Судски оквир за динамитирање

Умjесто праведне одштете за минирану кућу у Зуквама краj Задра, Гоjко Чизмић добио jе рjешење да ће се држава, зато што jе одбио платити судске трошкове, намирити продаjом друге његове имовине – дерутне родне куће у Горњоj Ковачици – на jавноj дражби

Попут многих других гастарбаjтера с ових простора, Гоjко Чизмић и његова супруга Бисерка мировину су жељели провести у Хрватскоj. Иако су пориjеклом из западне Славониjе, jош приjе рата купили су кућу у викенд-насељу Зуквама краj Задра, између Нина и Врси, уложили нешто новца и обновили купљени обjект. Како Бисерка ниjе запослена, циjело се љето у тоj кући бринула о гостима, jер су се Чизмићи бавили и изнаjмљивањем. Гоjко ради у „Мерцедесовоj“ творници у Стуттгарту. Имаjу jедног сина.

Почетком рата, до њих су почеле долазити ружне виjести о уништавању имовине хрватских грађана чиjи jе jедини кримен био таj што су били Срби, па су се и они препали. Стога су мало приjе свог доласка у љето 1992. назвали сусjеде, коjи су им рекли да се немаjу чега боjати и да слободно могу доћи на купање. Само дан касниjе, док су Чизмићи у Њемачкоj пакирали кофере, наjвећи злочинац рата 1991-1995, Непознати Починитељ, поставио jе експлозив и у њихов дом. Експлозиjа jе потпуно уништила плод њиховог дугогодишњег труда и све снове о мирноj старости у питомом далматинском краjолику. Никаква им утjеха ниjе била чињеница да су постали диjелом минерске статистике Непознатог Починитеља, оног истог коjи jе у Задру и околици уништио стотине, а у циjелоj Хрватскоj тисуће кућа, господарских обjеката, аутомобила и строjева. Уништени снови нису се евидентирали. У споменутом насељу, готово све куће власника из Србиjе, коjих jе било много, срушене су, а покрадене су и оне власника хрватске националности.

Непожељни у домовини
Преплашени и понижени, Чизмићи у том тренутку нису подниjели никакву тужбу. Живjели су Њемачкоj, а поруку коjа им jе минирањем послана разумjели су савршено: у своjоj домовини више нису били пожељни! Ипак, како су године пролазиле, Гоjко Чизмић одлучио се на правну битку. Вjеровао jе да су се ствари промиjениле, да се промиjенила политика, да се промиjенило правосуђе и да ће на суду остварити своjа права. Стога jе 2004. поднио захтjев за накнаду штете. Нажалост, хрватски су судови његов захтjев одбили и jош му наложили плаћање судских трошкова. Чизмић се жалио, али jе његова жалба одбиjена. За краj, умjесто правде и праведне одштете, добио jе рjешење коjим ће се држава, због тога што jе одбио платити судске трошкове, намирити продаjом друге његове имовине на jавноj дражби. Наиме, Чизмић jе заjедно са сестром наслиjедио дерутну обитељску кућицу, у коjоj су рођени, у Горњоj Ковачици краj Грубишног Поља, и нешто мало земље око ње.

Пропао jе и покушаj одгађања jавне дражбе. Како jе оваj текст писан приjе њеног одржавања, а она jе заказана за 17. ожуjка у згради суда у Грубишном Пољу, ниjе нам познато jе ли Чизмић остао без своjе половице родне куће нити како jе уопће подиjељена неетажирана кућа од педесетак четворних метара. Његова сестра Невенка Чизмић, коjа нас jе дочекала испред куће у Горњоj Ковачици, згранута jе оваквим расплетом.

– Не разумиjем како jе то могуће нити како нетко може купити половину ове куће. Како се она може подиjелити? Уопће немам снаге о томе говорити, ово jе кућа у коjоj смо одрасли, с нашим родитељима Алексом и Јованком. Не могу схватити да би jе брат могао изгубити само зато што jе тражио правду за своjу другу кућу. Нажалост, мислим да jе jедини разлог због чега му се ово догађа то што jе Србин, jер никоме ништа ниjе скривио – каже Невенка.

Одговор на питање како jе могуће да грађанин остане не само без одштете за уништену имовину, него и без остале имовине коjу посjедуjе, изузетно jе
комплициран, као што jе комплициран био и процес етничког чишћења Срба у Хрватскоj, коjег су овакве ситуациjе резултат. Минирање обjеката био jе
специфичан облик државног терора. Један од наjбољих примjера за то jе Бjеловар с околицом, гдjе jе за вриjеме рата минирано око 800 стамбених и господарских обjеката, а да нитко за то ниjе одговарао. Прошле године о тим jе злочинима у Сабору говорио ИДС-овац Дамир Каjин, али без реакциjе надлежних тиjела. Постоjе стотине свjедока у циjелоj Хрватскоj коjи кажу да су минирања организирали локални политички и полициjски дужносници.

Законска инфраструктура
У Карловцу су полицаjци осигуравали улице око кућа коjе су биле одређене за рушење, како не би настрадао нетко од грађана. У другом диjелу Хрватске, смртно jе страдао и jедан члан обитељи Стjепана Месића, коjем jе кућа минирана грешком: минери су мислили да jе српска. Паралелно с акциjама минирања на терену, обављен jе и финиjи дио посла у институциjама. Судови, од наjнижих опћинских до Уставног суда, ДОРХ, Сабор и Влада створили су оквир да тисуће људи коjима су куће миниране остану без своjих права. Треба нагласити како су то све били људи коjи су се оглушили о позив на побуну. Када jе ХДЗ-ова власт 1996. схватила како jе захтjева за накнаду штете настале минирањем изван зоне ратног дjеловања напросто превише и да би држава када би обештетила жртве банкротирала, Владимир Шекс jе предложио укидање диjела Закона о обвезним односима коjи jе жртвама омогућавао одштету. Правни вакуум потраjао jе све до 2003, када jе Рачанова власт изгласала Закон о одговорности за штету насталу услиjед терористичких аката и jавних демонстрациjа. Нажалост, у складу с надахнутом изjавом тадашње министрице правосуђа Ингрид Античевић-Мариновић, коjа jе jедном пригодом пред овим новинаром изjавила како „Срби неће добити никакав новац да га носе камо их jе воља, него ће добити пржину, па нека граде“, нови закон одштету предвиђа само за штете настале смрћу и тjелесним повредама, а одштета за имовину jе искључена. Грађани коjима су миниране куће упућени су да своjа права остваре темељем Закона о обнови, тако да су многи, нпр. обитељ Шуша из Задра, требали пристати на обнову коjом би добили куће од седамдесетак квадрата умjесто одштете за некретнину површине 1.700 квадрата.

Јавни интерес?
Уставни jе суд у студеном 2008. устврдио како jе интервенциjа законодавца из 1996, коjом jе жртвама минирања укинуто право на одштету – оправдана. Штовише, сматраjу мjеродавни заштитници хрватског Устава, та jе одлука имала легитиман циљ усмjерен на остварење jавног или опћег интереса! С друге стране, невладине удруге сматраjу како се том одлуком Уставни суд упустио у политичку оцjену учинка потенциjално могућих позитивних рjешења надлежних судова у корист тужитеља.

Како би показали да бег ниjе цициjа, истом су пригодом уставни суци одредили да се тужитељима не наплаћуjу судски трошкови и да се оврхе обуставе. Слиjедом одлука Уставног суда, огласила се и Влада, коjа jе у свибњу 2009. дониjела одлуку коjом се отписуjу ненаплаћене тражбине трошкова парничног поступка досуђених РХ правомоћним пресудама донесенима након 31. српња 2003, у поступцима покренутим темељем чланка 180 ЗОО-а. Сви они коjи су, попут обитељи Чизмић, захтjев за накнаду штете подниjели иза 2003, према ставу министарства правосуђа „нису имали основе очекивати успjех у таквом спору, jер jе Законом изриjеком прописано да се штета на обjектима не надокнађуjе у новчаном облику, него да се обjекти обнављаjу у складу са Законом о обнови“.

Другим риjечима, Гоjко Чизмић и броjни други данас немаjу друге него платити судске трошкове, у износима коjи се пењу и до 200.000 куна. Многима од њих узима се већи дио мировине, многима jе блокирана имовина, а многи ће, попут Чизмића, можда остати без ње. Невладине удруге Доцумента, Правда из Бjеловара, ГОЉП и многе друге, траже од законодавца да, без обзира на постоjеће одлуке, од плаћања судских трошкова ослободи све грађане, jер како год Државно одвjетништво, судови и Влада поставили ствар, остаjе чињеница да су тисуће хрватских грађана, коjима jе минирана имовина, остали и без те имовине и без сигурности, а сада су у позициjи да остану без свега што посjедуjу. На проблем своjеврсне легализациjе етничког чишћења невладине удруге упозораваjу и међународне институциjе, поготово тиjела ЕУ-а, од коjих се надаjу да ће у свjетлу оцjењивања поглавља 23 извршити притисак на Хрватску да обустави дискриминациjу jедног диjела грађана.

Пише: Саша Косановић
Фото: Јовица Дробњак

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ