Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Стојан Стојаковић

Датум објаве: петак, 4 фебруара, 2011
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Бањалука

Свједочи:

Рођен сам у селу Слабиња, Босанска Дубица 15. 11. 1929. године од оца Милоша и мајке Милице. Име сам добио по дједу Стојану, који је умро неколико мјесеци прије мога рође­ња.

Село Слабиња је било једно од већих и ра­зви­јених села тога краја, тј. између: Приједора, Бос. Новог, Костајнице, Дубице и планине Коза­ре. Село чине четири засеока: Раковача, Ишковац, Чапаја и Стријић. Имало је основну школу са не­колико стотина ђака, у којој су учила и дјеца из сусједних села. Доста дјеце је наставило са изу­ча­ва­њем заната и запошљавањем у градовима, а било је и тзв. “школараца” (тј. дјеце која су настављала школовање у гимназијама и учи­тељским школама). У овом селу је међу првим, у селима тог подручја, основана задруга како би се спријечило “лихварско” понашање приватних трговаца. У склопу задруге је основана и библи­отека. Познат је био и тзв. Слабињски збор, који се одржавао сваке године, а звао се “Илиндански збор” (2. август), у Цинтору (простор између цркве и школе, који је био засађен вишедеце­нијским липама и храстовима) који су посјећивали и житељи ширег подручја.

Интензивно се обрађивала земља и свако до­­ма­ћинство се бавило ратарством и сточарством, али је доминирала производња за властите потребе. У промет се давало само онолико колико је обезбјеђивало набавку неопходну за домаћин­ство, плаћање пореза и других дажбина.

Село је имало и неколико занатских радњи: шнајдерске, обућарске и ковачке дјелатности.

Мој дјед Стојан и бака Миљка имали су че­тири сина и двије кћери, од којих је на посједу остао само мој отац и водио домаћинство. Оста­ла браћа су имала друга занимања, а сестре су се рано удале у сусједне засеоке.

Дјед Стојан (1870-1929) је био запослен као путар на релацији Комленац-Бачвани. Остала је позната “његова” алеја ораха засађена на тој релацији. Послије његове смрти баба Миљка је остварила пензију. Била је први породични пензио­нер на том подручју.

Баба Миљка (1871-1949) је била веома вриједна и витална жена која се са доста умијећа бавила кућанством (кухање, узгој живине, свиња и крава), водила бригу о унучадима. Нарочито се трудила да има најбољу башчу и обезбиједи зи­мницу. Била је позната и по томе што је саку­пљала и љековите траве и доста успјешно их ко­ристила. Од 1941. године остала је једини старатељ за унучад, окупљала их и усмјеравала.

Стриц Василија (1904-1941), био је професио­нални жандар и са својом породицом живио на по­дручју Бијељине и Брчког. По избијању рата склонио се у Слабињу. Одмах се прикључио уста­ницима и погинуо у првом нападу устаника на Дубицу 1941. године.

Стриц Сава (1905-1945), је завршио шнајдер­ски занат и у Сарајеву имао своју самосталну шнајдерску радњу. До рата није се женио. Свима нама је остао у сјећању због тога што је свим члановима породице за сваку Нову годину до­носио ново одијело, а успјешним ђацима и по­себне поклоне. За вријеме рата није се знало за његову судбину. Након ослобођења смо са­знали да је у децембру 1944. године ухапшен од стране усташа. Отјеран је у логор Јасеновац и у јануару 1945. убијен.

Тетка Милица (1906-1975) се удала у за­селак Раковача у породицу Драгаш. Испољавала је све особине своје мајке Миљке (вредноћа и брига о породици). За вријеме Козарске катастрофе била је са својом породицом са дјецом у при­вре­меном логору у Приједору, из кога су јој одраслију дјецу хрватске власти послале на при­нудни рад у Њемачку, а она с млађим у Сла­вонију.

Мој Отац Милош (1902-1941) бавио се по­љо­привредном производњом. Оженио се Милицом (1908-1937) из засеока Ишковац, из породице Бу­димир. Имали су троје дјеце: Стојана, Цвију и Љу­бицу. Мама је изненада умрла, па су остала ситна дјеца, те је баба Миљка инсистирала да се отац поново ожени Љубом из села Бабињац са којом је имао дјецу: Бошка (1938-?), Паву (1940-?), чији трагови се губе у хрватском логору Цапраг код Сиска. Маћеха је из сабирног логора Приједор транспортована на принудни рад у Ње­мачку.

Наше домаћинство је имало: око 100 ари обрадиве пољопривредне земље и цца три ара шу­ме (буква, храст, кестен); пространу кућу, згра­ду, штагаљ, свињац, кокошињац и остале нус обје­кте; комплетну опрему и оруђе за обраду земље; сточни фонд: запрежне коње, краве, сви­ње, кокоши гуске и патке. Крај саме баште је протицао поток Чапаја, а крај лука ријека Слабиња.

Трагедије које су се дешавале на подручју Босанске Крајине у току Другог свјетског рата су бројне и скоро идентичне за читаво подручје (велики број становника је погинуо или је рањен, се­ла спаљена, сточни фонд уништен и сл.).

За вријеме Козарске катастрофе сви чланови наше породице, са најнужнијим стварима, су избје­гли у планину Козару, и за вријеме трајања опсаде живјели у условима перманентног свако­дневног гранатирања и бомбардовања. За чи­таво вријеме офанзиве непријатеља на Козару, на­ша породица, родбина, пријатељи и комшије су се налазили на локацији “Пашиних конака”. За вријеме артиљеријског напада и авионског бомбардовања скривали смо се иза дрвећа. Тако се сјећам да је једна граната пала на дрво гдје смо били скри­вени и није експлодирала. Исто тако, сјећам се да је тих дана често падала киша, што је посебно оте­жавало живот у избјеглиштву. Исхрана није могла да буде организована, него су се породице и рођаци самоорганизовали, те су користили оно што су са собом донијели уз сточни фонд који су има­ли на располагању.

Свакодневно смо очекивали излазак из окру­жења. Међутим, из дана у дан наде су биле све мање. Почело је скривање у најнепристу­пачнијим увалама. Тако се десило да је наша породица била заробљена у једној ували. Хрватски војници су нас истјерали и постројили на једној чи­стини. Очекивали смо да ће нас стрељати. Међу­тим, стиже наредба да нас отјерају у Приједор. У Приједору смо били смјештени у импровизовани ло­гор Циглана, који је био ограђен бодљикавом жицом. Напомињем да су у том логору биле затваране само жене (углавном старије) и дјеца. У логору смо добијали врло оскудне оброке хра­не, углавном супу, тако да смо се ми, мало одраслија дјеца, провлачили испод жица, и у су­сједним празним рововима тражили било шта што се мо­гло користити за исхрану. Сјећам се да смо у тим рововима, углавном, налазили убуђале ко­маде хљеба, које су оставили војници.

У логору су логорске власти тражиле да се дјеца одвоје и одведу у посебне логоре. У на­шој породици је договорено да се ја и мој нај­млађи брат Бошко (4 године) и најмлађа сестра Пава (2 године) одвојимо, а остала дјеца остану са бабом Миљком.

Нас, одвојене за тзв. дјечији логор, потрпали су у камионе и преко Бање Луке отпремили у дјечији логор Сисак – Цапраг (тзв. Соколана). Још ми је у сјећању да нас је од Приједора до Ба­ње Луке у камионима стално пратила киша, а да су нас у Бањој Луци, на главној жељезничкој станици (сада зграда Музеја савремене умјетно­сти) дочекале и нахраниле жене организоване пре­ко Црвеног крста.

Из Бање Луке су нас отпремили у дјечији ло­гор Сисак (Цапраг – Соколана), ограђен жицом. Били смо толико исцрпљени да се нисмо могли кре­тати, а нама одраслијима било је забрањено да се приближавамо огради и контактирамо са грађани­ма који су навраћали и доносили храну, а млађа дјеца се нису ни могла кретати и прилазити жици да би могли примати храну. Нисам могао да оције­ним мотиве грађана који су обилазили логор, тј. да ли су то били хумани мотиви – да се дјеца нахра­не, или неки други. Мени се десило да ме је из ло­гора узео Кнежевић Миле и одвео својој кући у село Цепелиш код Петриње, са циљем да оба­вљам пољопривредне послове (брига о стоци, и послови око обраде земље). Тај Кнежевић Миле је био пружни радник на релацији Петриња-Сисак. Имао је три сина који су били усташе, од којих је најмлађи Јуре, читаво вријеме рата био ангажован у логору Јасеновац. Породица Кнежевић је у току рата дошла из Лике (Малован) и смјештена у Цепе­лишу, у кућу Србина за чију судбину нисам успио ништа сазнати. Иначе, у селу Цепелиш је живјело углавном хрватско католичко становништво.

Код ове породице сам остао читаво вријеме рата, обављао све пољоприврдне послове. Нико ме од чланова породице, па и синови, који су повремено долазили на краће одсуство, није малтретирао. Чак су ме у шали звали “Стаљин”. Ра­дио сам и трпио, јер то је била борба за пре­живљавање.

Тако сам у овој породици остао око двије и по године, без икаквих вијести о својој породици и приликама у свом родном крају.

У дјечијем логору у Цапрагу углавном су се налазила мала дјеца. Само нас неколико смо имали седам и више година. Сви смо били малаксали због тешких услова живота: бјежања у планину Ко­зару и боравка у сабирним логорима. Осјетиле су се и посљедице нашег одвајања од родитеља и рођака, који су разаслани у друге хрватске логоре или послани на принудни рад у Њемачку.

У нашем логору било је забрањено нама одраслој дјеци да прилазимо огради од жице и да разговарамо са посјетиоцима који су из разних разлога обилазили логор. Неки су долазили и доно­сили дјеци разне прехрамбене артикле. Мој брат Бошко (четири године) и сестра Пава (двије године) стално су били стиснути око мене.

Мени се урезао у сјећање догађај када сам једном приликом загаламио на брата Бошка и грубо га нагонио да се дигне и оде до ограде како би могао да добије нешто за јело, а он ни­је могао да се покрене. Та сцена ми се касније често појављивала у сјећању. Ноћу сам се будио, ознојен и узбуђен од сјећања на тај до­гађај.

Чим су јединице НОР-а стигле и ослободиле овај регион и протјерале усташе преко Купе, ја сам се пјешице (Петриња-Костајница-Слабиња) вратио у своје село. На згаришту куће нашао сам бабу Миљку (80 година), брата Цвију и сестру Љу­бицу. Отац је стрељан у Јасеновцу, а брату Бошку (4 године) и сестри Пави (2 године), који су иза мене остали у логору Сисак, губи се сваки траг.

Послије рата смо на разне начине покуша­вали да сазнамо за судбину несталих чланова уже породице, а и других рођака (преко Црвеног крста, рубрика у “Арени”, усмених консултација и сл.), али без резултата.

Већ сам напоменуо да сам на све мо­гуће начине покушавао да сазнам истину о суд­бини мога брата Бошка, четири године старог и сестре Паве, која је имала двије године. Они су иза мене остали у логору Сисак (Цапраг, Соко­лана). Но, стално је била присутна нада да ћу нешто сазнати. Ова преокупација је била стално присутна и код свих мојих преживјелих рођака. Док сам се налазио на студијама у Сарајеву, из Бање Луке ми јављају да је у дневној штампи објављено да се у Београду расформирао Саве­зни центар ратне сирочади и да се дјеца распоре­ђују по републикама према подацима о њихо­вом поријеклу. Дат је и списак дјеце са познатим личним подацима (име, старост, како су се изгу­била од породице, шта су завршила од школе док су се налазила у овом центру). У списку дјеце која долазе у Сарајево налази се и дијете чије је име Бошко, којег су нашли у снијегу 1943. године у околини Босанског Новог и који је завршио токар­ски знанат. Саопштено је да ће дјеца из БиХ стићи возом у Сарајево.

Ја сам тада био апсолвент Економског факултета у Сарајеву, као стипендиста РДИ “Грмеч” из Дрвара и преостало ми је само неко­ли­ко мјесеци да завршим студије и да се запослим у фирми чији сам стипендиста.

Без обзира на штуре податке о Бошку, који је у јесен 1942. године остао у логору Цапраг, а 1943. године “пронађен” код Босансог Но­вог, покушао сам да и ову прилику искористим не бих ли нашао брата, којег нисам видио 14 година. Знао сам да је мој брат имао малу бразготину на десном образу. У међувремену сам по­кушао консултовати људе који би ми могли по­моћи да не погријешим. Један љекар ми је савје­товао да обратим пажњу на утисак који добијем код првог контакта са њим (узбуђење и слично). Ја сам размишљао да нећу њему ништа нашкодити ако га прихватим као брата, а могу му само по­моћи да се снађе у животу и да се осјећа сигурније, да га запослим у фирму чији сам и ја сти­пендиста и у којој ћу и сам радити, јер су ра­дници његове струке потребни. Могу му само по­моћи да организује свој живот, да се лакше адаптира у новим условима. Ја ћу нашим рођа­цима рећи да је наш и да га прихвате као рођака.

Када је најављени воз стигао, сусрео сам се с Бошком. Одмах ми је дјеловао као странац (није имао бразготину на лицу), али сам се трудио да он то не осјети. Одвео сам га код себе гдје сам као подстанар становао, а хранио сам се у студентској мензи (дијелили смо моје оброке). Како оваква ситуација не може дуго трајати, а мени је требало још неколико мјесеци да завршим студије, предложио сам да га одведем у родно село Слабињу, да га упознам са преживјелим бли­жим и даљим рођацима и да тамо остане док ја не дипломирам, па да заједно идемо у Дрвар.

Одведем га у Слабињу, рођаци прихвате моје сугестије да је он наш рођак и да буде код њих док ја не завршим студије. Ја се вратим у Сарајево, а Бошко за неколико дана опет дође к мени. Покушао сам да га запослим у “Фамо­су”, али није хтио да ради. Поново сам га враћао у Слабињу, а он се опет враћа к мени. То се понављало више пута, и већ сам почео да губим стрпљење покушавајући да нађем изалаз из ова­кве ситуације. Када сам га посљедњи пут одвео у Слабињу и од њега тражио да не долази у Са­ра­јево, већ да чека док ја дођем по њега, он је у сусједном селу упознао дјевојку и одлучио да се прижени.

У међувремену је морао да се јави на регрутацију. Упућен је на одслужење војног ро­ка у Дарувар. Тамо се случајно срео са својом рођеном мајком, која је у току рата из са­бирног логора депортована на подручје Дару­вара. Од тада се са њим прекида сваки контакт.

Ја сам 1958. године (водећи екскурзију матураната средње Економске школе из Дрвара у обилазак жељезаре Сисак, која је подигнута на терену Цапрага) имао прилику да у канцеларији ССРН Сисак видим и прегледам логорске књиге и ту видим да сам и ја умро. То указује на то да су хрватске власти намјерно затирале трагове мале дјеце, која нису знала за своја права имена и презимена, а дата су хрватским породицама, те им се ту губи сваки траг и бивају асимилирани. (Сјетимо се случаја Божидарке Фрајт, која је тек на­кон 30 година сазнала за своје поријекло, тј. да је српско козарачко сироче.)

Посљедице свих тих ратних збивања тешко је оцијенити. То није само губитак четири године у нормалном развоју, принудно доживљавање гро­зних ратних сцена, губитак најближих рођака, жи­вот у ванредним (неповољним) условима, ада­пта­­ција новим условима живота и сл. Зато је у праву Радивоје Лола Ђукић када каже: “Ко није доживио рат, тај не може знати како је лијеп мир”.

Но, и тај послијератни мир је специфичан: живот у домовима ратне сирочади, интензивно учење без адекватних учила и литературе, и школских учила и др. Када се томе дода и стални осјећај да немаш ни најближих рођака, да се мораш сам сналазити и постављати своје животне циљеве у око­лностима које мораш узимати у обзир.

По повратку из заробљеништва и нађеног стања на згаришту куће, у септембру 1945. го­дине сам смјештен у интернат у Дубици, гдје сам завршио нижу гимназију, те 1947. године усмје­рен да учим Економску школу у Бањој Луци. Био сам смјештен у ђачком интернату. Ову школу сам са успјехом завршио 1950. године. Након тога био сам распоређен да радим у ШИП “Грмеч” Дрвар на пословима рачуноводства финансијске струке. У овај колектив био сам добро примљен, и у току рада много сам научио. Након двије године рада у овом познатом при­вредном пословном систему, органи управљања су ми одобрили стипендију да наставим школовање на Економском факултету, који сам завршио 1957. године у Сарајеву. Када сам се вратио у Дрвар, одређено је да радим као професор на Економској школи у Дрвару на предметима: По­ли­тичка економија и Огранизација и економска по­сло­вања.

Након извршене обавезе као стипендисте, вратио сам се у привреду и од 1959 до 1980. радио на пословима руководиоца сектора, или као члана КПО у великим пословним системима. У међувремену сам магистрирао на Економском факултету у Загребу, те докторирао на Економ­ском факултету у Сарајеву на тему: “Организа­ција и усмјеравање научноистраживачке и инова­цијске дјелатности у СР БиХ”.

У 1980. години примљен сам у радни однос на Економски факултет у Бањој Луци, на којем сам предавао предмете “Организација предузе­ћа” и “Кадровски менаџмент”. На овом факул­те­ту сам радио до 30. 11. 2000. године, када сам због старости и након 41 годину укупног радног стажа, отишао у пензију. На факултету сам стекао звање редовног професора. Био сам и во­дитељ постдипломског студија и ментор на изради и одбрани магистарских тема и доктората.

У конципирању претходног текста нисам се придржавао понуђеног концепта, углавном, из разлога што сам имао у виду да у мом крају (Костајница, Нови и Кнежица) нису писане никакве публикације, а на том простору су настале огро­мне промјене у односу на стање које је било прије Другог свјетског рата (број становника, до­маћинстава, дјеце…), без обзира на то што је асфалтиран главни пут, уведена струја и слично. Из тих разлога сам, на основу сјећања од прије 65 година, покушао да дам неке податке. Ја, који сада у селу немам никога од рођака, само сам прије 30 година повео своју породицу да виде гдје сам рођен, али им нисам могао по­казати кућу и упознати с неким од рођака.

Ова акција ме потакла да с неколицином про­­свјетних радника који сада живе у Бањој Луци, покушамо детаљније истраживање насталих про­мје­­на.


<Зорка Делић-Скиба                                                      Садржај                                                              Томо Лучић>




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top