Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Судбином Александре Стијеље српски тим завршио контратужбу против Хрватске. Бранко и Мирко Стијеља погинули пред очима трогодишње девојчице. Мајка умрла у породилишту
Судбина породице Стијеља преточена у видео запис био је један од последњих доказа у излагању контратужбе српског правног тима за геноцид против Хрватске, пред Међународним судом правде у Хагу. Стијеље су из села Заграде крај Бенковца. Они су „људи из колоне“. Парадигма судбине више од 200.000 Крајишника који су августа 1995. године бежали са својих огњишта пред разјареном хрватском војском.
„Олују“ су Стијеље дочекале у свом дому. Био је 4. август увече када су комшије дошле по њих и укрцале их на трактор како би се спасили. Из правца Задра тутњали су топови. На приколици су се нашли старица Сава, снаја Ведрана у деветом месецу трудноће, седмогодишњи Ведранин син Саво и трогодишња Александра. Главе породице, деда Бранко и Ведранин супруг Мирко, налазили су се на положају. У Бенковцу, Стијеље су се пребациле у препун шлепер који је кренуо у избеглишто. Породица се спојила у колони, два дана касније.Бранко и Мирко, чија је јединица разбијена, стигли су колону у старом „мерцедесу“ негде на улазу у Босну. Тридесетак километара Петровачком цестом возили су иза шлепера. А онда, 7. августа око 10 ујутру, долетели су хрватски мигови.
Летелице је прва видела Александра. Лежала је на бакином крилу под ужареном цирадом камиона и гледала у небо. Авион их је прво надлетео. Александра је повикала:
– Бако, авион!
Бака је стигла да каже само: „Мучи!“ У истом тренутку проломио се звук моћних авионских мотора. „Мигови“ су рекетирали избегличку колону. Погинуло је девет људи, од тога четворо деце, а педесеторо је рањено
НЕКО ЈЕ КРИВ
На Барајевском гробљу, на малој мермерменој плочи, уклесана су имена и слике троје Стијеља, жртава „Олује“. Испред скромног споменика Александра прича да прати суђење за геноцид између Хрватске и Србије. – Неко је крив и мора да одговара. Ја сам гледала како авиони долазе да убију децу, баке и деке који су бежали. Надам се да ће моје сведочанство помоћи да се сазна истина и кривци казне – завршава Александра.
Данас Александра Стијеља има 22 године. Студира право. Коса јој је тамнокестењаста, а очи зелене као Цетина.
– Тата и деда погинули су у „мерцедесу“, а човек који је био позади са њима се извукао – сећа се Александра.
– Татин ауто је горео и сви су викали. Мене су четири шрапнела погодила у руку, мама је била израњавана од гелера. И брат је био погођен. Не сећам се како смо изашли из тог пакла, само се сећам болнице и да су нас све превијали.
Стијеље, иако израњавани, нису напустили колону. Стигли су до Србије. У Београд их нису пустили, њихов крак колоне су усмерили ка Бору. Ту су остали неколико дана, а онда је Ведрана одлучила да пођу у Илок, код брата њеног страдалог супруга. У Илоку је Ведрани стигло време за порођај. Израњавана жена умрла је у породилишту у новосадској болници, али је на свет донела ћерку Тању. Тања следеће године уписује факултет…
Тек по Ведраниној смрти, Стијеље је пронашао Никола Тинтор, Ведранин рођени брат. Никола је са супругом Наталијом живео у Бенковцу. Био је у саставу Милиције САО Крајине. Наталија је у Србију стигла месец дана пре „Олује“ и живела је код оца пензионисаног официра.
Наталијин отац купио јој је плац у Барајеву, у слепом делу Заградске улице. Тек је једна плоча била изливена када су Александра, Саво и тек рођена Тања дошли у ујаков дом.
Како се живело у наредним годинама знају само Тинтори и Стијеље. А данас њихов дом изгледа као да је неко узео парче северне Далмације и нежно га пресадио у село крај Београда. Кућа је на два спрата, а на прозорима су дрвене зелене жалузине које би требало да чувају „барајевску кућу“ од далматинске буре. Неколико ари дворишта ујак Никола је поплочао каменом и двориште је исто као оно, некада, у Заградама крај Бенковца. И лоза је, наравно, ту. Вије се уз улазни трем.
Тинтори су се борили да Александра, Саво и Тања Стијеља, уз њихову децу Романа и Николину Тинтор, одрастају колико је могуће без бриге, трауме и стреса.
А наш долазак код Тинтора био је стрес.
– Волела бих да знам како и од чега ми је умрла мајка на порођају – каже Александра. – Никада ниједан папир о тој смрти нисам добила. Кости оца Мирка и деде Бранка пребацили смо 2002. године овде на гробље. Ја сам знала да су остале на Петровачкој цести и хвала богу да су ме моји најмилији слушали.
Александрину причу немо главом потврђује ујна Наталија. Било јој је потребно неко време да се и она укључи у разговор:
– Сви смо мислили да су кости пострадалих на цести сахрањене на гробљу у Петровцу – прича Наталија. – До 2002.званична истина је била да су склоњене и похрањене у масовној гробници. Нисмо имали могућности да их тражимо тада, а Александра, како је расла, све више је понављала да су они остали у колима. Мој супруг је одлучио да то провери.
Никола Тинтор је преко „Веритаса“ замолио да се још једном истражи место страдања на Петровачкој цести. Наиме, после ракетирања војска је склонила олупине спаљених аутомобила на ливаду, а на месту где су хрватске ракете побиле цивиле стављен је прост дрвени крст. Саво Штрбац из „Веритаса“ је ступио у контакт са муслиманом чија је ливада на коју су олупине изгуране.
Тај човек је убрзо отишао до аутомобила и испод седишта нашао спаљене кости Мирка и Бранка. Почео је да сакупља остатке пострадалих, али је под точковима приметио неексплодирани авионски пројектил.
– И све је поново стало – сећа се Наталија. – Чекали смо да деминери склоне ту бомбу. Тек после неког времена извађене су кости. Направили смо потом ДНК анализу и посмртни остаци Мирка и Бранка стигли су у Барајево.
ДНЕВНИЦИ ЗЛОЧИНА
МЕЂУНАРОДНИ трибунал за ратне злочине у Хагу, приликом суђења Готовини и другима, није у обзир узео два случаја ракетирање колоне избеглица у селу Бравско 7. августа 1995. године и дан касније код села Сводна у близини Приједора. У првом злочиначком нападу страдало је деветоро људи, а у другом четворо.
Пред тужилаштвом БиХ покренут је процес за овај злочин, али и са тим се стало јер суд у БиХ не може од Хрватске да добије летачке дневнике за 7. и 8 август 1995. године.
Међутим, Хрвати су се у војним часописима сами хвалили „подухватима“. Напад су наредили Имре Аготић и Јосип Чулетић.За командама једног авиона био је Данијел Боровић, командир Прве ловачке ескадриле ХВ, а учествовали су пилоти И. С. и И. И. У својим летачким дневницима уписали су да су гађали српске тенкове. Никада нису одговарали.
