“Илустровани лист“ су хрватске илустроване новине које су излазиле за вријеме Првог свјетског рата, а које су биљежиле догађања везана за рат и објављивале фоторепортаже. Новине су излазиле суботом од јануара 1914. до децембра 1918. године, када мијењају назив у “Освит“.
У броју 41. од 10. октобра 1914. “Илустровани лист“ на насловној страни доноси слику српских заробљеника у Загребу, а на једној од страна и причу о томе, коју вам преносимо у цијелости.
СРБСКИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЗАГРЕБУ
Све чешће сретамо у Загребу групе заробљених српских јадника што их под бајунетом тјерају у њихова одредишта, дакако у затвор. То су већином жене, старци и дјеца, догнани с пријека са границе, да не сметају војску у њеном дјеловању. Такови транспорти броје и до 50 глава. Разумије се, да у Загребу сваког таквог ухапшеника, особито ако носи пуштене хлаче и шубару, сматрају комитом, па је публика силно разочарана изгледом тих тобожњих комита. Ти су људи тако јадна изгледа, да прије побуђују самилост, но срчбу. Ваља наиме знати, да прави српски комите, затечени на дјелу, буду на лицу мјеста стријељани, ради тога све што може бјежати, бјежи пред војском, а што остане отпрема се на сигурно мјесто.
Дакако да се у знатижељном опћинству, које прати улицом те транспорте, чују разне примједбе: “To су ти вражи Влахи!“ – добацује један грађанин – “требало би их обесити!“.
“Ах, кај обесити, ем згледију прије как’ богци нек как раубери“ – упада нека шестичанка.
Уапшеници међутим ступају шутећи, погнуте главе, са оно мало имовине што им је остало иза пожара, на леђима. Сви они ступају тешко и забринуто иза оружника, а на лицима им се види страх и тјескоба пред неизвјешношћу. Сигурно се надају најгорему, ма да им се, нијесу ли криви, ништа неће догодити.
У једној таквој групи нашло се и седам српских официра. Све су то стројни и лијепи људи. Види им се, тешко снашају ропство, они, који су вични владати и заповиједати. Главу су погнули, но лица су им отворена и пркосна.
Бог зна, шта се догађа у душама тих људи, заробљених од оних, које су највише мрзили. Они ступају страга, иза цивилних заробљеника. Не побуђују самилости, јер у њиховим тврдим војничким лицима и одорама нема ништа јадна, што би могло побудити самилост. Дакако да многа кумица, која има сина на ратишту гласно грди и проклиње заробљенике, могуће увјерена, да су баш ово они, који су њеног сина изранили шрапнелама.
Приредила: Сања Бајић
Извор: ВИДОВДАН