Песничка збирка „Са друге стране штреке” Јагоде Кљаић из Глине, писана оним језиком којим говоре последњи Срби по Банији и Кордуну, штампана је у Младеновцу, латиницом, и у Народној библиотеци Србије „ципована” као књига писана хрватским језиком. У истој библиотеци уз свa дела Бранка Ћопића стоји одредница босански језик.
Поменуте књиге, нажалост, нису једине које су „крштене” као хрватске или босанске, и то није случај само са НБС. Тако, у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске по само њима знаном критеријуму одредницу хрватски језик носи чак девет књига Моме Капора, „Моји проналасци” Николе Тесле, као и књиге српских аутора „Ријечи које нису заклане – Свједочанства преживјелих заточеника логора Јасеновац” и „Козарачка дјеца” Јасеновачки логор.
Одреднице српски и хрватски стоје уз књиге Петра Петровића Његоша, Саве Мркаља, Јована Стерије Поповића, Стевана Сремца, Бранка Радичевића, Данила Киша, Мирослава Антића и других.
Необична одредница хрватски – ћирилица стоји уз неке књиге Рајка Петрова Нога, Јована Дучића, Меше Селимовића, Иве Андрића и Јована Јовановића Змаја, као и уз издања СПЦ (Зборник радова / Међународна конференција Српска православна црква у штампаним медијима 2003–2013, Београд 2015) и САНУ (Зборник Института за српски језик САНУ, 3, Српски језик и актуелна питања језичког планирања, Београд 2016).
Све су те књиге, по мојим скромним увидима, писане српским језиком, а српске „националне библиотеке” разјасниће нам, надам се, по којим их критеријумима „крсте”.
Аутор: Дијана Црњак
Извор: Политика