SRPSKO PITANjE NA POČETKU 21. VEKA

Datum objave: utorak, 12 juna, 2012
Veličina slova: A- A+

Vladimir-Umeljic.jpg

Šta bi bila razumna strategija nove vlasti u Srbiji?

 

Zapad je otimanjem srpske Svete zemlje, Kosova i Metohije, dostigao
(trenutni) vrhunac ove aktuelne faze pokušaja anihilizacije srpskog naroda,
faze koja je počela u devedesetim godinama 20. veka raspadom druge Jugoslavije.
Ovaj i ovakav razvoj nema uzročne
veze ni sa kakvim Miloševićima i svim drugim srpskim gubitnicima, koji su (u
najmanju ruku kao Lenjinovi „korisni idoti“) neporecivo pospešili i dodatno
obeščastili srpski sunovrat, međutim ostvarenje ovog plana je već nekoliko puta
pokušano u prošlom stoleću i postoji dovoljno vrlo eksplicitnih istorijskih
izvora od strane merodavnih političkih faktora na zapadu, iz tog vremena, koji
nedvosmisleno zahtevaju da se Srbija ili uništi ili svede na najmanju moguću
meru i stavi pod permanentu kontrolu.

 

Neprevidiva je na pr. paralela
između nekadašnjih izjava jednog kardinala
Mari del Val odnosno pape Pija
X. 1914.  („Šteta
da Srbija nije već pravovremeno kažnjena i učinjena što manjom, bez opasnosti koje
nosi jedan svetski rat… ali Austro-Ugarska sada mora da ide do kraja…“)

ili na pr. jednog od najznačajnijih političara Nemačke i osnivača partije FDP (iz koje će proizići i nama vrlo dobro poznati
nemački ministri nedavnog i po naš narod zlokobnog vremena Hans Ditrih Genšer i
Klaus Kinkel) iz 1915. („Velika Nemačka
mora da ima samo satelitske države u svom okruženju, Srbiju treba izbrisati sa
karte Evrope…“)
s jedne strane i poruka Bertelsmanovog foruma 1998. ( „Srbija kao izolovana enklava velike
Evrope…“)
odnosno NATO-skupa u
Bratislavi 2000.
, o kome izveštava nemački političar Vili Vimer („Srbiju treba izopštiti iz oblasti
međunarodnog prava, isključiti je iz evroatlantskih integracija i izolovati…“)

s druge strane.

 

Kome ovo nije dovoljno (a toga ima još mnogo više) i ko potom odmah
počne sa omiljenom besmislicom „srpske paranoje“ i „svetske zavere“, taj neka
samo stavi pred sebe geopolitičku kartu Balkana, koju je diktirao Adolf Hitler
i preko nje geopolitičku kartu Balkana, koju već treću deceniju diktira NATO i
neka objasni i sebi i svima drugima – odakle dolazi ta sve veća podudarnost u
odnosu na srpske državne granice?

 

Tih par činjenica je neophodno sagledati ne zbog (isto
tako omiljenih) besmislica o srpskoj „mazohističkoj zaljubljenosti u prošlost tj.
u sopstvene poraze“, već zato jer je za neizostavno učenje iz prošlosti (koja
očigledno traje) bezuslovno potrebno sagledati čitav kauzalni lanac događanja i
konačno odgovarajuće reagovati:

 

Ovu pretesnu kapu nam sve vreme kroje svetski centri političke moći,
kojima je svejedno da li u njihovo ime i za njihove interese marširaju germanske
carske, germanske partijske ili pak NATO-armije. Srbi su, zahvaljujući svom
geopolitičkom položaju, svom pravoslavlju (i još nekim faktorima) predodređeni
odnosno predviđeni za „kolateralnu štetu“ na putu permanentnog pohoda zapada ka
istoku.

 

To znači da nam je, doduše, suđeno da se i dalje
nosimo sa izvršiocima, koji su nam susedi a, u međuvremenu, nažalost i među
nama ali i da naša strategija preživljavanja mora da definitivno pređe i na
globalni plan. Jer, po svemu sudeći, mi još nismo stigli do dna i krajnji cilj je
bio i ostao – poništavanje nacije i vere, iščezavanje…

Kako bi mogao da izgleda jedan takav okvirni koncept
pod datim okolnostima?

 

Šta je to „Berlinizacija srpskog pitanja?“

 

Preduslov za svako strateško razmišljanje je, naravno,
sagledavanje i analiza uzroka a u konkretnom slučaju i sledeća polazna tačka: Ne
postoje „proevropski“ i „antievropski“ Srbi (stranke) već

a) oni koji bezuslovno, po svaku cenu guraju u EU i koji su, pri ovim poslednjim izborima
uspeli da ubede skoro polovinu srpskih birača da je korisno dopuštati dokazanim
anti-Srbima da nam vade jedan kičmeni pršljen za drugim jer se puzeći na
stomaku, pored ostalog, očigledno najbrže stiže i do vitalno značajnog Mek
Donaldsa i

b) oni koji evropske integracije smatraju prirodnim i
poželjnim ali koji smatraju da u jednom partnerstvu obe strane imaju legitimno
pravo na zaštitu sopstvenih interesa.

Ova druga grupacija ne smatra EU nikavom „svetom
kravom“, nikakvom „jedinom“ alternativom i s pravom ukazuje na to da svi koji
favorizuju pristup EU po svaku cenu,
istovremeno zagovaraju jedno vrlo moguće pretvaranje Srbije u jednu koloniju
(trenutno verovatna varijanta NATO-EU) odnosno u jedan rezervat (trenutno
verovatna varijanta NATO- SAD).

Budući da bi razlozi duhovne, moralne i etičke
prirode kao i razlozi mentalne higijene, koji govore protiv ovog bujanja
podaničkog mentaliteta, beskrupuloznog i sebičnog ostavljanja na cedilu jednog
nezanemarljivog dela srpskog naroda i kratkovidog odricanja od sopstvenih korena
i identiteta ispunili čitave biblioteke, ograničiću se pri predstavljanju ovog
konceptualnog predloga prvenstveno na pragmatične (= interesne) aspekte.

 

  1. Sledeća srpska vlada bi trebalo da odmah ponudi
    Rusiji pregovore o osnivanju jedne velike ruske vojne baze na jugu Srbije i
    da istovremeno – na bazi reciprociteta – odmah ponudi SAD momentalne
    pregovore o uslovima američkog zakupa vojne baze Bondstil na srpskoj
    teritoriji, Kosovo i Metohija. Pri tome treba prijateljski i uvek iznova
    podsećati SAD da su svi ugovori, sklopljeni sa Arbanasima nevažeći i ostaju
    takvi (Ex iniuria ius non oritur) i, isto tako, podsećati ih da oni sami od trenutka komunističke
    nacionalizacije američke imovine od strane Fidela Kastra broje kamate i
    smatraju kubanski dug sve većim (međunarodno pravo).
  2. Srpska diplomatija se mora revitalizovati,
    lobističke aktivnosti u svetskim centrima političke moći i medijima se
    moraju organizovati, i zastupati koncept da ovaj razvoj situacije, doduše,
    vrlo podseća na vreme blokovskih sukoba i hladnog rata ali da je stanje
    sada bukvalno suprotno od tadašnjeg – ovaj
    put su Rusija i Srbija demokratske zemlje, koje brane međunarodno pravo a
    NATO preuzima ulogu ondašnjeg agresivnog, ekspanzivnog i bespravnog
    sovjetskog sistema.
    Isto tako, uvek iznova podvlačiti da Srbija, naravno, ni u kom slučaju ne
    želi neki novi „Berlinski zid“ već samo da bude „Balkanski most“ između
    zapada i istoka.
  3. Srbija mora nastojati da postane što važnija
    tranzitna zemlja na putu ruske nafte i zemnog gasa ka EU i neumorno
    podvlačiti u javnosti da je njen vitalni interes da EU ne ostane bez izvora
    energije. Srbija mora da insistira na daljim pregovorima sa EU – kao celovita zemlja – i da i dalje
    radi na ispunjavanju svih prihvatljivih kriterijuma.
  4. Srbija mora da intenzivno razvija ekonomske i
    političke veze sa Rusijom, Indijom, Kinom, Južnom Amerikom i Afrikom i da,
    istovremeno, permanentno poziva EU i SAD da investiraju, da im nudi pravnu
    sigurnost i mogućnost profita a pri svemu ovome Srbija bi morala da sledi
    ruski koncept, po kome firme i resursi od strateške važnosti mogu samo do
    maksimalno 49% preći u strane ruke.
  5. Srbija mora da sledi i primer Izraela i da nikad
    više ne dozvoli da jedan američki ambasador (kao ne tako davno u BiH)
    javno tvrdi da je u Evropi u 20. veku bilo dva genocida, Holokaust i „onaj
    u Srebrenici“, a to znači izgradnju jednog muzeja žrtava genocida, osnivanje
    jednog instituta za istraživanje svih srpskih stradanja i podizanje jednog
    monumentalnog spomenika (za stradale u Jasenovcu i drugde) u Beogradu, gde
    bi protokolarno obavezujuće
    počinjala poseta svakog stranog državnika Srbiji. Jer – samo istina
    vodi ka miru (Veritas facit pacem). Uzor ovog projekta je jedna sinteza kvaliteta
    Jad Vašema, Muzeja holokausta i Instituta Simon Vizental a preka potreba ostvarenja istog (ovde –
    aktuelni pragmatični razlozi) prističe iz jednog od odlučujućih faktora
    naše današnje nezavidne situacije, iz izuzetno uspešne kampanje satanizacije
    Srba od devedesetih godina prošlog veka pa do danas.
  6. Sledeća srpska vlada mora konačno da počne jednu
    intenzivnu i permanentnu javnu kampanju prosvećivanja unutar zemlje (ne samo)
    o „svetoj kravi“ EU i o vrlo realnim alternativama.
    Isto tako, jednu kampanju o vitalnim interesima naroda i države („bela
    kuga“, obrazovanje budućih intelektualnih, stručnih, političkih elita, socijalna
    uravnoteženost i sl.)
  7. Srbija mora, dakle, da počne sa jednom smišljenom
    preraspodelom sredstava u smislu forsiranja tih vitalnih interesa. Ko god
    zavapi da je Srbija siromašna zemlja i da je „nemoguće“ finansirati jednu
    ovakvu politiku, taj neka razmisli a)
    o razlici između vitalnih nacionalnih (državnih) interesa i nekritičkog
    brzanja u „viši standard življenja“, b) o činjenici da je na pr. Italija
    toliko prezadužena i pridavljena permanentnom inflacijom da ona (po
    aksiomima zapadnih „ekonomskih eksperata“) uopšte ne bi smela da egzistira
    i v) da bi jedna konsekventna borba protiv organizovanog kriminala i
    korupcije, protiv latentnog pljačkanja srpskog društva od strane tajkuna i
    ne retkih političara donela velike dobiti za Srbiju.

 

Ukratko, Srbija mora ponovo da stane na noge i ojača,
da povrati dostojanstvo i da ponovo iznudi poštovanje onih, koji je u ovom
trenutku „ni u kusur ne računaju“. Tek tada – iz obostranog interesa
postaje realno ono, što nam srpske „proevropske“ partije tako bajkovito
predstavljaju – mir, blagostanje, perspektiva. Jer (za sada – imaginarni) ulaz u EU „proevropskih partija“ je u
najbolju ruku jedan ulaz za poslugu i liferante

Šta govori u prilog ovakve vrste razmišljanja a šta
protiv?

Za očekivati je na prvom mestu reakciju „To je ludo, strane
trupe pustiti u zemlju, tek tada smo kolonija ili rezervat a uz to – napraviti
od Srbije potencijalno proprište jednog (nuklearnog?) rata!?“

Ta opasnost, međutim, teško da se može smatrati
realnom (čak i ako za trenutak zanemarimo činjenicu da se nepozvane i anti-srpski orijentisane strane trupe već nalaze na
srpskoj državnoj teritoriji
). Prvo, višedecenijsko iskustvo „hladnog rata“
je pokazalo svu nerealnost jednog globalnog sukoba i uništenja čitavog sveta (a
ako jedan takav rat bilo gde izbije, onda su ionako svi pogođeni) i drugo –
NATO će (suočen sa  imperativima svoje
ideologije s jedne i  izazovima – na
prvom mestu iz Azije – s druge strane) kad-tad biti primoran da traži nagodbu sa Rusijom i to je jedan retki pozitivni
aspekt trenutne – za Srbe nezavidne – konstelacije snaga u svetu. Mi, naime,
sada imamo možda istorijsku šansu da se na pravi način pozicioniramo za to
dolazeće vreme a za sve ugovore, kao što je poznato – pa i za te moguće sa
Rusima. – uvek je potrebno dvoje i samo se možemo nadati da će se, uz Božiju
pomoć, i u Srba naći dovoljno mudrih i rodoljubivih, hrabrih i doslednih glava..

Jedan ovakav pristup obećava ne samo političke već i
znatne ekonomske koristi – u Drugom svetskom ratu poražena Nemačka je itekako
profitirala od prisustva američkih vojnih baza na svojoj teritoriji, neposredno
i posredno (investicije u infrastrukturu i u privredu uopšte) i ne zaboravimo
jedan od vrlo esencijalnih aspekata pri ovome – od tog trenutka zapad više ne
može računati na oprobano uspešnu primenu sile, iznude i ucene a, istovremeno,
ne može sebi dozvoliti da pred samim ciljem kompletno odustane od svog vekovnog
„projekta“.

Pragmatičari vladavine kapitala, u tom slučaju,
iskustveno gledano prelaze na svoje najubojitije i najdugoročnije oružje – na
kapital i investicije, kupovine i kreditiranja, standard življenja (i stepen
korupcije) se diže… mada se i tada moramo
nadati da će se, uz Božiju pomoć, u Srba naći dovoljno mudrih i rodoljubivih,
hrabrih i doslednih glava…

Za jedan ovakav put je, naravno, potrebna velika
hrabrost, dalekovidost i istrajnost. Jer kratkoročno je za očekivati da se
pritisci, ucene i pretnje zapada enormno povećaju… a to bi, inače, bio i
najpouzdaniji pokazatelj ispravnosti ovog zaokreta, kome bi potom sa ogromnom
verovatnoćom sledila jedna „realna politika“ i zapada, po starom i uvek važećem
principu: „Ne čini nikada ustupke onome, koga možeš pobediti a koga ne možeš
pobediti, učini ga saveznikom.“

Najveća prednost jednog ovakvog – ili sličnog – koncepta, međutim, leži
u tome da srpsko pitanje, da mi „otpisani“ ostajemo i opstajemo u žiži svetskih
zbivanja i – TO JE, VEROVATNO, NAŠA JEDINA ŠANSA DA KAD-TAD DOĐEMO DO SVOJIH
PRAVA… bilo u centralnoj Srbiji, na Kosmetu, Republici Srpskoj, Krajini,
Crnoj Gori… u Evropi i svetu…

Jer inače je realno očekivati da se najkasnije posle
nekog sledećeg Iraka i Avganistana niko više neće zaista interesovati za Srbe i
„srpsko pitanje“ a NATO-globalisti i srpski mondijalisti će se već postarati da
nas konsekventno oslobode i poslednjeg kičmenog pršljena, da nas ubede da će
Beogradski pašaluk tek u EU (i u NATO?) pronaći ne samo sve svoje dahije – kako
„paranoidne srpske pristalice teorije svetske zavere“ tvrde – već i svu svoju
izdatu i napuštenu braću i sestre, ne samo sve svoje crkve, manastire i groblja
već i svu svoju budućnost, znači – onu neprevaziđenu radost i onu jedinu sreću,
koja nastaje tek kada se čovek vrati iz (paranoidnog?) samoizgnanstva iz
„realnosti“ i konačno prizna sebi i svetu da najviše od svega i svih voli
Velikog Brata…

 

 

Vladimir Umeljić

 

 

Vezane vijesti:

 

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“

Vladimir Umeljić, SOCIAL-PSYCHOLOGICAL ASPECTS OF THE …

Vladimir Umeljić: Komentar na prilog: JASENOVAC … – Jadovno 1941.

ČEMU JOŠ JEDNA KNjIGA O JASENOVCU? – Piše: Vladimir …

Vladimir Umeljić: TEORIJA DEFINICIONIZMA I FENOMEN GENOCIDA




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top