Срби у Војној крајини: Бранили Европу оружјем, а свој идентитет – просветом и уметношћу

Иконостас из Великих Бастаjа сигурно ниjе био уникат, али jе jедини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих

Иконостас у Партиjаршиjском дому у Сремским Карловцима

СЕЋАЊЕ на сjаj средњовековне Србиjе вековима jе одржавала самосвест српског народа, без обзира на то ко jе њиме тренутно владао и где се током тегобних сеоба налазио. Угњетачи су зато непрестано покушавали да исеку жиле дубоког корења из кога су Срби црпели снагу из славне прошлости да би преживели мрачну садашњост.

Чувари предања су зато од пропасти деспотовине до обнове државе 1804. и у окупираноj Србиjи и земљама изгнанства водили непрестани рат за сећање. Народни песници су националну историjу преточили у епске песме, али они нису били jедини чувари баштине.

– Слика се такође користила као таjни jезик коjим се одржавало српско предање. Управо говором слик, родољубиви и непокорни пакрачки епископ Павле Авакумовић и сликар Моjсиjе Суботић охрабрили су 1785. Краjишнике у Западноj Славониjи и послали jасну поруку бечком двору, коjи jе забранио слављење српских националних светитеља. Уз благослов епископа, уметник jе одступио од канона и на централном делу иконостаса цркве у Великим Бастаjима, насликао иконе с ликовима светих српских владара. То jе био велики политички гест у време кад jе Хабзбуршка монархиjа вршила страховит притисак на Србе да напусте своjу националну цркву – каже историчар уметности Никола Кусовац.

Он напомиње да иконостас из Великих Бастаjа сигурно ниjе био уникат, али да jе jедини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих. Оваj последњи jе био краj трагичне приче краjишких Срба коjа jе почела с опадањем моћи Османске империjе.

– Срби из Воjне краjине добили су као привилегиjе локалну самоуправу и очување националне православне цркве док су проливали крв за одбрану католичке и протестантске Европе. Чим jе опасност од агресивног ислама почела да jењава, почео jе да расте притисак да се „шизматичка“ српска црква „денационализуjе“ – обjашњава Кусовац.

Врхунац тог притиска наступа у време Мариjе Терезиjе, од 1769-1779, кад се усваjа пропис о „редукциjи празника“ с образложењем да празновање изазива штете у привреди.

– Та „редукциjа“ се односила првенствено на Србе коjима jе забрањено слављење националних светитеља. Толерисан jе само Свети Сава коjи jе смео да се помене током Службе, али не и да се прославља – обjашњава Кусовац.

Међутим Срби су изненадили Беч коjи их jе сматрао простодушним и срчаним варварима коjи умеjу само да се биjу. Српска православна црква показала jе угњетачима отпор у светосавском духу, оснивањем српских школа и одбиjањем народа да децу шаље на школовање код jезуита у униjатским црквама. Линиjа фронта померила се на духовно боjно поље, где су се као неустрашиви Краjишници сада наступали образовани свештеници и уметници.
За спектакуларну манифестациjу српског отпора одабрано jе село Велики Бастаjи у западноj Славониjи, коjа jе на аустрогарским мапама означавана као „Мала Рашка“.

– Све jе било изузетно добро промишљено. Иконостас jе насликан за обновљену Цркву Светог Георгиjа, у селу коjе у имену има реч Бастаjи, коjа означава и наjтврђе бастионе и наjупорниjе борце – обjашњава Кусовац.

Он наглашава да jе данас тешко и замислити осећања српског народа коjи се окупио у jесен 1785. на литургиjи у Великим Бастаjима. Краjишници су кључали од понижења и беса jер су им Хабзбурзи, за коjе су вековима одано гинули, забранили очување националне свести.

– Замислите како су поносни били када су на централном месту иконостаса видели забрањене српске светитеље. На местима где по канону треба да стоjе иконе великих празника, Богоjављења, Сретења и других, стаjале су иконе с ликовима светих српских владара Немањића, кнеза Лазара, деспота Стефана Високог, Ђурђа Смедеревца и Стевана Штиљановића – описуjе Кусовац.
Врхунац jе била централна икона, на коjоj се по канонима представља Страшни суд – „деизис“, где Христос седи на престолу као судиjа, а Свети Јован Крститељ и Богородица му прилазе и моле за милост према људском роду. Потпуно другачиjе изгледао jе „српски страшни суд“ коjи jе насликао Моjсиjе Суботић, са благословом пакрачког епископа Павла Авакумовића, потомка угледне и моћне српске племићке породице из Сент Андреjе.

– Иконостас jе намерно урађен ван традициjе српског иконописа, у духу барока, као резултат добро промишљеног политичког акта. Ликовним jезиком, лако разумљивим српскоj средини, а jош више аустроугарскоj власти, пркосно и jасно показано jе српско незадовољство и отпор. На престолу jе као „страшни судиjа“ представљен Душан Силни коме прилазе Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, односно Стефан Немања, да моле за милост према српском роду. Била jе то бритка и кристално jасна порука ликовним jезиком, своjеврсним „српским кодом“, коjа jе потврђивала рачи Краjишника у писму Вараждинском генералату: „Волимо мртви бити него наших отаца закон да изгубимо“ – каже Кусовац.

Централна икона „Српски страшни суд”

Иконостас са „српским кодом“ преживео jе систематско уништавање православних светиња у НДХ, а после пола века jедан jе од ретких коjи ниjе разорен у сецесионистичком рату авноjевске Хрватске захваљуjући томе што jе у задњи час пренет у Србиjу.
– Цркву у Другом светском рату спасли су локални Немци, становници Малих Бастаjа, коjи нису дозволили усташама да запале српску богомољу. У септембру 1991. осим малоброjних слабо наоружаних мештана ниjе имао ко да брани цркву у Великим Бастаjама, jер се ЈНА „jуначки“ повукла – сећа се Кусовац, коjи jе као члан Кризног штаба за заштиту културних добара на ратом захваћеним подручjима у септембру 1991. отишао у Западну Славониjу.

Он ниjе имао благослов ни од државе, ни од Цркве да спасава српску баштину, већ само да jе попише. А после – како jоj Бог да.

– Већ сам се помирио да jе оваj бисер изгубљен, кад ме jе jедног jутра на улазу у Народном музеjу изненадила гомила сена. Неколико храбрих сељана Бастаjа у њега jе умотало стари иконостас и донело у Београд. Тако су га спасли од уништења, jер jе сеоска црква 1992. минирана, иако jе била ван ратне зоне. Музеj jе иконостас рестаурисао и предао власнику, Српскоj православноj цркви. Пре неколико година српска влада одлучила jе да сву спасену српску баштину, укључуjући и иконостас са „српским кодом“ врати Хрватскоj. Изневерили су речи патриjарха Павла: „Вратићемо српске светиње кад се врати и српски народ“ – каже Кусовац.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ИКОНЕ И ДУХОВНУ БАШТИНУ ВРАТИТИ КАД И СРПСКИ НАРОД

Нестало 7.000 икона из Хрватскe – Jadovno 1941.

Српске цркве биле су ломаче – Jadovno 1941.