Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Stefan Nemanja u Carigradu

Datum objave: četvrtak, 12 februara, 2015
Veličina slova: A- A+

Freska Stefana Nemanje u Ljeviškoj crkvi u Prizrenu

Freska Stefana Nemanje u Ljeviškoj crkvi u Prizrenu


Stefan Nemanja nije ponizno išao u Carigrad da se preda caru Manojlu I Komninu. Njegovo dostojanstveno držanje izazvalo je veliko strahopoštovanje svih građana Carigrada i njegove tadašnje elite.

Postoji jedna nedovoljno poznata epizoda iz života Stefana Nemanje, koja pored toga što svedoči koliko je njegov ugled bio veliki u ranom periodu njegove vladavine, otkriva nam i jedno retko svedočanstvo o vladaru koji se žrtvuje za svoj narod i svoju glavu smireno potura ispred glava svojih podanika. Bio je to njegov boravak u Carigradu 1172. godine, gde je lokalnom narodu prikazan u trijumfalnoj povorci cara Manojla I Komnina (1143-1180), kao najvredniji deo plena iz uspešnog ratnog pohoda.

Zanimljivo je i potresno ovo svedočanstvo o poniženju koje je pretrpeo srpski veliki župan kako bi narod zaštitio od stradanja. Ovo je jedan od najlepših primera vladarskog služenja narodu u svetskoj istoriji. Ova priča koliko je lepa i potresna toliko je neobična i nadzemaljska, i nažalost nedovoljno poznata. Zato ćemo je ispričati.

Negde tokom 1172. godine, veliki župan Srbije Stefan Nemanja, je doveden u najveći grad na svetu, prestonicu kulture i model civilizacije onog doba, caricu svih gradova,u Carigrad, da tu svojim prisustvom obogati trijumfalnu povorku cara Manojla I Komnina. Nemanja je privukao mnogo pažnje posmatrača. Oholi carigrađani i carigrađanke, nadmeni i gordi koliko mogu biti ljudi neograničeno ponosni na svog cara pobednika, na svoju Carevinu, na svoj najveći grad, na svoju nedostignutu civilizaciju, divili su se, po pričanju savremenika, impozantnoj pojavi srpskog vladara. Stiče se utisak da je toga dana ovaj slovenski vladar bio glavna atrakcija narodu glavnog grada velike države Romeja.

„Kakvo uživanje nam je, o care, bio onaj zarobljenik u trijumfu“, dodvorao se svom vladaru Konstantin Manasije, jedan od najznačajnijih vizantijskih literata. Carigradska svetina je pratila Nemanjin prolaz kroz prestoničke ulice sa pogrdnim uzvicima, dok je on, lep, visok, stasit, snažan i širokih ramena, koračao u carevoj povorci. Puno je podsmeha toga dana od strane romejskih podanika bilo upućeno gospodaru Srba. Isti pisac beleži dalje, kako je jedan stanovnik Carigrada, ne mogući da obuzda svoju agresivnu nadmenost, prišao vezanom i nemoćnom Nemanji i rugao mu se: „Ti li si, o rđo, koji si naumio da umakneš Hristovu pomazaniku, izabraniku, velikom i slavnom pobedniku i, zbacivši njegov lak i plemenit jaram, da priđeš drugom gospodaru…“ Na kraju mu je preko leđa dobacio: „Plećati bik, ma i pod malim bičem, ravno putem ide“.

A veliki učenjak svoga doba i budući mitropolit solunski Evstatije Katafloros u jednoj besedi ovako je govorio o Stefanu Nemanji koga je gledao u carevoj povorci: „Ovde ne bih želeo da prećutim ni o Nemanji koji mi je i drugom prilikom, iako nevidljiv, izmamio sjajne reči, a pre kratkog vremena i oči je moje zadivio, ovaj čovek, kojem nije stas onaj, koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i naočit“.

Uostalom slike u vizantijskom dvoru na kojima je bila prikazana istorija Nemanjine borbe sa Vizantijom dokazuju koliko su Vizantinci bili ponosni time što su pobedili i pokorili vladara Srbije. Nemanjina ličnost morala je privlačiti pažnju savremenika, ali i potomaka, baš kao što je njegov izgled privlačio pogled carigradskih besednika i građana. Njegov autoritet je bio toliko veliki, da ga ni neuspesi nisu mogli poljuljati, a kamoli uništiti. A posle poniženja u Carigradu, on nije imao nijednog znatnijeg neuspeha.

A i ta epizoda mogla je poslužiti kao razlog da se na njega gleda sa većim poštovanjem. Jer njega car Manojlo nije zarobio, nego se on sam predao „vasilevsu i samodršcu Romeja“, kako bi svoj narod i zemlju zaštitio od stradanja i razaranja.

Kada je te 1172. godine video da je sukob sa vizantijskom vojskom bezizgledan i da se može završiti samo Manojlovom pobedom, stradanjem srpske vojske i nemilosrdnom odmazdom Vizantinaca nad srpskim narodom, on tada: „Zatraži da mu se dozvoli da u bezbednosti lično izađe pred cara. Pošto je car pristao, on dođe i pristupi prestolu otkrivene glave i golih ruku do lakata, bosih nogu, sa vezanim konopcem oko vrata, sa mačem o ruci, predajući se caru da postupi sa njim kako želi. Potresen ovim car mu oprosti krivicu“.

Nemanja je tada imao šezdeset godina, ali na tronu je proveo tek nekoliko. Bio je u godinama koje većina njegovih savremenika nije dočekala, a koje i današnje generacije smatraju starošću koja onemogućava da se neko uspešno bavi politikom. Bio je na samom početku svoje duge i uspešne vladavine, potpuno spreman da prihvati svaku carevu odluku o svojoj sudbini.

Tako je ovaj sveti vladar dao savršenu pouku o tome kako posao vladanja nije ništa drugo, nego, najveće moguće služenje narodu od Boga dato čoveku.
Autor: Miloš Pavlović

 

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 

Vezane vijesti:




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top