Сузе за даму из Инсбрука

Захваљуjући Диани Будисављевић избегао сам сигурну смрт. Моjе здравствено стање по ослобођењу из логора Лобор-град jе било такво да прогнозе лекара у Београду нису биле нимало оптимистичке. Рекли су моjоj маjци: „Ћерка ће вам преживети, али син неће. Фотографишите га, да имате барем фотографиjу за успомену…“

Милану Почучи било jе потребно безмало седам децениjа да би добио одговор на питање – како jе таj уплакани дечак с фотографиjе, с jош ненавршене три године, велике главе, надуваног трбуха и застрашуjуће мршавих руку и ногу, уопште дошао у ситуациjу да буде „отписан“. Од маjке би, додуше, повремено добиjао само наговештаjе, само парчиће jезиве приче о боравку у низу усташких логора од хапшења лета 1941. – од Јаске и Јастребарског преко Крушчице све до Загорjа – о суровим условима у њима, и напослетку о спасоносном доласку у Београд. За детаље, међутим, маjка никада ниjе имала снаге. Сваки пут би jе у рату начето здравље издавало.
– С обзиром на њено веома лоше здравствено стање, ниjе било пожељно да jоj често постављам броjна питања на коjа нисам имао одговоре – сведочи за „Дневник“ Милан Почуча коjи jе од 1994. сплетом околности, опет ратних, житељ Бачке Тополе. – Како сам стасавао, бивао сам све више свестан да jе наше спасавање из логора било организовано – да jе неко за то морао бити заслужан, да се неко заложио за нас 145.
Са своjим именом, као и именима маjке Јелене и сестре Љубице, на списку 145 ослобођених из логора Лобор-град, суочио се први пут тек 1990. када jе таj списак обjављен у листу „Збиља“, коjи jе у Карловцу издавала Српска демократска странка. Био jе то део документациjе заповедништва сабирних логора Лобор-град и Горња Риjека од 30. марта 1942, коjим се „Равнатељство усташког редарства – жидовски одсjек, обавештава да jе кренуо транспорт заточеница грко-источне вjере за Земун“.
– На том списку, поред жена из Сараjева, Загреба, Госпића, Петриње, Бихаћа, Биjељине, било jе наjвише жена из Херцеговине, из Стоца, Требиња и Мостара – предочава ми Милан списак чиjи jе факсимил прибавио из Архива Југославиjе. – И, онда, пре две године, након обjављивања фељтона о Диани Будисављевић, када jе наша jавност коначно упозната с њеним хероjским и племенитим делом, добиjам од приjатеља књигу „Сведочење бораца столачког краjа“, у коjоj се налази сведочење ослобођених из Лобор-града. Тек тада почињем да повезуjем име Диане Будисављевић са сопственим спасењем, спасењем своjе породице и осталих заточеника.
Милан отвара ту књигу и показуjе обележени одломак. „Наjактивниjа и наjхуманиjа жена коjа jе посjећивала логор и заузимала се за што боље и сношљивиjе животне услове била jе др Мариjа Будисављевић, супруга др Јулиjа Будисављевића, угледног лекара из Загреба. Сваки њен долазак у логор логорашима jе доносио увиjек нешто ново, па им jе живот постао сношљивиjи. Ипак, због изнемоглости и преживjелих страхота, данак смрти се плаћао. Затворенице су умирале и сахрањиване су у заjедничкоj гробници (…) Приликом jедног обиласка др Мариjа Будисављевић нам jе поменула могућност скорог изласка из логора, што jе за неколицину био шок (…) После неколико дана у логор jе дошла др Мариjа Будисављевић и рекла им да иду у Србиjу, да jе и она радосна jер се извлаче из овог људског пакла у коjи су доспjели без икакве кривице…“
– Нема дилеме да jе у питању Диана Будисављевић – категоричан jе наш саговорник. – Јер, она jе била супруга др Јулиjа Будисављевића из Загреба. Претпостављам да jоj jе Мариjа крштено име коjе jе добила приликом венчања у православноj цркви. Могуће jе да се женама у логорима тако представљала да би jе лакше запамтиле.
Диана jе рођена у породици Обексер у Инсбруку, у тадашњоj Аустро-Угарскоj, 1891. У Загреб се сели након удаjе за лекара др Јулиjа Будисављевића, Србина из Лике, и професора на Медицинском факултету. Уз дневничке белешке, Диана jе током акциjе спасавања деце педантно водила и документациjу коjа jе требало да омогући репатриjациjу након рата. Комплетну  документациjу, међутим, била jе приморана да преда новим властима. Акциjу спасавања малих логораша Диана више никад ниjе поменула – вратила се у родни Инсбрук где jе потпуно заборављена умрла 20. августа 1978. Требало jе да протекне jош четврт века па да шира jавност сазна ко jе она била и какав jе подвиг учинила.
Заправо, тек након што су Диана Будисављевић и њена акциjа спасавања 12.000 девоjчица и дечака из усташких логора током 1942. године коначно отргнути од заборава, jош jедна од свега неколико фотографиjа коjу jе Милану маjка оставила у аманет, добила jе своjу причу. На фотографиjи коjа jе настала по доласку групе из Лобор-града у Београд 31. марта или 1. априла 1942, Почуча ми показуjе jедну особу чиjе се лице, одећа и држање драстично разликуjе од оних коjи тек што су напустили пакао усташких логора.
– То jе Диана Будисављевић. Веруjем да jе моjа група, ако не прва, онда свакако међу првима коjа jе Диана успела да спаси из усташких логора, и коjу jе допратила до Београда. И отуда, претпостављам, жеља да се то овековечи.
Након лечења и опоравка у згради Теолошког факултета на Карабурми, бригу о Почучама и осталим бившим заточеницима из Лобор- града преузима Служба за старање о избеглицама. По ослобођењу, Почуче се, контра своjим земљацима, 1947. године враћаjу у родну Лику, где отпочињу живот и то буквално од нуле. Након школовања у Госпићу, Милан завршава студиjе права у Београду. Службуjе по Воjводини и Србиjи, а радни век завршава у Бихаћу, одакле jе почетком рата у БиХ 1992. био принуђен да са супругом бежи у Београд. Две године касниjе настањуjу се у Бачкоj Тополи, коjу jе одабрао као средину за коjу jе веровао да може „у том лудом времену да сачува здрав разум“.
– Од сазнањава истине о ослобођењу групе затвореника из Лобор-града, циљ ми jе да ширу jавност упознам и са овом епизодом из хероjског подухвата Диане Будисављевић, те скромне жене великог срца, о коjоj толико дуго ништа нисмо знали – истиче данас 73-годишњи Милан Почуча.
– И, све бих дао да могу да одем на комеморациjу у Инсбрук, коjа jе, чуjем, наjављена за почетак марта, jер одавање поште jедноj тако великоj личности, коjа jе спасила толике животе, па и моj, била би за мене част – jедва успева кроз сузе да изусти ова стамена старина, jедан од броjних коjе jе задужила Диана Будисављевић.

Денис Колунџиjа

Постхумно одликована златном медаљом „Милош Обилић“
Поводом 15. фебруара, Дана државности, председник Србиjе Борис Тадић постхумно jе одликовао Диану Обексер Будисављевић златном медаљом „Милош Обилић“, “за испољену храброст и дела личног хероjства у спасавању сигурне смрти 12.000 српске деце из концентрационих логора на териториjи НДХ, за време Другог светског рата.” Прошле године Синод Српске православне цркве постхумно jоj jе доделио Орден царице Милице, а њено име понеле су улице у Београду, Градишки и Козарскоj Дубици. Пошта Диани Будисављевић биће одата и комеморативним скупом коjи ће, према нашим сазнањима, бити одржан 5. марта у Инсбруку. Подсетимо, „Дневник“ jе у пошлом броjу обjавио да се тренутно припремаjу и два документарна филма о Диани Будисављевић – „Срце од свиле и челика“ коjи ће режирати Деjан Живковић, и „Дианина листа“ редитељке Дане Будисављевић.

Извор: dnevnik.rs