Српска књига која је узнемирила Хрватски сабор

Део хрватске jавности књигу професорке Злате Боjовић „Историjа дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империjалистички покушаj узимања не само туђе баштине, већ и туђе териториjе”

У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Боjовић „Историjа дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у коjоj се, како jе речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашаваjу српским.

Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио jе од премиjера Зорана Милановића да се изjасни да ли jе прочитао ово дело, и да ли jе на седници владе реаговао поводом „империjалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изjаве хрватских научника, емитовани су у емисиjи „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизиjе.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао jе ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како jе рекао, „поjављуjе као иредентистички, империjалистички покушаj узимања не само туђе баштине, већ и туђе териториjе”.

У поменутоj емисиjи ХРТ-а jе , такође, истакнуто да jе ова књига професорке Боjовић „у Србиjи добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да jе представљена у централном Дневнику”.

Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру своjих редовних сусрета са новинарима jош ниjе представила ово дело.

Иначе, Новак jе краjем прошле године на Саjму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изjавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.

– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватскоj ниjе потребна канонизациjа тог писца, jер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да jе могуће да jедан хрватски писац пише на српском – обjаснио jе Новак.

Хрватски премиjер Зоран Милановић одговорио jе у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић jе затим додао:

– Ако ће ме свака безвезариjа, коjу jе обjавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у своjоj вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то jе само хрватско!

Хрватски историчар Иво Банац jе у емисиjи „Пола уре културе”, рекао да Злати Боjовић не приличе овакве квалификациjе.

– Она jе цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тоj области написала jе више од шест књига. Ниjе добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао jе Банац. Он jе оспорио премиjеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, jер како jе казао, тако пада у замку исте идеологиjе коjу представља професорка Боjовић.

– У Београду тврде да jе само чакавштина хрватска. Према томе Хрватскоj припада део Истре, jедан део приобаља и део jадранских острва. Што jе jасна териториjална претензиjа. На делу jе нешто изузетно опасно у постjугословенском облику, настоjање да се штокавско наречjе, као што jе био случаj код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан jе округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологиjа и политика мораjу држати начела српског филолошког програма – српски jезички и културни простор jесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском jезику. По теориjама коjе долазе из Београда ми сада разговарамо на српском jезику – рекао jе Иво Банац.

Подсећамо да jе хрватска jавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Боjовић „Антологиjа поезиjе Дубровника и Боке Которске”, из едициjе „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у коjем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам jе jуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едициjу уврштени на основу њихове двоjне припадности – српскоj и хрватскоj књижевности.

М. Вулићевић

———————————-

Дубровачко ниjе и српско

Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медиjа, професор др Злата Боjовић истакла jе да jе њена књига „Историjа дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуациjу. Такође, нагласила jе да се у овом делу ни на jедном месту не спомиње реч „српски”, нити да jе дубровачка књижевност српска, jер када би то био случаj, онда би и књига имала наслов „Историjа српске књижевности”, а не „Историjа дубровачке књижевности”.

———————————-

Затворен стогодишњи круг

Рецензент професор др Бранко Летић пише да jе „Историjа дубровачке књижевности” др Злате Боjовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског jезика на дубровачкоj териториjи, у средњем веку, истиче професор др Злата Боjовић у књизи „Историjа дубровачке књижевности”, коjу jе у „Колу” обjавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развоj књижевности. У средњем веку, на териториjи Дубровника, поред службе на латинском, обављана jе и служба на словенском jезику, већ у 14. веку. Наjстариjе средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, обjављиване су ћирилицом.

Злата Боjовић (1939) jе историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања jе дубровачка књижевност. Књига „Историjа дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Од почетка 16. века, подсећа Злата Боjовић, било jе настоjања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампариjа, када jе (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коjу jе поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаjа било jе и касниjе. Године 1511. пропала jе слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснуjу штампање књига у Дубровнику. Мацаловић jе већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официj Богородичин”, jеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све jе требало да буде штампано „српским словима и jезиком” (ин литера ет идиомате сервиjано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србиjи.

У време када су, у првим децениjама 16. века, настаjали наjважниjи дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Боjовић, дубровачка књижевност jе увелико ишла путем великог развоjа у хуманизам и ренесансу. Био jе то сасвим нови пут, коjи jе за собом остављао jедну епоху коjа jе постаjала део књижевне историjе.

„Историjа дубровачке књижевности” др Злате Боjовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологиjе (дубровачких студиjа), некада наjзначаjниjе гране српске науке о књижевности, коjу jе засновао Павле Поповић, а развиjали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Боjовић. По свему, то jе српска историjа дубровачке књижевности, jер jе сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорjа Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.

Злата Боjовић jе њихов следбеник и у науци, и у универзитетскоj настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италиjанским архивима и библиотекама у великим центрима са коjима jе Дубровачка република вековима имала jаке културне везе. Резултат тих њених вишедецениjских истраживања jесу броjни радови, мањи научни медаљони и велике монографиjе о поjединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.

„Историjа дубровачке књижевности” Злате Боjовић, закључуjе Бранко Летић, велика jе синтеза магистралних токова њеног развоjа, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традициjи чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованоj рефлексиjи и емоциjи у свакоj реченици, класично jасноj, приближава се ово научно дело уметничкоj литератури.

З. Радисављевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане виjести:

СРБИ СУ ЖИВЕЛИ У ДАЛМАЦИЈИ И ПАНОНИЈИ jош у 4. веку, када Хрвата нигде ниjе било

Злочини над Србима у НДХ

Јадовничка голгота – Свештенослужитељи Српске Православне Цркве 1941. године

КАКО ЈЕ СПЛИТ ПОСТАО „ЦРНИ ГРАД“