Српски Јад Вашем

Може ли jедна одлука Владе Србиjе, донета ових дана, да промени ток историjе Срба

Ратко Дмитровић

ШТА Србин, средњошколац, чак и студент, данас зна о Јасеновцу? Може ли да склопи другу, настављаjућу, релевантну реченицу, након оне прве коjа каже да jе то био концентрациони логор. Не бих се кладио. Неко ће рећи, и биће у праву, да ниjе боље ни међу осталом популациjом Срба.

Шта нама, информативно, асоциjативно, спознаjно, како хоћете, данас значе поjмови: Јадовно, Пребиловци, Глинска црква, Мехино стање, Баjића jаме, Јастребарско, Бански Грабовац, Вељун, Пркос… Све су то места на коjима су масовно ликвидирани Срби; углавном маљевима, будацима, ножевима, стрељања готово да ниjе било. Поред Јасеновца jош неколико стотина хиљада Срба убиjено jе у Другом светском рату, на овим и сличним местима. Сазнавши за покољ у Пркосу и Дугом Селу, Иван Горан Ковачић написао jе „Јаму“.

Склони смо да осудимо странце што не знаjу ништа о страдању Срба а не питамо се колико ми сами знамо о томе. Да, све то jе у књигама али ко данас чита књиге, посебно историjска документа.

Упитаjте у Израелу било ког Јевреjина шта зна о Аушвицу, Бухенвалду, Дахау, холокаусту… причаће вам сатима, ако треба. Богу хвала да jе тако. Јевреjи су, након вековних страдања, по окончању Другог светског рата схватили да као народ могу опстати само уз два услова; да направе своjу националну државу и успоставе култ сећања. Врхунац овог другог jе Јад Вашем, мемориjални комплекс у Јерусалиму, подигнут десетак година након Другог светског рата.

А шта, у том смислу, имаjу Срби? Скучени Музеj геноцида (резултат вишегодишњих напора Милана Булаjића) чиjа права идеjа, на државном нивоу, никада ниjе ни разматрана и повремено, датумско подсећање у поjединим, све ређим, медиjима, на страдања Срба. Зато jе одлука Владе Србиjе да 5. август убудуће буде Дан сећања на геноцид над Србима у 20. веку, да се обележава као Дан жалости, уз подневне сирене и 60 секунди стаjања где год да се затекнемо, од огромног, скоро несагледивог значаjа за оваj народ. Једна од наjважниjих одлука у новиjоj српскоj историjи.

Али, то ниjе довољно. Србиjа у пуном смислу мора да успостави култ сећања, мора у Београду да има и своj Јад Вашем: монументалну грађевину коjа ће изгледом и сведеном, краjње jедноставном поставком унутра, сваком посетиоцу – укључуjући државне делегациjе и медиjске екипе коjе уз њих иду – представити страшну историjу народа кога су хтели да истребе; на вешалима, у jамама, под ножем, маљевима, бомбама… од Мачве 1914. године, до грађанског рата 90-их.

Боље место за тако нешто не постоjи од Ушћа, тамо где се сусрећу Сава и Дунав, вечни сведоци овога о чему jе реч.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: Ратко Дмитровић