Veljko Đurić Mišina: Šta bi sa srpskim memorijalom na Ušću

Jedna od najbolnijih rana u novovekovnoj istoriji srpskog naroda jeste stradanje u 20. veku, a u tom kontekstu i ratne žrtve. Kada se pomenu ratne žrtve obično se govori o brojevima. I tu nastaje veliki problem. Jer, amateri i zaljubljenici u prošlost, kao i poneki profesionalni istoričar od ugleda i zvanja, započnu tiradu praznih tvrdnji.

Kao školovani istoričar i direktor Muzeja žrtava genocida javljao sam se u raznim formama, od novinskog teksta do dugometražnih dokumentarnih filmova, sve u nameri da ispravim brojne zablude, gluposti i amaterizam, jer sve to donosi štetu u odnosu na naučno i stručno tumačenje određenih tema. Ovom prilikom želim da ukažem na brojne i isprazne reči, neispunjena obećanja i amaterizam nabeđenih veličina.

Beogradski dnevnik „Politika” najavio je 26. jula 2016. godine da je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve usvojio molbu „Društva za podizanje srpskog memorijala”, kojom je zatraženo da sveštenoslužitelji rade na popisu žrtava Drugog svetskog rata. Sagovornik novinarki iz pomenutog društva bio je istoričar književnosti Milivoje Ivanišević, koji je i osnivač i direktor NVO Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku.

Smatrajući da je sve to goli amaterizam, napisao sam komentar pod naslovom „Čemu zamajavanje javnosti s popisom srpskih žrtava”, koji je „Politika” objavila 28. jula 2016. godine. Tvrdio sam da su Ivaniševićeve reči isprazne, a ceo posao nazvao pustom željom.

Na moj tekst reagovao je akademik Vasilije Đ. Krestić, čiji je tekst 2. avgusta objavljen pod naslovom „Šta hoće Veljko Đurić”. Ovaj istoričar je, s visine, što mu je uobičajeni manir, poželeo da mi deli lekcije bogate praznoslovljem i o onome o čemu on nikada nije napisao jednu jedinu reč. A reč je prvenstveno o stradanju srpskog naroda u 20. veku.

Sticajem okolnosti polemika je dobila zamah u javnosti, naročito na internetu, jer su se u raspravu uključili znani i neznani. Tako je avgusta 2016. izvesni Dragan Đogović. „biznismen, umetnik, publicista, humanitarac i aktivista”, u tekstu „Memorijalni centar srpskim žrtvama genocida će se izgraditi”, najpre oblatio mene, a naročito Muzej žrtava genocida, i potom nagovestio da će on pokrenuti veliku akciju za izgradnju memorijalnog kompleksa koji će biti posvećen uspomeni na srpska stradanja. U ovom kontekstu valjalo bi pomenuti da je i predsednik Srpske narodne partije (a danas ministar) Nenad Popović još jula 2015. nagovestio lično učešće u projektu: „Ako memorijal pobijenim Srbima neće država – gradiće ga Sv. Aleksandar Nevski”.

Od Popovićevih velikih reči ostadoše prazna obećanja. Isto to važi i za pomenutog Dragana Đogovića.

S obzirom na to da su veoma bučni bili predstavnici Srpskog memorijala – Vasilije Đ. Krestić (1932), Milivoje Ivanišević (1932), Aleksandar Matanović (1930) – red je da ih upitam: Šta uradiste do dana današnjeg?

Mada odgovor mogu da naslutim, želim da navedem šta sam ja, kao direktor Muzeja žrtava, u tom kontekstu uradio.

U polemici sa akademikom Krestićem istakao sam da on ne poznaje metodologiju istraživanja teme o ratnim zločinima i žrtvama. I danas ostajem pri toj kvalifikaciji.

Krestić je s dosta ironije i sarkazma pokušao da me okvalifikuje kao neznalicu. Istina je sasvim drugačija. Daleko od toga da sam njemu u inat smislio i odradio nekoliko istraživačkih projekata, pripremio za štampu i predstavio javnosti desetak naslova. Između njih izdvajam: Nemanja Dević, „Smederevski kraj 1941–1945 – Ratne žrtve”, Beograd 2016; „Orahovički popis žrtava Drugog svetskog rata” (priredio Dragoslav Ilić), Beograd 2018; Milorad Belić, „Žrtve Drugog svetskog rata iz valjevske opštine – Pripadnici poraženih formacija, streljani, nestali”, Beograd 2018; Milorad Radojčić, „Osečanski kraj u ratovima 1912–1918 – Pomenik ratnim žrtvama”, Beograd 2018…

Da je polemika sa akademikom Krestićem imala i druge forme i posledice, pomenuću jedan zanimljiv slučaj.

Svojevremeno, pre dve godine, u SANU je odavno odmakla priprema izložbe „Totalni genocid” akademika Dinka Davidova (1930). U projekat sam bio dvostruko uključen – lično i kao direktor Muzeja žrtava genocida, ponudivši saradnju i finansijsko učešće. Mada je posao tekao uobičajenim ritmom, sve je zaustavljeno dve-tri nedelje pred samo otvaranje. Poznato mi je da je posebnu ulogu u zaustavljanju projekta, doduše ne direktnu, već indirektnu – što mu je specijalnost, kako tvrde izvesni njegovi bivši bliski saradnici – imao akademik prof. dr Vasilije Đ. Krestić. Ne očekujem od njega nikakvu reakciju na ovaj tekst, već izražavam želju da se skloni na neku obližnju planinu i tamo uživa u prirodi. Može i da se zapita šta li će od njegovih dela ostati trajnije u istoriografiji ili zašto iza sebe ne ostavi nastavljača.

Autor: VELjKO ĐURIĆ MIŠINA, istoričar

Izvor: POLITIKA