Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Први светски рат који је трајао од 1914. до 1918. године донео је много жртава на обе зараћене стране.
Српска војска се после тешких борби против бројчано надмоћнијег непријатеља (Аустроугара, Немаца и Бугара) повукла преко Албаније на острво Крф. Неколико месеци је било довољно да се опорави и трансформише у три армије.
Опорављена српска војска са острва Крф упућује се на Солунски фронт у саставу сила Антанте (Француска, Британија, Италија, Грчка и Русија). Са друге стране фронта налазе се централне силе (Немачка, Аустроугарска и Бугарска).
Операције на Солунском фронту су вођене непосредно уз граничне линије између држава Бугарске, Србије, Албанијe и Грчке.
Борбе које је српска војска водила на Солунском фронту, од лета 1916. до јесени 1918. године, довеле су до великих губитака. Страдалo je преко 9.000 војника и официра. Погинули војници и старешине сахрањивани су непосредно иза борбене линије, без сандука, са дрвеним крстачама. На крстачама су уписивани лични подаци сваког појединца (чин, име и презиме, јединица). Такође, умрли рањеници и болесници у пољским болницама и завојиштима, сахрањивани су у местима где су биле те установе.
Гробља која помињем у овом тексту су махом настала током борби 1916. године. После освајања Кајмакчалана и ослобођења Битоља успоставља се линија фронта и то правцем: с. Снегово, између села Раштани и Крклино, Пелагонијском равницом између села Трап Будаково, тампон зона с. Мегленци, кота 1050, изнад села Макова у близини села Рапеша, прелази Црну реку, Грунишки Вис, између села Будимирци и Градешнице, Милетина коса и излази на Соколов Врх. Тада је ослобођен простор од око 1600 квадратних километара. На овом простору у скоро сваком селу постоји гробље српских ратника.
После пробоја Солунског фронта 1918. године српска војска муњевитом брзином ослобађа своју земљу. После ослобођења, Србија, овенчана славом, не искоришћава је. Жртвује своју самосталност ради виших циљева и заједно са Хрватима и Словенцима формира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У тој заједници заборављају се интереси Србије. Заборављају се и српска војничка гробља на својој територији (данас у Македонији).
Након завршетка рата, гробља (око 250) која су се налазила на територији Грчке су есхумирана а кости пребачене на Српско војно гробље на Зејтинлику.
Остала су заборављена српска војничка гробља и гробови из Првог светског рата расути су по падинама планине Ниџе у Републици Македонији. Српски јунаци који су у крвавим биткама на Солунском фронту дали своје животе за слободу отаџбине леже у туђој земљи у бестрагији заборављени од оних којима су слободу подарили. Они то нису заслужили.
Према неким списковима из 1921. године (архив Југославије), постојало је 81 гробље на којима је било од једног до 684 сахрањених, скоро 4000 појединачних војних гробова на падинама планина Ниџе (чији је највиши врх Кајмакчалан).
Стање преосталих српских војних гробаља на овом подручју је толико лоше да горе не може бити. Гробља су зарасла у трње, дивље дрвеће и шибље, и нека је немогуће наћи без помоћи локалног становништва – ловаца.
Многа гробља се више и не могу пронаћи. То су она која су на хумкама имала само дрвену крстачу. Дрвене крстаче су одавно иструлиле и траг гробља се изгубио. Гробови који су имали металне крстаче још се могу пронаћи.
Надгробне споменике од камена, клесали су сами ратници у периоду 1917. и 1918. године „жив за погунулог друга“. На неким споменицима пише да споменик подиже родбина али таквих има мало.
гробља – Локација Скочивир
Камени споменици су направљени из два дела, постоље и споменик. Скоро на сваком гробљу, постоји и централни споменик, састављен од три до четири дела и висине су од 3,5 до 5 метара.
Груниште, у току чишћења.
Горњи део споменика је пао, треба га подићи и цементирати.
Текст на споменику: 1914–1918, Својим палим друговима, Моравци
На свим српским војним гробљима надгробни споменици су махом пали на земљу.
Ограда од бодљикаве жице и дрвених стубова одавно нема. Срећу се остаци бодљикаве жице у малим парчићима, док су већи део мештани искористили за ограде око својих домаћинстaва.
Сва ова гробља, су гробља незнаних српских јунака. Нажалост, нема тачне евиденције ко је сахрањен и колико њих је сахрањено на овим војним гробљима.
Много деценија је прошло од завршетка Првог светског рата а ова гробља нико није обилазио нити чистио.
На подручје Кајмакчалана ретко се долази, тек понеки планинар или чланови патриотских удружења. А некад смо се поносили великим победама српске војске удружене са савезницима у Првом светском рату. И данас понеко, кад му то затреба, позове се на наше јунаке и велике муке које су поднели на планини Ниџе, чији је Кајмакчалан највиши врх, некад на граници Србије и Грчке, данас на размеђу Македоније и Грчке.
Када сам и како дошао до одлуке да организујем одласке на Кајмакчалан са задатком да уређујемо и чистимо српска војничка гробља која су била заборављена од оних који нису смели да их забораве?
Прича је почела 2008. године, када сам као планинарски водич са 50 планинара из Србије вршио успон на највиши врх планине Баба, Пелистер (2601 метар надморске висине). Тада ми је пришао један крупан човек и потапшавши ме по рамену упитао: „Зашто водим српске планинаре на ову планину а не на Кајмакчалан, где су кости српских војника који су дали живот за слободу Србије?“ Питање ме је изненадило и док сам размишљао шта да му одговорим он је додао да на Кајмакчалан ретко ко иде а скоро нико не обилази српска војничка гробља, којих има на десетине. Домаћин ми је затим објаснио да су та гробља зарасла у прашуму, и да у поједина нико није крочио више од 90 година. Запањен оним што ми је рекао упитао сам га шта чини наша држава по том питању. Рекао је ништа.
Након десетак дана по повратку са овог планинарења од домаћина ми стиже пакетић у коме се налазио CD са фотографијама неких од српских војничких гробаља. Разгледање фотографија са CD изазвало је у мени велику тугу. Истог тренутка сам одлучио да морам нешто да учиним по том питању.
Прву акцију сам организовао 2009. године заједно са Удружењем ратних добровољаца, 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а уз малу финансијску помоћ београдске општине Стари град. Са екипом од 29 планинара и чланова овог удружења отишли смо у село Скочивир, које је 40 км удаљено од Битоља. Сместили смо се у бившу караулу ЈНА, од које је један планинарски клуб из Скопља направио планинарски дом.
У селу Скочивир налазе се два српска војничка гробља, једно иза месне цркве поред месног гробља а друго на десној обали Црне реке на путу за Кајмакчалан удаљено око 1500 метара од села.
Домаћин нам је предложио да очистимо гробље иза цркве. Гробље је заузимало нешто мање од пола хектара и било је толико зарасло у прашуму да се у њега није могло ни ући.
Споменици се нису могли видети од шибља и трња. Морали смо да ангажујемо два мештанина са моторним тестерама да нам помогну. Након два дана рада успели смо да очистимо 2/3 површине. Исечено је десетине кубика дрвета. Већина споменика била је пала на земљу. Неки су били прекривени и земљом па их у први мах нисмо ни приметили. Било је много зарђалих металних крстова али без обележја. Неколико гробова било је раскопано. Тужна слика.
Те исте године је Министарство за рад и социјалну политику обећало да ће определити одређена финансијска средства да се то гробље огради и конзервира. До дана данашњег гробље није ограђено нити конзервирано. Према неким подацима ту је сахрањено око 500 српских ратника.
Ређале су се акције које сам организовао сваке године. Очишћена су гробља у местима: Живојно (два), Груниште, Бач, Трново-Студена вода, Петалино и др.
Амбасада Републике Србије у Македонији је, у нашу част, после сваке завршене акције чишћења, организовала свечану комеморацију на српском војном гробљу у Битољу. То је било њихово признање за наш рад, али се на жалост на томе сваки пут завршавало. Никад никакву помоћ од Амбасаде нисмо добили. Интересантно је да нико из наше Амбасаде до сада није нашао за сходно да нас обиђе у току акције, да виде у каквом су стању гробља и да нас подрже. Ми то радимо из убеђења, као патриоте о свом трошку. Не трошимо државна средства. Једном нам је бивши амбасадор Томислав Ђурин обећао да ће нам платити превоз џиповима до врха Кајмакчалан. Остало је, као и увек, на обећању.
Морам да напоменем да у последњих десетак година ниједан наш амбасадор у Македонији није био на врху Кајмакчалана. Замислите, хрватски амбасадор јесте.
Да бих омогућио одлазак и учешће на овој патриотској акцији и онима који нису чланови планинарских организација одлучио сам да оснујем Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“. Показало се као добар потез. На акцију су се јављали појединци и групе из целе Србије.
Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“ је Удружење које је у свом Статуту, као један од циљева, поставило, уређење и чишћење српских војних гробаља.
Што се тиче подручја Кајмакчалана, дугорочно гледано, хтели бисмо да урадимо и веће пројекте: обнова спомен плоче где је погинуо Војвода Вук (чији се споменик налази у парку код хотела Палас у центру Београда), и спомен костурнице (која никада није завршена, због смрти Краља Александра Карађорђевића) где је било у плану да се пренесу преостали остаци војника сахрањених у овом подручију.
Удружење и ове године у првој половини септембра организје одлазак у Македонију са задатком да пронађе и очисти гробља која су заборављена и препуштена зубу времена, и да попише имена тамо где је то могуће видети. Ово се односи и на проналажење и уређење војне спомен чесме на Милетиној коси, подно врха Кајмакчалана, према Студеној води. На овој спомен чесми је невештом руком Српског војника, на мермерној плочи исписан стих:
„Минуће године, векови ће проћи, али теби „чесмице“ неће нико доћи.
Ал’ доћи ће сени палих другова, да својим жубором,
урликом вукова, треском громова, одјеком лугова,
певају славу српских пукова. 1917“
Ову спомен плочу на чесми су саградили војници Прве чете, другог батаљона, четвртог пука, српске армије.
Фотографије приказане у овом тексту су снимили сами учесници акција.
Сви који би хтели да се укључе у акцију, донацијом или личним учешћем, то могу да ураде уплатом на жиро рачун Удружења број 160 – 430834–02, или да нас лично контактирате преко ел. поште: udruzenje. kajmakcalan@gmail. com или преко телефона:062/211–017.
Станоје Стојковић,
Председник Удружења за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“
Извор: Стање ствари
Везане вијести:
