Србски владика, „блажени Леополд“ и „заљев хрватских светаца“

МИТРОПОЛИТ СПЦ ДОЧЕКУЈЕ „БЛАЖЕНОГ ЛЕОПОЛДА“

“Био сам одушевљен што је дошло толико људи, с толиким поштовањем, с вјером у Бога”, рекао је митрополит загребачко-љубљански Порфирије у разговору за Вечерњи лист. “Свети Леополд Богдан Мандић је у љубави и смирености према Кристу чезнуо за јединством свих хришћана за које је молио и на којему је радио, што није ништа друго него испуњење Христових ријечи да сви буду једно. Зато је његов долазак управо у ово вријеме велики благослов за све нас, јер то његово путујуће, невидљиво мистично искуство сигурно утиче на све људе који га поштују”, изјавио је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Митрополит Порфирије је рекао и како је сигуран да је долазак тијела Леополда Мандића “Божје дјело”. “Како би нас Бог потакнуо на нормалан живот успркос свим искушењима која нас окружују и којима понекад можемо бити подложни”, поручио је Порфирије који је додао и како долазак тијела католичког свеца значи пуно и за православне у Хрватској. “Јер сваки просвећени и крепостан човјек светац је без обзира којој Цркви припада”, закључио је он у разговору за Вечерњи лист.(1)

Иако у ставу митрополита Порфирија има тако много екуменистичког „wishfull thinking“ (јер, у стварности, Мандић је био борац за јединство свих под папом, а, по учењу Светих Отаца, „просвећеност“ и врлина нису довољни да неко буде светац ако не припада Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви), ми ћемо се у овом тексту бавити нечим другим – а то је губитак „мистичко-геополитичке“ свести појединих из СПЦ, оне Цркве која је, од Светог Саве, знала да светињама омеђи србске земље и заштити их од унијаћења и прозелитизма. Бавићемо се „случајем Мандић“ из перспективе проглашавање Боке Которске, „невјесте Јадрана“ (Алекса Шантић), „заљевом хрватских светаца“, са свим последицама које из тога проистичу.     

ПРАВОСЛАВНО – СРБСКИ КАРАКТЕР БОКЕ КОТОРСКЕ

Бококоторски залив је од најстаријих времена био већински православни и србски. На Светоархангелској Превлаци, Свети Сава је успоставио једну од првих епископија аутокефалне Србске Цркве. Немањићи су били господари ових крајева. Паштровићи и Грбљани вековима су јуначки србовали, бранећи свој образ и служећи часном крсту Господњем. Сматра се да је и Свети кнез Лазар пореклом од Грбља (Грбљановић – Хребељановић). Многи православни свеци, од Светог Јевстатија Превлачког до Превлачких Преподобномученика, које су римокатолици потровали у 15. веку, заблистали су овде. Да би се схватило о чему је реч, довољно је погледати изврсну књигу Васка Костића „Противљење прекрајању чињеница о Заливу светаца“(2).

Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе. За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је поткупљујући свештенике и монахе успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца.(3)

Династија владика из лозе Петровића иде путем Светог Саве, он је Риму јасно ставио до знања да се Срби неће католичити. Владика Данило, који се потписивао као „војеводич српске земље“, био је омрзнут међу римокатоличким првацима. Которски бискуп Марин Драго о њему каже: „Он је агресиван и ако му световне власти не стану на пут католицизам у удаљеним крајевима његове Епархије доћи ће у веома велику опасност. Цетињски владика спушта се сваке године с Цетиња у которску дијецезу, те поред православних опорезује и католике“.

ПОСТОЈАЛИ СУ И СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ

Рим је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду. У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора верни су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић. (Видети 4, 117)

Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“(4, 127).

КАКО СУ КРОАТИЗОВАНИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Процес кроатизације Срба римокатолика је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере. Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…) Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“.

Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“ Ондашњи поглавар „Цркве у Хрвата“, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“.

КО ЈЕ БИЛА „БЛАЖЕНА ОЗАНА“?

Рођена је као Катарина Косић 1493. године у селу Релези у Љешанској нахији, као Србкиња православне вере. После очеве смрти, због велике беде, мајка је одводи у Котор, у кућу Александра Буће, где је у 14. години преводе у римокатолицизам, о чему Борис Вујовић пише: “За љубав Христу проводи живот такозваних „зазиданих дјевица“ и добија ново име Хозана. У документу проглашења блаженом пише да је „њезино штовање“ одобрено гледајући на наше вријеме, у коме се толико жели сједињење источних кршћана с Римском црквом. Очигледно је да се не ради о сједињењу већ о утапању православаца у Римокатоличку цркву, да сви буду католици, и оној познатој пракси не само у Боки, да све што је католичко је и хрватско. Такав третман даје се и блаженој Озани Которској“ (5, 51).

КО ЈЕ БИО ЛЕОПОЛД МАНДИЋ?

По Васку Костићу, историчару из Боке Которске, будући „блажени Леополд“ рођен је као Богдан, од оца Петра Мандића и мајке Драгице, рођене Царевић, у Херцег Новом. Најмлађи од дванаесторо деце, као сиромашан, био је послат у римокатоличку семинарију. Године 1884. замонашио се као капуцин, а умро је 1942. у Падови, после четрдесет година исповедничке праксе. Јосип Антоловић каже да је „блажени Леополд Мандић по рођењу Хрват, а данас сјајан бисер на круни свете, побожне и жарке Хрватске“ (Јосип Антоловић, С духовним великанима кроз свибањ, стр. 141-147, Загреб, 1978.) О њему Борис Вујовић каже: “Папа Иван Павао Други проглашава га светим 1983. године. Учинио је завјет да ће сваког покорника примити као „кршћанског брата са Истока“ – „да будемо сви једно“. Да будемо сви једно – да сви буду католици, а по дуготрајној текућој пракси на овим просторима све што је католичко је и хрватско. Св. Леополд Мандић је један од много бокељских примјера хрваћења Срба католика“(5, 51).

Да ли је логично (из перспективе Христа Логоса) да митрополит СПЦ на територији данашње Хрватске с таквим заносом дочекује долазак посмртних остатака Леополда Мандића у Загреб?

КУДА ВОДИ ИДЕЈА „ЗАЉЕВА ХРВАТСКИХ СВЕТАЦА“?

У новинама „Независна држава Хрватска“, 25. маја 1999, „први триумвир“ Нове хрватске деснице, Младен Шварц, објавио је програмски текст „Црна Гора и Црвена Хрватска“, у коме, јасно и гласно, стаје на страну хрватског усташе Секуле Дрљевића, његовог наследника Јеврема Брковића и Мила Ђукановића, за кога, много пре одвајања Црне Горе од Србије, пише да је, иако одгајен као Титов пионир, постао „неупитним предводником црногорскога аутономизма“ који не може „скончати другачије него у потпуној самосталности црногорске државе“ (4, 216). Најважније је, међутим, како неоусташа Шварц оцењује значај Боке за Хрватску: “Посебну је штету Хрватска претрпјела губитком јужне Далмације, старога хрватског заљева Боке Которске, која је 1945. преко федеративне републике Црне Горе припала великосрпском миниимперију и одонда је заљев светаца, како га називају и због блаженога Богдана Леополда Мандића, свете Озане Которске и других, био изложен суставној денационализацији која траје све до данас./…/ Самостална Црна Гора значити ће ослабљену Србију и црногорског сусједа на нашим границама који је ослобођен фрустрација и комплекса што му их је наметнуо штетни суживот с београдским хегемоном. Ријешит ће се тада и питање Боке. Зато је приоритетна задаћа хрватске политике свим средствима подупријети пут Црне Горе у слободу“ (4, 217).

Тако се то ради. Папа, у договору са својим бискупима из Хрватске, прогласи неколико маргиналих личности за „блажене“ и „свеце“, а онда цела Бока Которска, чији је србски карактер у питање довео монтенегринско – усташоидни режим србофоба Мила Ђукановића, постаје „заљев хрватских светаца“.

СЛЕДЕЋИ „СВЕТАЦ ИЗ ЗАЉЕВА“ – ДОН БРАНКО СБУТЕГА?

У наше време, дон Бранко Сбутега је имао значајну улогу у борби за кроатофилну независност Црне Горе: 1993, док је трајао рат на просторима бивше Југославије, он је, са вођом србофобних либерала, Славком Перовићем, путовао у Туђманов Загреб (Туђман им је дао и авион ), па су истицали вучедолску заставу скупа са шаховницом; он је био покровитељ Дедеићеве секте, зване „Црногорска православна црква“; „жупник из Доброте, ватикански повјереник за Црну Гору, задужен за унијаћење Црногораца и мозак свих активности тзв. Црногорске цркве“ (Будимир Алексић), он је, за живота, непрестано доказивао како је „хиротонија“ распопа Дедејића валидна. И данас га славе црногорски србомрсци, као једну од кључних личности њихове НАТО „независности“.

Можда ће га папа Фрањо, одани човек Вашингтона, ускоро, кад Црна Гора коначно крочи у НАТО, и у календар унети.

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Слављење Леополда Мандића, кога је Рим канонизовао, није примерено једном епископу СПЦ ни догматски (православни не могу свецима сматрати инославне, јер нису били освештани Духом Светим Који обитава само у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви), ни канонски (канони су јасни: „Благослов јеретика је злослов, а не благослов“), а, из перспективе свега што смо рекли, ни из разлога србског хришћанског родољубља. Јер, Загребу је Мандић један од „крунских доказа“ да је Бока Которска „заљев хрватских светаца“, а она то није, нити може бити, од Светог Саве до краја света и века. 

До када ћемо, овакви какви смо, без Бога и себе, лутати кроз маглу екуменизма и квази-љубави и „толеранције“, остаје да се види. Владика Николај нас опомиње да се чувамо оног Запада који нас може покрити „језивом тамом туђинском, са лепим именом и шареном одећом.“ Не будемо ли га послушали, нестаћемо; окренемо ли се Христу и нашим светим прецима, опстаћемо. Та рачуница је, како би рекао Свети Јустин Ћелијски, јасна и за савест  једног комарца.

УПУТНИЦЕ:

1.http://borbazaveru.info/content/view/8684/1/

2. http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/vkostic-zaliv_l.html

3. О овоме више:Свети Василије Острошки, чудотворац и исцјелитељ, Светигора, Цетиње – Београд, 2009, стр. 29-43

4. Будимир Алексић, Црвено – Црна Гора, Омладински интелектуални центар, Никшић, 2002.

5. Борис Боћо Вујовић, Деверање и дурање, Књижевна заједница Херцег – Нови, Херцег Нови, 2003.

Аутор: Владимир Димитријевић

Извор: Фонд Стратешке Културе

Везане вијести:

Папа Фрањо лично зауставио канонизацију Степинца

Степинчев ореол причекаће бар две године