SRBIJANCI

Jedan sarajevski profesor, sa akademoskom karijerom delom provedenom na nemačkim univerzitetima, pre nekog vremena uveravao je televizijsku publiku kako su vere i narodnosti zamajavale stare stočare u hercegovačkim katunima. Prvo su ih reče ubedili da su pravoslavni – pa time i Srbi, onda da su katlici, pa time i Hrvati, konačno su ih, te strašne strane sile, naterale da budu i muslimani – nesumnjivo i Bošnjaci. Oni su, međutim, veli ovaj akademac, Bosanci ili Bosanci-Hercegovici, duguju svoju odanost državi Bosni i Hercegovini (za koju je Visoki predstavnik UN Valentin Incko rekao da je balkanska država sa najdugovečnijim granicma!?). Građani Bosne i Hercegovine mogu biti privrženi raznim verama, mogu biti pripadnici tri ili više različitih naroda, ali oni su, kaže ovaj profesor, pripadnici jedne bosanske nacije…

Novinarka Hrvatske radio-televizije govori o nezadovoljstvu koje bi u Srbiji moglo da nastane zbog odluke vlade da prihvati uključivanje Srba iz otcepljene pokrajine u ustavni sistem albanske „Republike Kosova“. Pita jednog beogradskog analitičara: „Kakav će biti stav srbijanskog naroda?“ Za HRT predsednik Srbije je „srbijanski predsednik“, patrijarh srpski je „srbijaski patrijarh“.

Jedan vojvođanski apologeta Brozove diktature i vođa vojvođanskih autonomista gostovao je na Federalnoj televiziji. Da bi mu učinila novinarka upriliči anketu među stanovnicima Novog Sada. Pitaju ih: „Jeste li Vojvođanin ili Srbijanac?“ Pošto je odgovor 9:1 u korist prvog novinarka zaključuje da AP Vojvodini i nije mesto u Srbiji.  Pritom 83% stanovnika Novog Sada izjasnilo se da su Srbi na popisu 2011. godine.

Međutim, istovremeno, novopronađeni evropljanin i mirotvorac, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, dao je pre par meseci intervju jednoj televiziji iz Sarajeva i rekao kako on svoje prijatelje Srbe iz Bosne i Hercegovine zove „Bosanci“.

Ima devet godina od kako sam gostovao u emisiji jedne od medijskih perjanica Miloševićevog režima. U to vreme bio sam savetnik u vladi Srbije. Pošto sam u nekoliko prilika spomenuo „srpsku vladu“, opomenula me je da ne govorim tako. Kaže naša vlada je „srbijanska vlada“, zato što još uvek nema vlast nad Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i raznim drugim krajevima u kojima živi ili je živeo srpski narod…

Svi ovi primeri govore o zloj nameri, ekstremnom nacinalizmu, ali i o istinskoj zaostalosti. Zamislite profesora koji posle sedam decenija jugoslovenskog iskustva i decenije ratova misli da je naciju moguće nametnuti!? Zar nije integralno jugoslovenstvo imalo veću podršku među narodima Bosne i Hercegovine, pa ipak ne samo da se konačno nije primilo, nego Muslimanima i Hrvatima na kraju ni status federalne jedinice u kojoj su imali hegemoniju nije bio dovoljan. Stvaranje bosanske nacije je propalo kada ga je sprovodila Austrougarska, od Bosanskog jezika  je odustala vlast Dvojne monarhije jedanaest godina poraza u Prvom svetskom ratu. Zašto neko misli da je sada moguće nekoga tako poniziti i oduzeti mu sva prava i to mirno, na prevaru?  Zar takav stav nije u svojoj suštini rasistički? Slično je i sa uputstvima koje slede HTV i mediji kakva je Slobodna Evropa. Predsednik Rusije nije rusijanski predsednik, mada je ova federacija složenija i raznolikija od Srbije. „Hrvatski predsednik“ je desetak puta ređe „predsednik Hrvatske“. Da li zaista misle da u Srbiji žive sve sami zapostavljeni i u ratovima demogarfski uporpašteni Šumadinci kod kojih je lako lokal-patriotizam pretvoriti u ksenofobiju? Veruju li stvarno da podrška SR Nemačke može biti dovoljna da im prođe ono što u slučaju Srbiji nije, pošto su danas retki oni koji u srpskoj javnosti, sa zvaničnih mesta,  Albance zovu „Šiptari“, Hrvate „Šokci“, Muslimane „Turci“…

Očigledno je da u stvaranju novih nacija njihove elite moraju da prođu sve one faze koje su stare prolazile tokom 19. veka. Tužno je kada ih u tome podržavaju strani naučnici i intelektualci, kakav je recimo pisac Istorije Srbije u 19. i 20. veku  Holm Zundhauzen. Šta se to , međutim, dešava sa srpskim političarima i intelektualcima? Mazohizam iz koristi je uzeo maha. Zar će srpski narod iz obzira prema lažnom evropejstvu (Evropska unija danas svakako nije oličenje evropskih ideala) i mrtvom jugoslovenstvu, početi da radi u korist sopstvene štete? Mislim da neće. Ovde nije reč o nacionalnim interesima srpskog naroda. Interesi, bez obzira na prava i ravnopravnost, uvek predstavljaju nekakav izraz sebičnosti i partikularizma. Ne radi se ni o pravdi. Pravda je često nedokučiva i vanvremena. U pitanju je odnos prema istini i elementarnoj pristojnosti. Kad je reč o unutrašnjim odnosima u Srbiji, radi se o izboru između modernizacije nacije i nacionalne skleroze.

Čedomir Antić

Izvor: NAPREDNI KLUB