Шта Србима и Србији доносе Милановић и Пусић?

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву

Први велики социјални бунт у Хрватској догодио се, ако ме памћење служи, 1999. године. Побунили су се радници у загребачком „Тиску“, својевремено економски врло моћној дистрибутивној мрежи која је најмање зарађивала на продаји новина, иако је то била основна делатност „Тиска“. Онда је дошла транзиција, друго име за пљачку. Људима је плата каснила и по неколико месеци и организован је штрајк. Туђманова влада пошаље неког веселника да смири побуну и овај своје кратко домољубно излагање оконча реченицом: „Господо, дајте се стрпите, знам да је тешко, али нека вас узноси истина да ми сада имамо нашу вјечну, суверену Хрватску“.
„Чујте госпон, све је то у реду, али ја сам гладан, а тај суверенитет немрем глодати“, узвратио му је један од окупљених.
Годину дана касније Фрањо Туђман умире, а ХДЗ губи изборе. На власт долази велика коалиција, на челу са Ивицом Рачаном, коју су на окупу држали само голи интереси и жеђ за влашћу; каквом-таквом левичару Рачану главни коалициони партнер био је жестоки хрватски националиста – са елементима симпатије за усташтво – Дражен Будиша. Власт нису успели да задрже ниједан пун мандат, ХДЗ се већ 2003. године вратио у седло.

ОДЛАЗАК ТУЂМАНОВЕ ДЕЧИЦЕ

Прошле недеље, четвртог децембра 2011. године, на редовним парламентарним изборима покрет који је под именом Хрватска демократска заједница основао Фрањо Туђман доживео је убедљив пораз. Победила је коалиција (названа „Кукурику“ по имену ресторана у којем су имали прво окупљање) предвођена Рачановим наследником Зораном Милановићем. Разлог? Исти онај који је јавно искалирао 1999. године: уместо суверенитета тражи се нешто конкретно за глодање.
ХДЗ је Хрватску, истина, довео пред врата ЕУ, али и до руба провалије; земља је задужена са преко 40 милијарди евра, све је распродано, опљачкано, социјална поларизација гора је него у Србији, доскорашњи председник Владе Хрватске Санадер лежи у затвору због криминала, друштво му прави неколико хадезеовских министара и високих државних функционера, морал политичких и културних елита те државе срозао се до неслућених дубина…
Млади Милановић, (рођен је 1966. године) потпомогнут технократом Чачићем, Весном Пусић и истарским пашом Јаковчићем рекао је: „Ја имам решење, верујте ми“. Хрвати су му поверовали и ено га спрема се да уђе у Кабинет у којем Јадранка Косор већ слаже своје ствари у картонске кутије.
Срби у предизборној тучи ХДЗ-а и Милановићеве коалиције нису ни споменути. Тај проблем је за Хрватску и Хрвате решен. Заувек. Оно Срба што је остало ускоро ће умрети или се претопити у Хрвате. Ту је Милорад Пуповац да овај процес погура и убрза.
Шта резултати ових избора доносе Србима у Хрватској, а шта држави Србији?

Ништа, ни једнима, ни другима.
Туђманова дечица јесу отишла у опозицију, али тек сада, ослобођени скрупула које са собом носи позиција власти, могу да се врате на своје изворне и истинске позиције (то су и наговестили) у којима антисрпство има веома значајно место. Неће они распиривати антисрпство због Срба самих, рекох да је та прича завршена, већ због притиска на Кукурику коалицију. Верујем да ће се будућа тактика ХДЗ-а заснивати на константним замеркама Милановићу и Чачићу да раде на оживљавању нове Југославије, макар и кроз чврсту економску сарадњу, да жале за комунизмом, да подилазе српским амбицијама на тлу Хрватске, руше суверенитет хрватске државе…
У стварности, што се Срба тиче, њима ће бити горе него у време Санадера и Јадранке Косор. Због онога што представља политичку традицију у Хрватској, због стварних ставова неких чланова Кукурику коалиције о Србима у Хрватској и на крају због Милорада Пупавца. Да кренем од њега.
Пуповац је на овим изборима обезбедио досадашњу позицију; његова Самостална демократска српска странка поново је добила три мандата, и даље има неокрњену страначку инфраструктуру, отворене канале према буџетским средствима (на име Српског националног вијећа и „Просвјете“ које држи под контролом) и лична примања која су са основа саборског заступника високо изнад републичког просека. Додају ли се томе и остале бенефиције које произлазе из његове деценијске улоге вође и представника Срба из Хрватске, Милорад Пуповац има безброј разлога да буде задовољан.
А Срби које представља? Он са тим нема ништа. Њему су Срби у Хрватској само средство да живи у материјалном и сваком другом благостању. Да је другачије и Србима би било другачије. Боље. А није, из године у годину све их је мање у Хрватској и живе све теже. У градовима су изложени свакодневним притисцима који воде у асимилацију, а у провинцији живе на рубу глади; до њихових насеља, у већини, још увек није стигла струја, вода, телекомуникације, јавни превоз… Производне погоне да не спомињем.
Милановић има лагодну позицију у Сабору, нема разлога да кроз постизборно коалирање купује додатне мандате пошто их има четири вишка (за већину је неопходно 76), тако да му Пуповац није потребан. Значи ли то да га неће узети у Владу Хрватске, ни као придруженог члана, на нижим нивоима власти? Не значи. И Милановићу пред Европом треба та српска карта.

АНТИСРПСТВО ПУСИЋЕВЕ

Неко би у новоствореној ситуацији ипак могао закључити да ће одлазак ХДЗ-а са власти донети Србима некакво добро, посебно због чињенице да су Милановић, Чачић, Пусић, Јаковчић, декларисани левичари, антифашисти. Наиван закључак. Пре свега, Србима у Хрватској – онима који су се вратили и овима који се не враћају, а потражују отету имовину, станове, новац – може да буде боље само ако неко заједно са њима инсистира на њиховим правима, а то могу да буду једино Пуповац и службени Београд. Таквих иницијатива до сада није било, ни онда када је Туђман Србима чини све што му је падало на памет, па их неће бити ни убудуће.
Чак и да Пуповац неким чудом од Милановића затражи одређена права за Србе у Хрватској овај са пуним правом може да му каже: Зашто то тражиш од мене, био си четири године на власти са ХДЗ-ом, што то од њих ниси узео, што то својим Србима сам ниси дао. И шта на то може да каже Милорад Пуповац?
Има ли међу челним људима Кукурику коалиције антисрпски расположених појединаца? Има. Изненадићете се – чељаде се зове Весна Пусић. Да, управо ова коју београдски медији представљају као будући најчвршћи и најшири мост зближавања Србије и Хрватске, Срба и Хрвата. Пусићева је у Београду политички и приватно у најбољим односима са Чедомиром Јовановићем, мислим да њихове партије (ЛДП и ХНС) имају споразум о сарадњи, а већ кроз неколико дана биће именована за министра иностраних послова Хрватске. У чему се огледа антисрпство Пусићеве?
Средином 2010. године у Сабору су усвајане уставне промене, а када је на ред дошао предлог, претходно усаглашен на седници Владе, дакле подржан од стране ХДЗ-а, да се Србима уставом загарантује право на заједничко Вијеће општина у Барањи, Славонији и западном Срему, томе се оштро успротивила Весна Пусић. До те мере да је за саборском говорницом отворено запретила ускраћивањем подршке уставним променама њене Хрватске народне странке, уколико Саборска већина учини „такав уступак Србима“.
ХДЗ је повукао предлог, а Пуповац се, готово у стању политичког шока, јавио за реч и почео да муца о томе како ето није проблем признати Косово, али је проблем дати Србима право да се организују на питањима културе и образовања. По окончању седнице Пусићевој су честитали многи хадезеовци, а посебно је усхићен био вођа отворено усташке Хрватске странке права Данијел Срб, што међу хрватским левичарима има таквих као што је Весна Пусић, који не дозвољавају стварање нове Крајине на тлу хрватске државе.
Ко од Весне Пусић буде очекивао и најмањи знак стварне, практичне пажње и бриге за Србе у Хрватској (на празну реторику одавно се нико не пеца), тај нека се пријави на курс лечења од политичке наиве.
А однос нове хрватске владе према Србији? Биће исти какав је био до сада. А због чега би га Милановић мењао? У Србији послује око 250 хрватских фирми, Хрвати контролишу већи део производње хране у Србији, штампање и издавање уџбеника, грађевинску индустрију…док српски капитал у Хрватској не успева да се пробије ни до нивоа уличног киоска. Због чега би било другачије, равномерније, кад службени Београд то никада није ни тражио.
Ко је Зоран Милановић? Неки у Београду тврде да је Србин. Није. Његови, истина, имају српске корене, али то је у Хрватској позната, класична прича. Знате је и сами. Милановићи су из околине Сиња. Његов деда, Анте Милановић, био је предратни комуниста, а у Другов светском рату борио се на страни партизана. И Зоранов отац, Стипе, одгојен је у антифашистичком духу, годинама је у Загребу важио за утицајног функционера Савеза комуниста, али се 1990. године учланио у ХДЗ.
Иначе Милановићи вуку корене из долине реке Раме, у средњој Босни. Отуда су кренули крајем 18. века и зауставили се у селу Главице, код Сиња. Хрватски извори признају да на простору Раме готово нема села без остатака „старих гробља“ и „грчких цркава“, али се ту заустављају. У наставку би, разуме се, морали додати да је Рама некада била насељена православним живљем.
И данас у области Раме налазимо презимена: Тадић, Павковић, Савић, Николић, Стојановић, Остојић, Анђелић, Зечевић, Дедић, Новаковић, Милошевић, Маројевић, Брковић, Илић, Митровић… Сви се изјашњавају као Хрвати. Стара српско-хрватска прича.

Извор:pecat.co.rs

Везане вијести: Ратко Дмитровић