Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Када Израел обележава Дан сећања на жртве холокауста, у десет пре подне све у тој земљи стаје: аутомобили, послови, људи на улицама, телевизијски и радио програми… 120 секунди тишине подсећа Јевреје на оно што им се догодило у Другом светском рату.
У том страшном времену Срби су, сразмерно посматрано, страдали готово као Јевреји, а убијани су често скупа са Јеврејима. У Независној држави Хрватској – а не треба заборавити да је у саставу те државе била и Босна и Херцеговина – убијено је више од милион Срба. Ко то данас зна, или још страшније, кога то уопште интересује?
Број српских жртава и геноцид над Србима у Другом светском рату одавно је простор за разне манипуилације, подсмехе, чак и отворене злурадости према српским жртвама.
Због чега Срби, као Јевреји, немају свој дан који би подсећао ову децу што стасавају изложену небројеним елементима за кретенизацију мозга тела и духа – када, где и колико је њихових предака побијено? Због чега ниједан од вајних српских „државника“ није покренуо и до краја спровео такву иницијативу? Слоба, Ђинђић, Коштуница, Тадић… никоме од њих није пало на памет да сазове десетак људи који изучавају геноцид над Србима, и од њих затражи мишљење који је то дан примерен да га држава Србија прогласи Даном сећања или… мање је важно како ће да га назову, па да тога дана Србија стане на 120 секунди.
Истина, Милошевић је унутар свог система власти имао значајан степен толеранције према појединцима који су истраживали геноцид над Србима и трудили се да се тај злочин не заборави, али ни он, Милошевић, није ишао даље од тога.
Један од оних који су у том смислу учинили највише био је, сада већ покојни, Милан Булајић. Основао је и у Београду водио Музеј геноцида чије су посторије биле на педесетак метара од Народне скупштине. Нападали су га константно и с великом упорношћу пре свега Хрвати, али и разни „другосрбијанци“ у Београду. Загреб је тврдио да је Булајић творац „Јасеновачког мита“ о 700.000 Срба убијених у том хрватском логору, игноришући чињеницу да је број жртава приближан томе утврђен још 1945. године, кроз налазе Земаљске комисије формиране у Загребу. Чинили су ту комисију углавном Хрвати и Словенци.
Булајић се борио колико је могао, а онда се догодила „октобарска револуција“. Проевропске и прозападне „демократске снаге“ преузеле су власт у Србији, а један од првих послова био им је да затворе Музеј геноцида. Истерали су Булајића на улицу, запленили нађену архиву чак и његове личне документе и све ставили под кључ. Булајић је смењен, скупа са Управним и Надзорним одбором Музеја геноцида, а Музеј премештен у Крагујевац.
Целу ту операцију провео је (а вероватно и осмислио) Жарко Кораћ. Боље упућени у ову тематику рећи ће: Кораћ је последњи који је то смео да уради. Зна се због чега.
Давно је речено да се историја понавља само оним народима који историју не уче. Срби у тој дисциплини немају супарника.
Пише: Ратко Дмитровић
Извор: Вести онлине
Везане вијести: Ратко Дмитровић
One Response
Svaka cast Dmitrovicu, zadovoljstvo je citati tvoje tekstove. Mi se nemarno odnosimo prema svim zrtvama, to je zato sto Srbijom ne vladaju Srbi, sto svako ko dodje na vlast u Srbiju gleda samo svoj licni interes i zato nam se istorija ponavlja.