СТРАТЕГИЈА ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ: СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА

15 година jедног писма Вилиjа Вимера канцелару Герхарду Шредеру.

Овог месеца навршило се 15 година од jедног пророчанског писма значаjног за разумевање политике САД према Србиjи, али и према Русиjи, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теориjама завера и краjа историjе, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице jе остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч jе о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилиjа Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маjа 2000. године. Вољом аутора, писмо jе постало jавни докуменат 2005. године.

Да би било jасниjе о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:

„Берлин, дана 02. маj 2000.

Веома цењени господине Канцелару,

Краjем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствуjем Конференциjи, коjу су заjеднички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференциjи су присуствовали високи политички представници, на што указуjе присуство великог броjа председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу броjним важним тачкама, о коjима се расправљало, неке од тема заслужуjу да их се нарочито истакне:  

1. Организатори Конференциjе су захтевали да се у кругу савезничких држава што jе могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

 2. Организатори су саопштили да се СР Југославиjа налази изван сваког правног

поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкиjа.  

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно jе погодниjи амерички правни поредак.

 4. Рат против СР Југославиjе вођен jе да би се исправила погрешна одлука генерала Аjзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо мораjу стационирати амерички воjници, те да се тако надокнади оно што jе пропуштено 1945.г.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославиjе, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усваjања „Концепта нове стратегиjе“ Алиjансе, у априлу 1999. године, односно настоjањем Европљана да се претходно добиjе мандат УН или КЕБС-а.

 6. Не умањуjући важност накнадне легалистичке интерпретациjе Европљана, да jе, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручjа у рату против Југославиjе, била реч само о изузетку, ипак jе jасно да jе у питању преседан, на коjи се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступаjу. 

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави териториjална ситуациjа од Балтичког мора до Анадолиjе, каква jе постоjала у време Римског царства, кад jе оно било на врхунцу моћи и заузимало наjвеће териториjално пространство.

 8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са jуга демократским државама као суседима, а Румуниjа и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србиjа (вероватно због обезбеђивања несметаног воjног присуства САД) траjно мора да буде искљученаиз европског развоjа.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.  

11. Тврдња да jе НАТО приликом напада на СР Југославиjу прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговараjуће одредбе међународног права – ниjе оспоравана.
После ове конференциjе, на коjоj се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна jе и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања своjих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, коjи jе настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоjи изнад права. Тамо где међународно право стоjи на путу, треба га уклонити. 

Када jе сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат ниjе више био далеко. Начин размишљања, коjи води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним. 

С приjатељским поздравом,

Вили Вимер“

Шта рећи о овоj конференциjи и писму Вилиjа Вимера 15 година после?

Конференциjа у Братислави одржана jе на инициjативу америчке стране (Администрациjе) и то 10 месеци након окончања агресиjе НАТО против Србиjе (СРЈ). Из садржине писма jасно се види повезаност  тема о коjима се расправљало и агресиjе НАТО. Једнако се види амерички став да jе агресиjа НАТО извршена као саставни део глобалне стратегиjе САД ради: 1. Траjног распоређивања америчких воjника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарскоj, 4 нове базе у Румуниjи) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључуjући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресиjе против Србиjе (СРЈ) као преседана за воjне интервенциjе без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбиjања свих мишељења, или илузиjа о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русиjе од ЕУ и ЕУ од Русиjе успостављањем одговараjуће  „просторне ситуациjе“ од Балтика до Анадолиjе.

За Србиjу су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од своjих савезника хитно признавање Косова (и Метохиjе) као неѕависне државе. Други,  да се СР Југославиjа налази „изван сваког правног поретка“ (треба jе укинути, прим. аут.). Трећи, да jе циљ агресиjе био исправљање грешке Аjзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД – да Србиjу треба траjно држати изван европпског развоjа.

Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.

Ад 1)

Врхушка тзв. ОВК прогласила jе 2008. године независност, односно, jеднострано отцепљење од Србиjе. САД-у и њеним савезницима, ниjе требало времена да одмах признаjу „независно Косово“, без обзира што jе српска покраjина и тада и данас под окупациjом. Користећи себи своjствене методе, САД су „убедиле“ и велики броj несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признаjу jеднострано отцепљење дела државне териториjе Србиjе. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка jе прихватање трговине – Косово и Метохиjа за путовање ка Европскоj униjи. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижаваjуће концесиjе: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постоjане подршке Русиjе и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на коjима ускоро треба и монтажне обjекте да замене траjним бетонским; закључиле сериjу бриселских тзв. споразума коjи су против Устава Србиjе и против Резолуциjе СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србиjе и прихватиле устав и законе илегалне творевине коjу, наводно, не признаjу; укинуле све постоjеће српске институциjе на северу Косова и Метохиjе, од судова и полициjе до тужилаштва, цивилне заштите и других jавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.

Краjње jе време да Србиjа преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохиjи за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и jедностраних концесиjа носи опасност да Србиjа испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добиjе ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохиjи од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића.

Ад 2)

Знало се од раниjе да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“ на чиjем челу ниjе био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године, било jе jасно да САД не желе Србиjу ни у смањеноj Југославиjи, нити у заjедници са било коjом другом бившом jугословенском републиком, поготову не са Црном Гором, коjа има излаз на Медитеран и чиjе се становништво наjвећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србиjи. Сада jе jасно да су представници САД на Конференциjи у Братислави о коjоj Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раниjе донету пресуду – да се, после разбиjања СФРЈ, и СРЈ, као заjедница Србиjе и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавиjер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заjедно са Воjиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србиjе и Црне Горе.“ Ово „преуређење односа“ ће, у више фаза, омогућити касниjи „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно – излазак Црне Горе из „Државне заjеднице“ са Србиjом. САД и њихови врли европски  савезници могли су да одахну jер jе Хавиjер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма.“ Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тоj истоj визури, предводник демократизациjе на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!“

Ад 3)

Kакве jе то планове НАТО имао 2000. године за чиjе спровођење jе европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор jе утолико важниjи, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и веруjе) да jе НАТО, не само воjна већ и политичка, организациjа „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теориjа завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и териториjални интегритет држава. Ту и тамо чуjе се поређење – да су САД наjмоћниjа сила света, али да мудрост, ипак, столуjе у Европи, колевки европске цивилизациjе. Став представника САД на Конференциjи у Братислави да jе амерички правни поредак погодниjи и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарациjу сводећи jе на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани jер jе очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своjе, да су,на пример, на своjоj териториjи прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички воjници у Европи уживаjу дипломатски статус, да у европским медиjима доминираjу НАТО и америчке вредности, да америчке корпорациjе у Европи одговараjу по америчким законима…

Ад 4)

СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохиjе ниjе у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у териториjалним аспирациjама, сецесионизму и тероризму чиjи jе основни циљ отцепљење Косова и Метохиjе од Србиjе и стварање тзв. Велике Албаниjе. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био jе и остао териториjално смањивање и опште слабљење Србиjе као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно jе да jе такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохиjских Албанаца. Још jе jасниjе да се САД и НАТО нису могли отворено и jавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своjу jавност, покренули су огромну пропагандну машинериjу са тезом да jе њихов циљ заштита људских права и  спречавање „хуманитарне катастрофе“. Из писма-извештаjа Вимера Шредеру се види да jе амерички  циљ био да се ратом против СР Југославиjе „исправи jедна погрешна одлука генерала Аjзнехауера из Другог светског рата“, односно, да се на тероториjи Косова и Метохиjе, односно Србиjе, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему jе генерал Аjзенхауер своjевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандиjи сматра погрешном зато што jе Нормандиjа превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењуjу да jе било далеко боље да jе Аjзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану jер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан jе стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.

Код Урошевца jе никао Бондстил, jедна од наjвећих америчких воjних база у свету. Била jе то само прва карика у ланцу нових америчких воjних база, од коjих jе свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресиjе на Југославиjу 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенциjала из Централне Европе ка њеном jугоистоку, само су се делимично оствариле: дошло jе до милитаризациjе jугоистока континента, али ниjе дошло до демилитаризациjе ни централне ни западне Европе. Колико jе познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО воjне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручjе jе доживело наjинтензивниjу милитаризациjу. Поред класичних, отворене су и посебне америчке воjне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено jе пет регионалних команди снага за брзе интервенциjе, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенциjе до 20.000 воjника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне воjне контроле НАТО авиjациjе читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Ниjе посве jасно да ли jе интензивна милитаризациjа Европе, посебно њеног истока и jугоистока, изазвана грађанским ратом у Украjини, или jе грађански рат у Украjини покриће за милитаризациjу и одваjање Европе од Русиjе, као њеног природног стратешког партнера?

Ад 5)

Потврђено jе да између САД и европских савезника постоjе разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а коjе Американци третираjу као „дилему“ европских савезника. САД сматраjу да jе та „дилема“ решена ратом против СР Југославиjе. Да ли  „решење дилеме“, у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествуjу у свим будућим интервенциjама по одлуци САД, разуме се,  без одлуке СБ УН – ниjе jедноставно закључити.Међутим, касниjи развоj и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуациjама, ипак, говори да jе агресиjа НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицаj Европе jе ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, jе глобализован. Европа jе прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа jе касно и половично схватила да jе 1999. године учествовала у агресиjи против себе саме. Зато jе данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуациjом око грађанског рата у Украjини. Иако зна ко jе одговоран за Маjдан, преврат и сукобе, принуђена jе да jавно осуђуjе Русиjу и да санкциjама сама себи наноси огромну штету. Применом санкциjа коjе су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествуjе у jедном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.

Ад 6)

Карактеришући покушаjе Европе да се напад на СР Југославиjу не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретациjе“. Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда jе њихова тобожња љутња на Викториjу Нуланд, коjа им jе децениjу и по после тога, поводом Украjине, скресала – нека се носе, у наjмању руку –лицемерна! Оцена jугословенског државног врха, да су САД агресиjом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенциjе без одлуке СБ УН дочекивана jе на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша коjи су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећаjу, ако ишта осећаjу, након што jе њихов газда рекао – „jасно jе да се ради о преседану коjи ће се користити“ увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизациjе“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократиjа jе кроз праксу НАТО прерасла у покриће осваjачке, неоколониjалистичке политике.

Ад 7)

САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуациjу између Балтичког мора и Анадолиjе“ каква jе постоjала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеjу о новоj, овог пута, „демократизованоj“ и „хуманозованоj“ гвозденоj завеси! Погледаjте само илустрациjу колико jе дуг и колико широк поjас на том правцу. Погледаjте коjе су земље унутар поjаса, коjе су источно, а коjе западно. Ко jе у изолациjи – териториjално невелика и, у извесном смислу, дезориjентисана Европа, њена деградирана цивилизациjа и разорен морал, или Русиjа, са огромним пространством и jош огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталноj структури месиjа, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, коjи себе доживљаваjу као императоре наjнапредниjе империjе у историjи?!

Ад 8)

Где се деде српска елита, пословично препуна себе, коjа би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централноj Европи – да Србиjа траjно треба да буде искључена из европског развоjа? Ко jе Србиjу сатерао у мишjу рупу из коjе не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било наjлогичниjе, jер су наjмоћниjи на планети, знаjу да искористе уцењене, начете, користољубиве, имаjу новац, агенциjе, обавештаjце, поставља се питање – откуда толика плима раjинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македониjи (Тетову), учестале поруке о „природном jединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизиjа историjе и други злослути процеси  нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативноj стратегиjи Србиjе? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизациjе одустаjањем од даље распродаjе преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључуjући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развоj сарадње са Русиjом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива jе све друго осим озбиљна политика.

Ад 9)

Каква случаjност! Априла 2000. Американци захтеваjу од Европљана (или, боље – саопштаваjу им) да jе потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море“. Петнаjест година касниjе – преврат па, грађански рат у Украjини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротираjуће команде снага за брзе интервенциjе. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран – Пjонгjанг) на тезу о „рускоj опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресиjа НАТО 1999. Уз наjгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и jеднострано отцепљење Косова и Метохиjе кршењем међународног права, резолуциjе СБ УН 1244 и Устава Србиjе, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русиjи коjоj jе вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и ниjе прихватљиво! Принципиjелно, нема шта!

Ад 10)

Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференциjи у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србиjе. Србе у Републици Српскоj третираjу као реметилачки фактор коjи наводно отежава европску функционалност БиХ. То што  основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добиjу своj самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!

Закључци на краjу писма Вили Вимера су више него jасни и не захтеваjу коментар. Развоj у протеклих 15 година само jе потврдио њихову основаност и вредност.

Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог jугословенске амбасаде у Бону. Амбасада jе оценила да се ради о конструктивном и утицаjном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославиjе и прилика на Балкану и, што jе било одлучуjуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То jе време великих напора jугословенске дипломатиjе да, после Деjтона, убрза нромализациjу односа и билатералне сарадње са земљама наjважниjим партнерима. У годинама коjе су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења коjа су обухватала посете Јагодини, Ћуприjи, Параћину, Крагуjевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су jедан другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера“ посвећене разговорима са Милошевићем. Књига jе издата 2014. у Немачкоj, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.

Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када jе Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Воjиславом Коштуницом и пок. Премиjером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми jе копиjу свог писма Герхарду Шредеру од 2. маjа 2000. Предаjући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио jе таj гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски jезик схватио сам о каквом се документу ради. У своjоj дипломатскоj кариjери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржаjниjи текст. Читава стратегиjа САД, у то време jедине супер-силе на свету, не само према Србиjи, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целоj Евро-Азиjи, а  делом и америчка глобална стратегиjа.

Време jе пролазило, а никако да добиjем прилику да питам Вимера за сагласност да обjавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом jер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, таj ми ниjе био одлучуjући. Више сам се тих начина комуницирања клонио боjећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моjе интерсовање  за обjављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заjедничког приjатеља. Вимеров одговор jе гласио – да могу да обjавим писмо, уколико оцењуjем да то може користити његовим српским приjатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било jе спремно за обjављивање краjем 2006. године. обjављено jе jануара 2007. у публикациjи „Актуелна питања спољне политике“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно jе послато и редакциjи НИН-а, као тада наjозбиљниjем недељном листу у Југославиjи. Сећам се да ми jе  тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а“ Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо обjави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убоjитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за jавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужуjе – у наjозбиљниjем недељном листу! И, заиста, „НИН“ jе, поред интегралног текста писма, обjавио врло садржаjан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.

Одjек обjављивања Вимеровог писма у публикациjи Београдског Форума и у НИН-у, свакако jе био позитиван. За многе jе то било право откровење, доказ, corpus delicti да jе агресиjа НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегиjе ширења на Исток, да НАТО ниjе милосрдан како претендуjе да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна осваjачка машинериjа, коjу jе брига за било чиjа људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом jер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка,  демократска алиjанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организациjа жели да успостави такву „просторну ситуациjу каква jе постоjала када jе Римско царство било на врхунцу моћи“. Аjте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од jуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и, уоште, ретроградним поjединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакциjе! А наjвећа реакциjа jе била – ћутање! Ничим не дати  повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да jе то равно ширењу истине о агресивноj природи НАТО-а, истине да стратегиjа НАТО, посебно, стратегиjа експанзиjе на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, jош мање медиjима – премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити – уредницима!А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на проjектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, „охрабрени“ да говоре и пишу само о ономе што jе на линиjи „катарзе“, „промене свести“, „изградње новог система вредности“ – што jе „ИН“. Иначе, као у случаjу писма Вили Вимера, jедноставно,  треба да ћути. О ЕУ, НАТО-у – ништа осим добро!

То што оваj докуменат од историjског значаjа, ниjе ни тада ни касниjе, побудио значаjниjу пажњу у jавности Немачке и западне jавности уопште, може се разумети и обjаснити чињеницом да региструjе циљеве, методе и чињенице коjе нису приjатне за  НАТО, нити за лидере земаља чланица. А медиjи као медиjи, и на демократском Западу уживаjу пуну слободу да не обjављуjу оно што ниjе добро, поготову, што jе (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, за воjно-индустриjски комплекс, за парламентарну демократиjу и друге стубове либералног капитализма. Али, шта су разлози да оваj докуменат ниjе шире прихваћен и афирмисан у Србиjи (и Црноj Гори) ниjе, бар на први поглед, jасно. Докуменат се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохиjу), на рат (агресиjу НАТО) 1999. против Југославиjе. Треба се надати да бар историчари неће пропустити да изврше своj задатак.

Пише: Живадин Јовановић

Председник београдског форума

Везане виjести:

Шта су САД и ЕУ хтеле а шта добиле санкциjама

Петнаест година Београдског форума – Jadovno 1941.

Србиjи као малоj, мирољубивоj земљи ниjе место у НАТО као …

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: Немамо право на илузиjу о …

Живадин Јовановић: Србиjа купуjе време Европи – Jadovno 1941.

ПРАВЕДНИ ПОРЕДАК ИЛИ ГЛОБАЛНИ АУТОРИТАРИЗАМ …