Србима се о јунаштву не говори

Алексеј Чагин, председник Удружења народних хероја Русије. Жртвовање је део војничке заклетве, ви то знате – каже храбри Рус

У Бачевцима испод Гучева, на обали Дрине, пред спомеником палим борцима Дринске дивизије, само један човек је седео на столици испред спомен-плоче Дарје Александрове. Остали су стајали мирно. У почетку на пристојној дистанци од човека који нема ноге.

Мајор Алексеј Чагин, народни херој Русије, некадашњи командант антитерористичке групе Севернокавкаског војног округа, инвалид је. Позван је у Бајину Башту као гост Завичајног удружења „Стрмово“, на одавање почасти Рускињи која је 1914. дошла у Србију као болничарка и која је само у једном дану страшне Церске битке превила више од 100 бораца Дринске дивизије. Ова хероина је превијала рањене све док је 2. октобра 1914. није убила аустроугарска граната.

Према протоколу домаћина, планирано је да први гости прошлог петка на откривању спомен-плоче Дарји Александровној, хероини страшне битке на Гучеву 1914, буду руски амбасадор Александар Чепурин и српски министар Александар Вулин. И заиста, они су то и били, све док са спомен-плоче није скинута застава. А онда су се амбасадор и министар, рекло би се намерно и добровољно, повукли у сенку догађаја.

Мајору Чагину пришле су десетине Подрињаца, обичних људи, да стисну руку и да се питају за здравље. Рус, ликом и даље младић, био је и дирнут и збуњен. С разгласа су се смењивале српске и руске песме, многе жене су плакале…

– Нисам рок звезда – причао је потом у хотелу у Бајиној Башти, за „Новости“, Чагин, правдајући се што није стигао боље да савлада српски и што се не сналази у гужви.

Председник Асоцијације народних хероја Русије четврти пут је био у Србији у последњих годину дана. Његово удружење хероја Јарославске области (коме су припадали и маршал Толбухин и космонаут Валентина Терјешкова) има договор с нашим удружењем ратних војних и мирнодопских инвалида о сарадњи, па руски мајор наводи да из Србије непрестано стижу позиви да дође у Србију. За годину дана, кроз књиге и војне енциклопедије прошао је, вели, ратну историју српског народа и научио да су Срби и Руси по љубави „за родину“ исти народ.

– У Русији, Асоцијација народних хероја броји 1.200 имена. Многи од ових јунака су постхумно одликовани, као онај храбри поручник недавно у Сирији, који је изабрао „руску бомбу“ уместо заробљавања од стране џихадиста – прича Чагин и открива: – Народни хероји у Русији имају обавезу и част да путују нашом великом земљом и причају руској деци о херојству, жртви и домовини. У Србији, ја о јунаштву не могу да говорим. Срби добро знају како се воли и брани отаџбина.

Чагин је рођен 4. јула 1971. године у Јарослављу. Од 1996, као резервни потпоручник, позван у чеченски рат. Брзо је именован за команданта антитерористичке групе.

ДА СЕ ЗНА

Они који су преживели Гучево и које је Дарја превила, сећали су се како је она храбрила рањене речима: „Да Русија зна како се и са ким борите, одмах би помоћ послала.“

– Ово са мном десило се 16. априла 1998. – наставља мајор, показујући на протезе уместо ногу. – Имао сам задатак да обезбеђујем групу генерала и официра Главног штаба и штаба Севернокавкаског војног округа у извиђању терористичког упоришта. Око девет ујутру, на граници Северне Осетије и Ингушетије наша колона упала је у заседу. Била је велика магла и страшна битка. У прва два аутомобила, на месту је убијен генерал-мајор Виктор Прокопенко, а рањени су генерал-пуковник Николај Мухин, пуковник Владимир Бандура… Моји војници и ја одбили смо тај напад.

А када су Чагинови специјалци, пошто су отерали терористе, организовали евакуацију рањених, установили су да једно возило из колоне недостаје. Конфисковали су одмах камион „камаз“ из чеченског села и кренули у облаке магле, у потрагу по врлетима Ингушетије. Имали су ту несрећу да у магли налете на другу руску војну јединицу која је на њих отворила „пријатељску“ ватру. Тешки митраљез сасекао је Чагина.

– Рат је велики хаос и несрећа – причао је руски мајор у Бајиној Башти. – Никада не знате како може да се заврши. Када сам ја рањен, мој борац Максим Шмелц умро је на лицу места. Виталиј Гавриленко био је рањен. То су били момци, то су борци.

Алексеј Чагин причао је и о томе како се у његовој земљи на физички хендикеп од ратних рана гледа с поштовањем. Описивао нам је како изгледа пријем код Владимира Путина који се традиционално одржава сваке године у Кремљу. За Рамзана Кадирова, чеченског лидера који се бори за Русију, тврди да је велики човек и херој.

Каже, знају се. Кадиров га је посетио у болници када је сазнао да је страдао у Ингушетији.

– Моја земља цени своје војнике – причао је Чагин, и негде у тој реченици, с разлогом застао.

С друге стране стола, тада је управо устајао амбасадор Чепурин и кренуо ка Алексеју. На тренутак, Чепурин је стао мирно, стиснуо му је руку и рекао „Досвиданија“.

Чагину беше драго. И осталима.

ДАР ИЗ ЈАРОСЛАВЉА

СПОМЕН-ПЛОЧУ Дарји Александровој (на слици) излила су браћа Шувалов, власници чувене ливнице звона из Тутајева. Николај Шувалов лично је донео дар.

– Када смо чули за кога је потребна спомен-плоча, нисмо се двоумили – испричао је Николај. – Битка на Гучеву и победа на Церу прве су победе савезника у Великом рату и поносни смо јер је наша Дарја свој живот уградила у њу. Дарја је остала у легенди борбе у којој су непријатељски положаји били на удаљености од пет до седам метара. Тако нешто историја не памти.

Аутор: Драган Вујичић

Извор: НОВОСТИ