Стална примена теорије о два камиона усташа

Проблем хрватског друштва, однос према усташтву, лежи у чињеници да огромна већина тог друштва мисли да Хрватске као самосталне, независне државе не би било без усташког покрета. Такав став прожима хрватску интелигенциjу, такав став се одавно не скрива, упркос уставном одређењу да jе Хрватска утемељена на антифашизму

Ништа се ту променити неће, Хрватска и даље клизи у простор у коjем доминира мржња, нетолеранциjа према свакоj посебности, нарочито српскоj. Хрватско друштво jе поражено, хрватска интелигенциjа по не зна се коjи пут показуjе да jе њен степен интелектуалне слободе баждарен на линиjи српског префикса и сваке српске именице. Хрватска узмиче пред усташтвом коjе се по тоj држави шири као магла. Нико га не зауставља, нико се не опире злу и то ћутање могло би да се претвори у нешто велико и опасно. 

Ко брани част Хрватске

 Све информациjе коjе стижу из Хрватске говоре да тамошњи Срби – оно што jе од њих остало након геноцида у Другом светском рату и етничког чишћења у првоj половини деведесетих – живе у даноноћном страху. Ко год од Срба има могућност да се исели из Хрватске, таj бежи главом без обзира. Атмосфера створена дивљањем следбеника Анте Павелића претвара Хрватску у сигурну кућу за све коjима jе Српство, какав год облик да има, прва, наjвећа и наjслађа мета. Државне декларациjе о слободном, демократском друштву спаљене су у Вуковару, Загребу, Удбини, Задру, Риjеци…

Ко данас брани част Хрватске? Ко се испрсио пред Шимунићем, Томпсоном, Стожером за хрватски Вуковар, разним удругама драговољаца… ко стоjи испред  те гомиле шовиниста и покушава да створи какав-такав привид да jе Хрватска нешто друго од онога што заиста jесте? Три новинара и jедан писац. Мало за село, камоли за jедну државу. Сви остали ћуте. Борис Дежуловић, некада новинар „Ферала“, очаjан што jе скоро сам, што jедини у хрватскоj jавности актуелне поjаве назива правим именом, одлази корак даље и данашње усташе назива обичним кукавицама. Изазива их, стиче се утисак да би се уместо писања наjрадиjе потукао.

Подсетило ме то на оцену коjу сам чуо од Горана Бабића, хрватског књижевника, изговорену у кафани почетком деведесетих. Гласи: „Нема са усташама разговора, ту само сила помаже, усташа ћути, иза леђа држи нож и чека тренутак да га употреби, ви Срби то никада нећете схватити а моjим Хрватима ће доћи у главу тек кад крену на њих, на оне коjи нису усташе“.

Управо то гледамо; усташе су деведесетих, по други пут у педесет година, направиле своjу државу, заувек решиле српско питање у њоj, изгубиле власт, потом jе делиле са другима а сада чине све да сами завладаjу кабинетима на Горњем граду. Једино међународна позициjа Хрватске, њено чланство у Европскоj униjи, спречава усташиjу да се обрачуна са онима коjи им, у хрватском националном корпусу, нису по вољи. Колико jе ових других? Срамотно мало, судећи по ономе што видимо, чуjемо и читамо.

Фудбалер Јосип Џо Шимунић jе за 24 сата на Феjсбуку скупио 150.000 следбеника. Против њега су Борис Дежуловић, Миљенко Јерговић, Зоран Пусић, Јелена Ловрић и понеки новинар. Сви други ћуте; ни jедне трибине у Загребу, протеста на отвореном, петициjе са потписима угледних личности хрватског друштва, политичком врху, да се нешто подузме. Ћути Хрватско друштво књижевника, Хрватско друштво социолога, ћуте борци за равноправност. То ћутање обjашњиво jе, између осталог и кроз називе институциjа, организациjа, политичких странака, невладиних група, jавних привредних система у Хрватскоj… Сви они имаjу хрватски префикс. Слажем се са оценама да jе то проистекло из неке врсте комплекса али се, сигурно jе, никада нећу сложити са додатком да су такви комплекси безопасни. Не, у овом случаjу они су централни генератор са своjством самообнављања.

Децу уче да мрзе

Хрватска, на пример, има: Хрватску радио-телевизиjу, Хрватско новинарско друштво, Хрватски ногометни савез… Србиjа има Радио- телевизиjу Србиjе, Удружење новинара Србиjе, Фудбалски савез Србиjе… да не идемо даље, пошто у Србиjи осим Српске академиjе наука и уметности, Српске књижевне задруге и Српског народног позоришта (у Новом Саду) скоро ништа друго нема српски префикс.

Свега неколико дана након Шимунићеве демонстрациjе усташтва на стадиону Динама у Загребу, нешто jош горе догодило се на стадиону Хаjдука, у Сплиту. Све време утакмице Хаjдук – Осиjек гледаоци су узвикивали „За дом-спремни“ и „Аjмо, аjмо усташе“. Сплит се jош jедном потрудио да покаже како од оног отвореног, некада проjугословенског, слободарског града ниjе остало ништа, осим зграда у коjима данас живе поштоваоци лика и дела усташких злочинаца. У Сплиту jе и даље – додуше, ниjе више градоначелник – Жељко Керум, човек коjи jе пре три године у само jедноj реченици обjаснио негативан однос Хрвата према Србима: „Тако смо одгаjани“, казао jе. Савршено тачно. Усташтво jе ствар одгоjа, мржња према другоj нациjи последица породичног и друштвеног деловања. У Хрватскоj децу уче да мрзе Србе; у Хрватскоj jе мржња према Србима саставни део фолклора, друштвеног става, цивилизациjског домета. Мржња према Србима у Хрватскоj никада ниjе одбачена као друштвено неприхватљива, она се у „обjашњењима“ увек своди на „инцидент екстремиста“, „успаљених будала коjе не знаjу шта раде“. Хрватски ногометни савез jедан jе од резервних усташких положаjа.

Недавно преминули председник тог савеза, Влатко Марковић, jавно jе говорио да су му усташе драже од партизана а садашњи шеф ХНС, Давор Шукер сликао се пре неку годину на гробу Анте Павелића, у Шпаниjи. Имате ту фотографиjу на интернету. То га jе, претпостављам, и препоручило за садашњу функциjу. Онаj умно поремећени циркусант, Здравко Мамић, уз Шукера кључни човек хрватског фудбала, годишње бар три пута искаже шовинизам према Србима. После се правда да га нисмо разумели, да jе контекст био другачиjи, да међу Србима има приjатеља више него цела хрватска влада…и сличне глупости. Срби му увек поверуjу.

Да jе само ћутање хрватске интелигенциjе пред усташтвом jедини проблем, ни пола jада, али та интелигенциjа чини све да обесмисли сваку критику усташтва а критике те врсте у Хрватскоj, рекох, сведене су на неколицину људи. У тоj причи нема бољег примера од Дражена Лалића, професора социологиjе и политологиjе на загребачком Факултету политичких знаности. Реагуjући на интервjу коjи jе Игор Мандић недавно дао „Вечерњим новостима“, Лалић, у Хрватскоj иначе сврстан међу припаднике политичке левице, казао jе да Мандић измишља jер, вели оваj професор, усташа у Хрватскоj нема већ 70 година. Ове што дивљаjу по Вуковару и широм Хрватске Лалић види као мале групе шовиниста. Сличну поставку, у сталноj хрватскоj минимализациjи усташтва и злочина, имао jе и Мирослав Крлежа. Он jе, ако се сећате, понављао да jе у Хрватску усташтво увезено из Херцеговине, у два камиона са спуштеним церадама.

Усташтво и државотворна идеjа

Може ли Хрватска да се обрачуна и ако може, на коjи начин, са усташтвом? Имаjу ли Хрвати уопште потребу да се ослободе усташтва? Колико jе ова страшна идеологиjа одвоjива од хрватске државотворне идеjе? Ниjе ли у целоj причи пресудан страх код већине Хрвата да би коначни обрачун са усташтвом значио и пораз хрватске државотворне идеjе jер, немоjмо да се заваравамо, већина Хрвата мисли, а то су показала и истраживања jавног мњења, да jе усташки покрет наjзаслужниjи за стварање хрватске државе, и оне прве и ове друге. Истина, за „ендехазиjу“ кажу и да jе била недемократска, нетрпељива према Србима, али да jе била држава, хиљаду година сањана хрватска држава. Уосталом, Туђман jе ту дефинициjу поставио на самом почетку политичке кризе у бившоj Југославиjи. Он jе играо отворених карата.

Могући одговори на ова питања нису познати ни хрватскоj ни европскоj jавности, ако Европу уопште интересуjе Балкан, пре него што на том простору букне неки сукоб, аутономан или изазван у циљу интереса великих сила. За одговорима трага хрватско друштво, не зато што хоће, већ стога што снагу  инерциjе надирућег усташтва ниjе могуће измерити без блиског сусрета, судара.

Колико jе то извесно у блискоj будућности? Хоће ли хрватска левица, каква год да jесте, узмицати или ући у сукоб коjи jе неминован. Таj сукоб заувек треба да реши дилему да ли jе Хрватска у основи, фундаменту, усташка или ниjе усташка држава.

Пише Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ