СРПСКA ИНТЕЛЕКТУАЛНA ЕЛИТA ДА СЕ ОДРЕДИ ПРЕМА ЋИРИЛИЦИ

Српски интелектуалци који се декларишу као патриоте нису показали довољну пажњу страдању ћирилице. Неки је уопште и не сматрају јединим српским писмом па, самим тим, страдање не могу ни видети. Могли би наћи оправдање у томе што пропада све што је српско, па не могу стићи на све стране. Али они толико ћуте о латинизацији Србије да то обичном народу постаје неподношљиво. Тако нису приметили ни три важна догађаја из прошле године, а који се тичу судбине ћирилице.

Прво, Статутом Војводине неуставно је у српски језик уведена и ова хрватска латиница. Она је раније била у склопу српскохрватског језика.

Друго, у Закону о службеној употреби језика и писма неуставно је остала латиница. Тим Законом власт је показала да ће уместо спровођења Устава по питању писма бити настављен необјављени државни програм латинизације Србије на тај начин што је омогућено коришћење хрватског писма у два највидљивија сегмента који су свакодневно пред очима, па привикавају народ на пораз. Омогућено је да орган, организација и други субјект може њиме исписивати свој назив, фирму или други јавни натпис. Такође је прописана употреба латинице при исписивању саобраћајних знакова, путних праваца на међународним, магистарлним и другим путевима, називи места и других географских назива, назива улица и тргова и других јавних натписа.

Треће, објављено је допуњено и измењено издање речника Матице српске из 1993.г., аутора Митра Пешикана, Мата Пижурице и Јована Јерковића (главни редактор М.Пижуруца, а главни рецензент академик Иван Клајн), који није усклађен са Уставом. Док је чланом 10. Устава уз службени језик одређено коришћење ћирилице, у правопису је остала и латиница, уз образложење да је она „из српскохрватског заједништва“.

Од свих интелектуалаца који се оглашавају као патриоте у часописима и на сајтовима, само је проф. др Слободан Антонић поступио у вези ћирилице како налаже тежина тренутка. Прво је пре годину дана у интервјуу датом ћириличкој „Геополитици“ рекао да су све његове досадашње књиге биле на латиници јер је мислио да је свеједно, а сада види да није свеједно па ће све будуће бити ћириличке. Додао је још да требамо пружити отпор ћирилицом. Када један тако угледан универзитетски професор јавно призна да је био у заблуди и да се сада приклонио ћирилици, тиме се показао као велики човек и патриота. Али није на томе стао, него је даље делао. Једини је интелектуалац изван удружења грађана за заштиту ћирилице који је један свој рад посветио проблему угрожености тог писма, и то под насловом „Латинизација детињства“. Он је том приликом пропустио да обзнани народу да је латиница ушла у српски народ и језик уз вршење свакојаког насиља над ћирилицом, али је и без тога био уверљив и врло конкретан, па је народ разумео његову поруку.

Када је био у заблуди један професор, шта је тек са мање образованим народом коме се већ много деценија намеће свест да је и ова хрватска латиница – српска. У томе је одгонетка зашто Срби пишу туђим писмом. Чим су поверовали да имају још једно писмо, ћирилица престаје бити њихов национални симбол, а без тог свог карактера осуђена је на нестајање.

Власт спроводи необјављени државни програм латинизације Србије, и то отвореним кршењем Уставне одредбе о писму, а у томе успева управо због народног незнања о томе. Она то ради готово без икаквог напора јер је подржава интелектуална елита, или ћутањем или лошим чињењем.

Ћутање је готово опште. Тек понегде буде успут споменута ћирилица, готово реда ради. Kao када се помиње Косово. Недавно је поменута у чланку Мише Ђурковића објављеном у „Политици“, а ових дана он је на сајту „Нови стандард“ поменуо латинизацију Црне Горе. Поменута је и од стране Милана Дамјанца и Бошка Обрадовића на сајту НСПМ. Али тај сајт није објавио ниједан чланак о ћирилици, иако му их је слало ово удружење. Часопис „Двери српске“ није посветио ниједан број латиничењу Срба. Јесте да доста људи пише на патротским сајтовима о разарању државе, али нико не пише о разарању националне свести мењањем ћириличког културног обрасца латиничким.

А сада о штетном деловању патриотских снага у погледу ћирилице, што делимично објашњава откуд храброст Матици српској и државној власти да крше Уставну одредбу о језику и писму.

Покренут је патриотски сајт „Нови стандард“, кога уређују Жељко Цвијановић и др Миша Ђурковић. Потпуно је латинички и чини нам се да ниједан чланак није објављен на ћирилици. Део коментатора ћириличара води прави рат против г. Цвијановића и успели су да освоје нешто слободе у том смислу да се њихови коментари објављују на ћирилици. Делује готово нестварно да уз српски патриотски сајт иде хрватска латиница, али када ниједан универзитетски професор јавно не примети појаву неуставног правописа, чуђењу нема места. Тако ово удружење даје свој новац и мољака друге за помоћ да би се штампале и лепиле поруке ОСТАНИ СРБИН ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ и сл., а поменути сајт то обесмишљава верујући да су српском писму одбројани дани и да ће већу наклоност читалаца придобити коришћењем туђег писма.

Зато нисмо изненађени ни непомињањем ћирилице у чланку проф. др Мила Ломпара „Прилог критике српске културне политике“ на истом сајту, где он пише:

„Интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, да се заснује – као државна чињеница – брига о српском језику, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања.“

Па, још даље: „Никакво анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано“.

Дакле, проф. Ломпар уз српски језик не помиње ћириличко писмо, иако је та веза утврђена чланом 10. Устава на следећи начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Показана веза је „државна чињеница“ и утврђена је с разлогом, јер је шестдеценијско натурање српском народу хрватске латинице, уз чињење свакојаких насиља над ћирилицом, па и повлачењем декретом ћириличких машина из употребе у државним институцијама, учинило да народ поверује да има два писма.

Проф. Ломпар није случајно именован од стране „Двери српских“ и Мише Ђурковића као елитни интелектуалац патриотског усмерења, па нас из удружења за заштиту ћирилице веома забрињава када он уз језик не помиње писмо. А тек оно помињање контактне културе три вере, којом се треба очувати свест о целини српског народа? Дали је то порука да не требамо следити народну вољу преточену у Устав, по коме српски језик има једно писмо, него требамо задржати и хрватску латиницу, јер је данас користе Срби мухамеданци и Срби католици? Колико њих има и да ли ћемо остављањем латинице више добити или изгубити с обзиром да се по међународној класификацији књижи у хрватску културну баштину све оно што Срби напишу на том писму.

Ово удружење нема никакве дилеме око тога да ли по питању писма треба следити вољу већине свога народа записану у Уставу, а чини нам се да тако требају поступити и елитни интелектуалци. Уосталом, Срби нису могли задржати у заједници ни народ у Црној Гори , коме нико није оспоравао његово определење за хрватско писмо. Па ако је живот показао да то писмо не може бити окупљајући фактор ни за православне Србе, зашто да се у Србији ћириличко писмо угрожава латиничким?

Загонетан је професоров став да „анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано“. Да ли то значи да је анахроно баш оно што је написано у члану 10.Устава? Односно, да Срби не могу рећи да је њихово писмо само ћирилица, јер то ствара подозрење у суседним државама, а и код домаћих националних мањина? Нама је већ добро познат тај готово општи став српских професора да треба чувати ћирилицу, али не на рачун латинице.Као да неко друго писмо потискује ћирилицу.

И овом приликом указујемо на несхватљиво велику неозбиљност аргумнетације Матице српске којом се правда остајање и латинице у српском језику. Тамо се каже да се В Е Р У Ј Е да то неће бити штетно по српску културу све док ћирилица не буде егзистенцијално угрожена. То што Матица не види угроженост ћирилице не треба чудити, јер она не намерава да напусти српскохрватски пут за који се определила још 1954.г., али нас брине што то не примећује тако угледан интелектуалац какав је проф. Ломпар.

Удружење „Ћирилица“,  Београд

Извор: ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД