„Srpsko ćutanje dovelo do licitacije, umesto popisa žrtava“

Vršilac dužnosti direktora Muzeja žrtava genocida Veljko Đurić ističe da ni ustašama ni komunističkim vlastima nije odgovaralo da se utvrdi tačan broj žrtava u koncentracionom logoru „Jasenovac“, kao i da srpska politička elita snosi višedecenijsku odgovornost za tu neorganizovanost.

„Polazna osnova treba da ima nekoliko činjenica – popis ratnih žrtava koji je 1964. godine uradila partizanska organizacija Savez udruženja boraca narodno-oslobodilačkog rata. Zatim, korišćenjem podataka popisa iz 1921. i 1931. trebalo bi uraditi procene broja stanovnika za 1941, 1942, 1943, 1944. i 1945. na teritorijama koje su bile u sastavu NDH, pa ih porediti sa popisom iz 1948. godine“, precizira Đurić.
On napominje da bi tu procenu trebalo obrađivati koristeći sačuvane arhivske fondove, literaturu i arhive verskih zajednica – otprilike kao što je uradio „Jad Vašem“.
U protivnom, upozorava Đurić, licitiranje će i dalje biti nastavljeno unedogled, pa će Hrvati i dalje smanjivati broj, a Srbi povećavati ili naglašavati cifru od 700.000.
Đurić ukazuje na odgovornost srpske političke elite u periodu od 1945. do raspada Jugoslavije i njenu inferiornost u odnosu na slovenačke i hrvatske političare.
Kao primer, Đurić navodi skandal tokom otvaranja spomenika u Jasenovcu 1966. godine, kada je Stevo Krajačić (narodni heroj i u to doba predsednik Sabora Hrvatske) rekao da su „Srbi sposobni samo kao svinjari“ i poručio da su ih „malo pobili“. Na te reči ni jedan srpski političar nije reagovao.
„Ustašama u NDH bilo je stalo da u svojoj državi reše srpsko pitanje po ideji doglavnika Mila Budaka iskazanoj 31. maja 1941. godine na jednom zboru kod Gospića – trećinu Srba pobiti, trećinu prekrstiti, a trećinu proterati u Srbiju“, podseća Đurić.
On ukazuje da je po tom principu formiran sistem koncentracionih logora, od kojih je onaj kod Gospića i na Velebitu predstavljao putokaz. Kada su italijanski oficiri videli to zlo – logor „Jadovno“ je zatvoren. Ustaše su sredinom avgusta „otvorile“ novi kompleks kod Jasenovca i on je „radio“ sve do 22. aprila 1945.
Đurić napominje da još nije sastavljen spisak stratišta, odnosno atlas genocida i ocenjuje da on nikada i neće biti urađen.
„Muzej žrtava genocida inicirao je projekat popisa žrtava u srpskom narodu tokom ratova u 20. veku i dobio podršku brojnih institucija i nevladinih organizacija. Zapelo je oko procedure u Ministarstvu kulture i Skupštini Srbije. Nadam se da će taj posao biti brže obavljen u Skupštini Republike Srpske“, navodi Đurić.
U međuvremenu, Muzej žrtava genocida podneo je nadležnom ministarstvu Predlog zakona o Memorijalnom kompleksu „Staro Sajmište“, smatrajući da tu treba napraviti srpski „Jad Vašem“, koji bi činili Muzej, Arhiv, Biblioteka i Institut za istraživanje genocida.
Đurić kao jedan od razloga što se o stradanjima Srba u NDH i u Jasenovcu nedovoljno zna u svetskoj, a naročito zapadnoj javnosti, navodi politiku komunističke vlasti.
On ocenjuje da istoričari na Zapadu, ipak, dovoljno znaju o ustaškoj NDH, ali je teško prihvatiti brojku od 700.000 ubijenih. U istoriografiji i publicistici ima najmanje 3.000 radova u kojima se pominje Jasenovac.
Odgovarajući na pitanje zašto se Srbi ne pozovu na istorijski dokazanu činjenicu da je nad njima u 20. veku izvršen genocid u NDH i BiH (čija je teritorija bila u sastavu NDH) i ne zatraže poštivanje zadnjeg popisa pre 1941. godine, Đurić navodi da „nema Srbina koji bi to javno rekao“.
„Zar ne primećujete i u ovim mojim rečima priličnu uzdržanost u odgovorima na pitanja zbog posla koji obavljam, iščekujući negativno reagovanje na svoje reči“, rekao je Đurić.

Izvor: Press online