Srpska pisma, iz svetskog rata, ili nisu sva sećanja na prodaju

Datum objave: subota, 4 juna, 2016
Veličina slova: A- A+
Vesna Kapor
Vesna Kapor

“Žarka ljubav prema otadžbini, koja je tom narodu urođena, njihova vera, njegov porodični život, njegovo prirodno i urođeno oštroumlje, čini ga opasnim neprijateljem.”

Piše A. fon V. starešina cenzora srpske cenzorne grupe, 1915. a beleži  Vladislav Pandurović u knjizi   Srpska Pisma iz svetskog rata, objavljenoj u Osijeku (Sprska štamparija), 1923. Tokom rata V.P. bio je angažovan u cenzorskom odeljenju, ratnih zarobljenika, u sklopu austrijskog Crvenog krsta.  Docnije je ta humana namera pretočena i usavršena u špijunsku mrežu, Kundštrase.

Budući obrzovan čovek, i mada austrijski oficir,  imao je svest o važnosti sakupljenog materijala, imao je osećaj odgovornosti i obaveze prema svom poreklu.  Pisma koja je sačuvao i kasnije objavio, uglavnom su iz reda inhibiranih, što će reći zaustavljenih. Takvih pisama u srpskoj grupi, kaže on, bilo je vanredno mnogo.  Ova knjiga, kaže autor, može biti od korisiti filolozima, književnicima, sociolozima, i na kraju filozofima. U njoj se može osetiti kako su mislili i kako su se osećali srpski zarobljenici, zapravo, srpski narod tokom rata, jer su pisma išla, svakako, dvosmerno. Zapravo, ova knjiga vrvi od mnoštva malih-velikih životnih priča i svakako  bi dobrodošla i kao lektira svima nama, a svako bi bilo korisno i dirljivo posvetiti joj bar jedan školski čas.

Zanimljivo je da je celokupna  austrijska policijska struktura, bila uključena u razvrstavanje pošte interniranih. U aprilu 1915.  navedeni starešina cenzora srpske grupe traži od ratnog ministarstva da se srpskim Srpska_pisma_iz_svjetskog_ratazarobljenicima dozvoli neograničeno dopisivanje. Jer, kako kaže, on poznaje srpsku psihu, i zna da je kod njih najrazvijeniji kult porodičnog života, te da su slabi na odvojenost od porodice, i žude za što češćim pismenim saobraćanjem. On kaže da se preko te korespondencije mogu utvrditi položaji srpske vojske.  Tako je i zvanično,  u okviru Crvenog krsta razvijen sistem špijunaže pomoću prepiske zarobljenika i ranjenika sa porodicama i prijateljima. Nekoliko službi, zapravo grupa, sistematično (kako to samo mogu Germani, kako mi volimo da kažemo), počinje svoje delanje.  Bile su to grupa za sortiranje, grupa za imitiranje i grupa za dešifrovanje.

U zamršenoj korespondenciji Velikog rata, srpski vojnici i oficiri, kaže se, vanredno su uredno pisali.  Na početku oprezno,  često u šiframa, ali vremenom su se opuštali i neretko iscrpno beležili svoja stradanja. Pisali su  detaljno, i, o svemu:  gde je ko zarobljen, gde ranjen,  gde poginuo, na  kom položaju je koja jedinica tad bila, gde je ko prekomandovan, i slične stvari, što se pokazalo kao odličan izvor informacija  austrijskoj  komandi.

Veliko je svedočanstvo u ovim pismima. O stradanju i trpljenju, o raspoloženju naroda, o njegovom osećanju, o moralu i etici. Zaista, tužna, velika i nepohodna kazivanja epohe zabeležena su na ovim stranicama. Priređivač, takođe, svedoči o povezanosti slavenskih cenzora,  i o lojalnosati jednih  prema drugima. A sadržina tih pisama, bez obzira na pismenost i i materijalno stanje, bez obzira na  društveni položaj, svedoči i o jednoj svetloj osobini naših dalekih predaka: pred njihovim očima život se projavljuje „kao u zavičaju trešnje“. Neupitno veruju u pobedu.   Iz svakog reda hrupi život. Taj narod prognan, porobljen, vešan, trven…pokazuje svoj vitalizam u svakom napisanom retku. Pišu, i misle, životno i bodro, kao da se drugačije i ne može desiti, nego da prežive. Pored svojih ličnih tegoba i nedaća, svest o Otadžbini, uvek je prisutna. Svakako, ovaj veliki Kundštrase plan,  velike carevine, može se smatrati prethodnicom današnjih  internet društvenih  špijunskih mreža,  na kojima ostavljamo i ono što se ne traži od nas. Celu ličnu kartu, topos svih svojih misli, namera, osećanja…

Međutim, ova knjiga i pisma dalekih predaka, nisu samo, i nisu nikako ono što je neprijatelj želeo da budu: mapa poraza. Ona su i više i svetlije od toga.  Ona su svedočanstvo našeg opstanka. Duh  našeg  rasparčanog jedinstva.  (I neka se mi ne sekiramo, a neka se ni naši cenzori preveć ne raduju.) U tom smislu Novi Polis može biti jedna takva knjiga. Kroz koju će neki daleki potomci moći osetiti da su u dubokoj neokolonijalnoj zabavi, mislili i pisali neki ljudi, iz različitih geografskih tačaka… u jednom drugom ključu,  na fonu verovanja da nisu sva sećanja  na prodaju.

Tome u prilog i obaveštenje da je obnovnjeno izdanje knjige Vladislava Pandurovića, povodom stogodišnjice Velikog rata u, gle, komedijanta slučaja, izdavačjkoj kući pod nazivom Prometej.

Autorka je pisac i urednik književne tribine u SKC Beograd

Izvor: NoviPolis

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top