Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Поводом текста Вељка Ђурића „Попис жртава је посао државе, а не групе заљубљеника”
На подизању Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку радимо, пре свега, зато што ниједна државна или било која друга институција на томе ништа није урадила. А већ деценијама се о томе говори. Све остане на причи. Сурове чињенице доказују да су, нажалост, милиони Срба страдали у ратовима ХХ века. У званичним евиденцијама ни 20 одсто њих није пописано. Свој удео у неурађеном има и Музеј жртава геноцида. То, изгледа, није познато ни данашњем његовом вршиоцу дужности директора Вељку Ђурићу. Можда баш зато нека несувисла питања куљају из његових новинских написа. И оспоравања рада оних који су се прихватили тога посла.
Многе научне, културне и друге институције, међу којима је и Музеј геноцида, као и многи појединци, којима припада дотични Вељко Ђурић, изневерили су очекивања српске јавности. А притом се „бране”, оспоравајући труд оних који раде и који имају видне резултате.
Рад Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку наишао је на општу подршку научних, духовних, културних и других институција, као и многих истакнутих личности. За разлику од свих њих, на супротној страни нашао се Вељко Ђурић, намећући се као тобожњи стручњак у овим пословима.
Ишчекујемо да у наредних неколико година, уколико остане на садашњој функцији, господин Ђурић постигне неке значајније резултате, па ћемо га радо укључити у наше пројекте.
За четири године свога рада Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку већ је постигло видне резултате у евидентирању српских жртава, сабирању документације, литературе и архивске грађе и успело да послу на коме ради призове многе институције и угледне личности српског порекла из земље и света. Рад на изради библиографији радова о српским страдањима пренет је са српског на друга језичка подручја.
Принцип ког се држимо од самог почетка је добровољни рад и ко је вољан да нам се под тим условима придружи добро је дошао. Када је то било неопходно, чланови Управног одбора својим новцем су финансирали активности Друштва.
Ако господин Ђурић цени да га постојање Друштва угрожава, и да зато неће да „нестручни заљубљеници”, како каже, замајавају јавност, то није разлог да они који могу и желе да помогну, ма како их г. Ђурић називао, од тога одустану. Било би добро да је таквих заљубљеника што више, а када је реч о стручњацима, Друштво их има далеко више и стручнијих него што је г. Ђурић, а то и он сам зна. Оспоравања и потцењивања намера и онога што је до сада постигнуто не доноси ништа добро нити општим интересима нити иницијатору ове расправе. Надменост, заправо бојазан да је понуђена алтернатива оном послу којим се он бави, ничему не користи.
Да су за протеклих 20 година г. Ђурић и други којима је то посао бар нешто видно учинио у вези са тим питањем, не би ових дана из Хрватске пљуштале каменице по српском народу и не би било поново, бар са таквим одјеком, оног знаног усташког поклича „Србе о врбе!”
Зато морамо имати Српски меморијал. Да бисмо истином спречили повратак авети прошлости, да бисмо се успешно супротставили прекрајању историје.
Председник Скупштине Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку
Аутор: Александар Матановић
Извор: Политика
Везане вијести:
Шта хоће Вељко Ђурић Мишина? | Јадовно 1941.
Драган Вујичић: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу
One Response
Господо ценим напор да коначно и Срби добију центар о ГЕНОЦИДУ ИЗВРШЕН у двасетом веку. Пошто припадам српском народу КРАЈИНА српских и памтим усташку државу НДХа 1941-45 година. Памтим и логор у мојој Тењи за Србе и код Митнице за Јевреје. !990 године Маја месеца група Срба која је била у Госпићу на оснивању СДС странке Јованом на челу посетили смо Јадовно и одржали молитвени парастос жртвама које су учинили Хрвати Усташе. Размишљао сам тад и чутајући политику и расправу са Вељком Ђурићем Мишином. Вељков речник није достојан позиције коју сада има. Зашто ми досад немамо меморијално место ГЕНОЦИДА .? Па одговор је лако дати комунисти нису дали дасе стварно попишу све жртве другог светског рата паби у те жртве ушле и оне које су Брозови партизани учинили где су пролазили својим пролетерским јединицама. Поред Срба страдали су и многу други грађани који нису били Срби, Јевреји или Хрвати а шта рећи о италијанима Истре.?