно траjати. Тешко jе то и замислити jер РТРС jе била окупирана од стране Сфора, на њоj jе ведрио и облачио свемоћни страни цензор. Од завршетка рата jе гомила новца уложена у то да се српска страна приче потпуно заглуши. Тзв. НВО сектор, коjи уз силне кампове мира, суживота и толеранциjе, стипендиjе и донациjе, ствара услове да jедна страна трпи и шути, док jе друга малтретира своjим сjећањем о рату.

Упорно се потураjу некакви Теофили Панчићи и Наташе Кандић, као да неког у Српскоj, па и у Србиjи, брига шта они имаjу да кажу. Не заклапа се по читав дан о „геноциду у Сребреници“ из свих углова. Напримjер, као смисао диjалога и суживота доводи се у студио БХТ извиjесни Чедомир Главаш из Братунца. Са америчком заставом на рамену и натписом на прсима „Сви и све за мир“ (латиницом) он каже да његова организациjа „позива младе да иду на факултет у Сараjево, Тузлу, Зеницу, па ето и Бања Луку, а не у Београд“…

Ево мени jе и данас неjасно шта jе у том његовом апелу европска или америчка цивилизациjска вриjедност? Ваљда jе то циjена коjу мораш да платиш када jедини поменеш Кравице данас на том истом медиjу, сjедећи уз представнике Инициjативе младих за људска права и БИРН-а.

Мапирање геноцида

Оваj поднаслов ми jе запао за ухо као jедна од Инициjатива младих за људска права… Ту су и jош неки детаљи коjи ми бљескаjу у сjећање, у тоj игроказноj хипнотичкоj машини. Долина шехида… Сребренички инферно… Перформанс умjетника… Читав спектакл… Спикери нам читаjу тачке оптужнице против Караџића… Наjодговорниjи jе за њих Ратко Младић, без да jе осуђен чак и код те спрдње од суда.

Не реците за оне коjи су погинули на Аллаховом путу: Мртви су. Не, они су живи, али ви то не осjећате… „Хоћемо ли им дати халал?“ пита вjерски вођа „по нашем лиjепом босанском обичаjу“… „И Црвени крст jе крст“, каже други опет у документарцу ФТВ… Приказуjу се играни филмови поратно-ратне тематике као што су Сниjег или Халимин пут…

Све jа то гледам и питам се што то ниjе тако на нашоj телевизиjи? Питам се зашто свако ко проба да проговори о истини бива означен као десничар, мрачњак, великосрпски националиста, ратни хушкач, банализатор..? Зашто то трпимо? Зашто Република Српска нема своjу jединствену парадигму страдања?

Само на ово посљедње питање знам одговор. То jе зато што Срби не знаjу и немаjу права да се сjећаjу ни своjих жртава из Другог свjетског рата, а камо ли из овог. Зато што jе много Срба одшколовано да jе то тако нормално и да то трпити треба, а да jе срамота, оптерећење, хорор, примитивизам; учити дjецу шта се десило са њиховим прецима.

Пошто истина?

Мени ништа не значе оправдања да се то све финансира и помаже са стране, да се то ради да се завоjевачи НАТО и ови домаћи оправдаjу за своjе злочине против Југославиjе и Срба. Драги су ми сви ти Американци, Енглези, Ниjемци, Холанђани, Хрвати, Муслимани, Срби… коjи плаћаjу или причаjу, или им се плаћа да причаjу, али ми jе много дража истина. Ко ме jедном видио у возу, зна да jе то тако. Зна да бих рекао да jе нешто лаж, са коjе год стране да долазило.

Увиjек сам говорио да бих ударио шаком сваку српску будалу, коjоj би пало на памет да пореди Јасеновац и Сребреницу, jер jе то оно што ови пропагандисти управо и желе. Обесмишљавање и неисторичност. То тврдим и данас.

Али данас, 11.07.2013. ево jа допуштам да се провукло поређење између Шаранове jаме и Поточара. Просто зато што за Сребреницу сви знаjу, а за Јадовно нико не зна ништа. Што страдале сваке године сахрањуjу и након 18 година, а на Јадовном jош леже кости у jамама и незнаним и знаним, ево након 72 године. Што нас сваке године малтретираjу и ограничаваjу у Хрватскоj, а прећуткуjу у медиjима; док у Српскоj полициjа обезбjеђуjе скуп и сви медиjи обjективно извиjесте као ударну виjест шта се десило данас у Поточарима.

Што се то ради уз велику помпу и присуство амбасадора и моћника, док нама извиjесни Милорад Пуповац поручуjе да морамо пазити шта причамо, да не увриjедимо своjим сjећањем друге и не изазовемо злоупотребу и нова страдања, као што jе то већ учињено. Ту мени, као и у случаjу Главаш Бранко, остаде неjасно ко jе то злоупотребио 90тих причу о Јадовну, кад данас ни 5% Срба нема поjма шта таj поjам значи?

Ето, омакло ми се ове године такво поређење, ваљда што jош вjеруjем да jе бол свих маjки иста, да jе патња за умрлим родом и породом jеднака у свих људи. Ваљда сам довољно блентав и патетичан да вjеруjем у то да чињенице и истина вриjеде више од сваког новца.

Ето, нека ми опросте сви коjима jе нешто засметало, али jа тако.

Извор: Фронтал.СРБ/Фото ДС, ЖС