Српска писма, из светског рата, или нису сва сећања на продају

“Жарка љубав према отаџбини, која је том народу урођена, њихова вера, његов породични живот, његово природно и урођено оштроумље, чини га опасним непријатељем.”

Пише А. фон В. старешина цензора српске цензoрне групе, 1915. а бележи  Владислав Пандуровић у књизи   Српска Писма из светског рата, објављеној у Осијеку (Спрска штампарија), 1923. Током рата В.П. био је ангажован у цензорском одељењу, ратних заробљеника, у склопу аустријског Црвеног крста.  Доцније је та хумана намера преточена и усавршена у шпијунску мрежу, Кундштрасе.

Будући обрзован човек, и мада аустријски официр,  имао је свест о важности сакупљеног материјала, имао је осећај одговорности и обавезе према свом пореклу.  Писма која је сачувао и касније објавио, углавном су из реда инхибираних, што ће рећи заустављених. Таквих писама у српској групи, каже он, било је ванредно много.  Ова књига, каже аутор, може бити од корисити филолозима, књижевницима, социолозима, и на крају филозофима. У њој се може осетити како су мислили и како су се осећали српски заробљеници, заправо, српски народ током рата, јер су писма ишла, свакако, двосмерно. Заправо, ова књига врви од мноштва малих-великих животних прича и свакако  би добродошла и као лектира свима нама, а свако би било корисно и дирљиво посветити јој бар један школски час.

Занимљиво је да је целокупна  аустријска полицијска структура, била укључена у разврставање поште интернираних. У априлу 1915.  наведени старешина цензора српске групе тражи од ратног министарства да се српским заробљеницима дозволи неограничено дописивање. Јер, како каже, он познаје српску психу, и зна да је код њих најразвијенији култ породичног живота, те да су слаби на одвојеност од породице, и жуде за што чешћим писменим саобраћањем. Он каже да се преко те кореспонденције могу утврдити положаји српске војске.  Тако је и званично,  у оквиру Црвеног крста развијен систем шпијунаже помоћу преписке заробљеника и рањеника са породицама и пријатељима. Неколико служби, заправо група, систематично (како то само могу Германи, како ми волимо да кажемо), почиње своје делање.  Биле су то група за сортирање, група за имитирање и група за дешифровање.

У замршеној кореспонденцији Великог рата, српски војници и официри, каже се, ванредно су уредно писали.  На почетку опрезно,  често у шифрама, али временом су се опуштали и неретко исцрпно бележили своја страдања. Писали су  детаљно, и, о свему:  где је ко заробљен, где рањен,  где погинуо, на  ком положају је која јединица тад била, где је ко прекомандован, и сличне ствари, што се показало као одличан извор информација  аустријској  команди.

Велико је сведочанство у овим писмима. О страдању и трпљењу, о расположењу народа, о његовом осећању, о моралу и етици. Заиста, тужна, велика и непоходна казивања епохе забележена су на овим страницама. Приређивач, такође, сведочи о повезаности славенских цензора,  и о лојалносати једних  према другима. А садржина тих писама, без обзира на писменост и и материјално стање, без обзира на  друштвени положај, сведочи и о једној светлој особини наших далеких предака: пред њиховим очима живот се пројављује „као у завичају трешње“. Неупитно верују у победу.   Из сваког реда хрупи живот. Тај народ прогнан, поробљен, вешан, трвен…показује свој витализам у сваком написаном ретку. Пишу, и мисле, животно и бодро, као да се другачије и не може десити, него да преживе. Поред својих личних тегоба и недаћа, свест о Отаџбини, увек је присутна. Свакако, овај велики Кундштрасе план,  велике царевине, може се сматрати претходницом данашњих  интернет друштвених  шпијунских мрежа,  на којима остављамо и оно што се не тражи од нас. Целу личну карту, топос свих својих мисли, намера, осећања…

Међутим, ова књига и писма далеких предака, нису само, и нису никако оно што је непријатељ желео да буду: мапа пораза. Она су и више и светлије од тога.  Она су сведочанство нашег опстанка. Дух  нашег  распарчаног јединства.  (И нека се ми не секирамо, а нека се ни наши цензори превећ не радују.) У том смислу Нови Полис може бити једна таква књига. Кроз коју ће неки далеки потомци моћи осетити да су у дубокој неоколонијалној забави, мислили и писали неки људи, из различитих географских тачака… у једном другом кључу,  на фону веровања да нису сва сећања  на продају.

Томе у прилог и обавештење да је обновњено издање књиге Владислава Пандуровића, поводом стогодишњице Великог рата у, гле, комедијанта случаја, издавачјкој кући под називом Прометеј.

Ауторка је писац и уредник књижевне трибине у СКЦ Београд

Извор: NoviPolis