Стефан Немања у Цариграду

Фреска Стефана Немање у Љевишкоj цркви у Призрену

Стефан Немања ниjе понизно ишао у Цариград да се преда цару Маноjлу И Комнину. Његово достоjанствено држање изазвало jе велико страхопоштовање свих грађана Цариграда и његове тадашње елите.

Постоjи jедна недовољно позната епизода из живота Стефана Немање, коjа поред тога што сведочи колико jе његов углед био велики у раном периоду његове владавине, открива нам и jедно ретко сведочанство о владару коjи се жртвуjе за своj народ и своjу главу смирено потура испред глава своjих поданика. Био jе то његов боравак у Цариграду 1172. године, где jе локалном народу приказан у триjумфалноj поворци цара Маноjла И Комнина (1143-1180), као наjвредниjи део плена из успешног ратног похода.

Занимљиво jе и потресно ово сведочанство о понижењу коjе jе претрпео српски велики жупан како би народ заштитио од страдања. Ово jе jедан од наjлепших примера владарског служења народу у светскоj историjи. Ова прича колико jе лепа и потресна толико jе необична и надземаљска, и нажалост недовољно позната. Зато ћемо jе испричати.

Негде током 1172. године, велики жупан Србиjе Стефан Немања, jе доведен у наjвећи град на свету, престоницу културе и модел цивилизациjе оног доба, царицу свих градова,у Цариград, да ту своjим присуством обогати триjумфалну поворку цара Маноjла И Комнина. Немања jе привукао много пажње посматрача. Охоли цариграђани и цариграђанке, надмени и горди колико могу бити људи неограничено поносни на свог цара победника, на своjу Царевину, на своj наjвећи град, на своjу недостигнуту цивилизациjу, дивили су се, по причању савременика, импозантноj поjави српског владара. Стиче се утисак да jе тога дана оваj словенски владар био главна атракциjа народу главног града велике државе Ромеjа.

„Какво уживање нам jе, о царе, био онаj заробљеник у триjумфу“, додворао се свом владару Константин Манасиjе, jедан од наjзначаjниjих византиjских литерата. Цариградска светина jе пратила Немањин пролаз кроз престоничке улице са погрдним узвицима, док jе он, леп, висок, стасит, снажан и широких рамена, корачао у царевоj поворци. Пуно jе подсмеха тога дана од стране ромеjских поданика било упућено господару Срба. Исти писац бележи даље, како jе jедан становник Цариграда, не могући да обузда своjу агресивну надменост, пришао везаном и немоћном Немањи и ругао му се: „Ти ли си, о рђо, коjи си наумио да умакнеш Христову помазанику, изабранику, великом и славном победнику и, збацивши његов лак и племенит jарам, да приђеш другом господару…“ На краjу му jе преко леђа добацио: „Плећати бик, ма и под малим бичем, равно путем иде“.

А велики учењак свога доба и будући митрополит солунски Евстатиjе Катафлорос у jедноj беседи овако jе говорио о Стефану Немањи кога jе гледао у царевоj поворци: „Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи коjи ми jе и другом приликом, иако невидљив, измамио сjаjне речи, а пре кратког времена и очи jе моjе задивио, оваj човек, коjем ниjе стас онаj, коjи природа људима додељуjе, него узрастом веома висок и наочит“.

Уосталом слике у византиjском двору на коjима jе била приказана историjа Немањине борбе са Византиjом доказуjу колико су Византинци били поносни тиме што су победили и покорили владара Србиjе. Немањина личност морала jе привлачити пажњу савременика, али и потомака, баш као што jе његов изглед привлачио поглед цариградских беседника и грађана. Његов ауторитет jе био толико велики, да га ни неуспеси нису могли пољуљати, а камоли уништити. А после понижења у Цариграду, он ниjе имао ниjедног знатниjег неуспеха.

А и та епизода могла jе послужити као разлог да се на њега гледа са већим поштовањем. Јер њега цар Маноjло ниjе заробио, него се он сам предао „василевсу и самодршцу Ромеjа“, како би своj народ и земљу заштитио од страдања и разарања.

Када jе те 1172. године видео да jе сукоб са византиjском воjском безизгледан и да се може завршити само Маноjловом победом, страдањем српске воjске и немилосрдном одмаздом Византинаца над српским народом, он тада: „Затражи да му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто jе цар пристао, он дође и приступи престолу откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предаjући се цару да поступи са њим како жели. Потресен овим цар му опрости кривицу“.

Немања jе тада имао шездесет година, али на трону jе провео тек неколико. Био jе у годинама коjе већина његових савременика ниjе дочекала, а коjе и данашње генерациjе сматраjу старошћу коjа онемогућава да се неко успешно бави политиком. Био jе на самом почетку своjе дуге и успешне владавине, потпуно спреман да прихвати сваку цареву одлуку о своjоj судбини.

Тако jе оваj свети владар дао савршену поуку о томе како посао владања ниjе ништа друго, него, наjвеће могуће служење народу од Бога дато човеку.
Аутор: Милош Павловић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести: