Srpska sela još u crnini

Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zločine pod komandom Nasera Orića (6): U sumrak se Srbi u Kravici zatvaraju u kuće, a kolone Bošnjaka kliču Oriću. Nema porodice iz koje neko nijestradao

Momir Savić, Desa Đokić i Ratko Perić
/ Foto Igor Marinković

NE znam ja odakle vi dolazite i ko vas šalje… Prolaze ovih dana svakojaki, svi kažu: „Iz Beograda smo“. I, svi pitaju: „Šta mislite, treba li Orić da bude izručen Srbiji?“ Mi kažemo: „Treba da odgovara“. Pitaju: „Šta mislite o britanskoj rezoluciji?“ Mi kažemo: „Da za naše žrtve neko piše rezoluciju, imao bi šta da napiše. Grobovi svedoče, crne marame svedoče, mi svedočimo… Posle, ništa čuli, ništa videli ovi što su nas pitali“.

U Kravici, kod Bratunca, Srbi nikom više ništa ne veruju. Zatvaraju se u kuće, s prvim sumrakom. A, u sumrak, i tokom čitave noći, od Konjević Polja prema Bratuncu i Srebrenici stižu čitave kolone. Porodice stradalih Bošnjaka, razna udruženja, čuju se sirene automobila i vika: „Orić, Orić!“

Kravica, mesto srpskog stradanja. Svedok i opomena. Vojnici pod komandom Nasera Orića, u ovom selu, na pravoslavni Božić 1992. pobili su 49 Srba, većinom žene i starce. U okolnim zaseocima stradalo ih je još 105 – od maja te godine, do proleća 1993. Ubijani su redom. Nema porodice da nije stradao ne samo jedan, nego više članova u ovim napadima. Cela srpska sela u bratunačkoj opštini, kao i u srebreničkoj, opljačkana su i spaljena. Gornja i Donja Kamenica – 53 tela nađena. Sandići – deset žrtava, Magašići, u julu 1992. u dva napada, 20. i 25. jula – petnaestoro ubijenih Srba, Blječeva – tri žrtve. Biljača – četrnaestoro (12. jul 1992.). Konjević Polje – četrnaestoro. Glogova, u tri napada, od 15. maja do 24. decembra, iste godine – četrnaest žrtava. U Hranči ubijeno osmoro. U Zagonima – sedmoro. U Bjelovcu – dvadeset petoro, u prvom napadu. U Sikirićima – osamnaestoro, u selima između Bratunca i Srebrenice – Opancima, Ratkovićima, Fakovićima – trideset devetoro… Banjevići, Ježestica… Ma, nema srpskog sela gde nije bilo žrtve.

UBILI SVEŠTENIKA Janko Savić, sveštenik iz Kravice, ubijen je posle strahovitog mučenja – svedoče Srbi u Kravici. – Njegovo telo nađeno je bez ruku i nogu. Ostavljen je, tako, kao trupac. Postavljen, kao da sedi. Oko njega, fildžani, kao da pije kafu.

– I još, u više od dvadeset srpskih sela, živi se u crnini – govori, s primetnom dozom nepoverenja, Marko Živanović s kojim smo i započeli ovu priču. – I kad su svadbe, nije to veselje kao što je bilo. I kad nam se deca rađaju, nije to kao što je bilo. A Božić u Kravici? Nikako da se oslobodimo stradanja na taj dan, 1992.

Pričamo sa Markom ispred spomenika srpskim žrtvama u Kravici. Na crnom mramornom krstu, koji se izvija, upisano je: „Od 1992. do 1995. godine 3.267 srpskih žrtava. Od 1941. do 1945. godine 6.469 srpskih žrtava“.

Na betonskim stepenicama oko spomenika igraju se deca. A smeha nema. Provlače se ispod betonskih svodova. A smeha nema.

– Oca sam našao u Fakovićima, ubijenog, a brata Milovana… imao je 18 godina, našao sam u Magašićima – slušamo Marka Živanovića. – Brata sam sahranio, a oni su mu, u drugom napadu, grob otkopali, sanduk razvalili, brata na pola presekli. Mnoge grobove su, tako, otkopali. Tela su bila razvučena… Tako su ih dva puta ubijali. I, tako, našu priču niko ne želi da čuje.

JEŽESTICA, DA SE NAJEŽIŠ! Zaselak Ježestica, koji se naslanja na Kravicu, stradao je i u drugom ratu. Ovde je zatrto nekoliko desetina srpskih porodica. Stradali su Mlađenovići, Rankovići, Nikolići, Bogićevići… U poslednjem ratu Ježestica je ponovo stradala. Ponovo žrtve u istim porodicama: Mlađenovići, Miladinovići, Trišići, Bogićevići… Svaka kuća imala je ne samo po jednu, već po dve i više žrtava. Drago Miladinović je svojim rukama skupljao unakažena tela sinova. Svedočio je i u Hagu. I umro od nepravde.

Žive reči, svedočenja, optužbe… Ko da ih čuje? Pamte se, ovde, reči i prvog tužioca Haškog tribunala Luiz Arbur. Kad je videla fotografije i obdukcione nalaze, kazala je: „Smrt ovih ljudi nije usledila od metka“.

– Kako je meni bilo kad sam našao telo brata – kaže Marko Živanović. – Kako je meni, sad, dok se sećam te slike. Ranama duše leka nema. A, da vam kažem, kako li je tek porodici Ljilje Popović Lončarević iz Magašića. Ubijena je u poodmakloj trudnoći, 25. jula 1992. Tek je, a možda i nije, napunila 18 godina. Ko to da čuje? Neće niko… A, da znate, da sam poštovao, pa i voleo naše komšije Bošnjake. Pomagali smo se, kad je trebalo. Otac im je donosio hleb… I sad bih njihovoj deci, ja, doneo hleba. Pa, kad mi neko kaže da mi, Srbi, ne umemo da praštamo, u srce me udari. Ali, niko nema pravo od nas da traži da zaboravimo.

Teku reči. Žive reči u sećanjima Srba u Kravici. Momir Savić, Desa Đokić i Ratko Perić, naslonjeni uz zid ovdašnje prodavnice.

– Moj muž, Stanoje… živ je zapaljen – svedoči Desa. – Zatekli ga u Domu zdravlja.

– Rođenu sestru i zeta zatekao sam isečene… I da ne pričam još u kakvom stanju sam ih našao – govori nam Momir Savić. – A Naser Orić se ovde slikao. Evo, tu, ispred bivšeg Doma kulture. Slikao se na belom konju. A pre neki dan se hvalio, javno se hvalio da mu je otac bio ustaša… Kome ja to da pričam? Ovo su, deco, dani teški za nas, Srbe. Sad će odozgo, od Tuzle, da udare u ove svoje marševe. Kobajagi, marševi mira, a usput nam pale sena. Obaraju ograde… Kako svih ovih godina, tako i danas.

Spomenik stradalim Srbima u Bratuncu

– Zapalili su Ivana i Milenka u kući, bolesnu braću – govori nam Ratko Perić. – Je li to zločin? Deco, ne gubite vreme uzalud. I ja vam kažem: Od naše priče nikakve vajde nema. Kad je nije bilo dosad, neće je biti ni odsad.

SUTRA: Cvetko Ristić: Samo sam ja pretekao

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (1)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (2)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (3)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (4)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (5)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (7)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (8)

Podrinje – Jadovno 1941.