Срби у Сребреници и Братунцу: Ко ће за наше жртве да пише резолуцију, наш бол нико не чује…

Људи jош памте зулуме муслимана под Орићевом командом (1). Милена Јовановић: Не боле ме моjе ране, само душа за страдалом ћерком Раденком. Супругу Mилисаву убили маjку, брата и синовца

Милена и Милисав Јовановић краj фотографиjе
ћерке Раденке Фото Игор Маринковић

НЕМА ноћи да не сањам Раденку. Грлим jе. Грли ме. Таj сан кратко траjе. Онда сањам како, одозго с брда, наваљуjе воjска сребреничких муслимана. Враћаjу ми се све те слике ужаса. И, тако сваке ноћи. И, тако… да вам кажем, не знам како сам jош жива.

Бjеловац, на петом километру од Братунца према Скеланима. Овде живе, а као да нису живи, Јовановићи. Милена и њен супруг Милисав.

Испред, фотографиjа њихове ћерке Раденке. Имала jе непуних 20 година када су jе убили Орићеви воjници… Фотографиjа говори више од речи. А довољне су две: младост и лепота.

На први поглед чини се као да се овде живи – као у свакоj другоj кући овдашњих српских домаћина. На други поглед – овде су ране за убиjеном девоjком jош живе, као да jе она убиjенаjуче, данас. Ране покрећу сузу, па jецаj, па jаук само што не провали. Фотографиjа убиjене ћерке jе час уз образ маjке, час на грудима… између jе испрекидано сећање на дан злочина сребреничких муслимана под командом Насера Орића.

Децембар, 14. дан по реду, година 1992. Рано jутро, готово jош непробуђено. Српски Бjеловац уз Дрину пробудили су пуцњи с брда. Народ коjи jе од 6. маjа исте године убиjан на кућном прагу, кренуо jе у збег, према Дрини.

– Ја нисам хтела да бежим без Раденке. А она ме гура: „Иди, маjко, спасаваj се, jа ћу Дрину лако да препливам. Иди, не мучи ме“. Она држи мене, jа њу. Грлимо се. Онда сам кренула низбрдо.

Било jе око шест сати. И било jе ужасно хладно. Милена Јовановић jе кренула, Раденка jе остала. У подножjу, готово на обали реке, падали су људи у збегу. А ту, где су падали… одатле се виде њихове куће. Меци су погодили Раденкину маjку. Један у главу, други у раме, трећи у ногу. Пала jе. Крило пуно крви.

И БЕБА У ЛОГОРУ У Бjеловцу jе 14. децембра 1992. убиjено 69 Срба, а заробљено њих петоро. Међу заробљенима jе била и шестомесечна беба Мире и Славољуба Филиповића. А из логора се ниjе вратила нити jе икада нађена старица Божана Продановић. Напада на Бjеловац било jе и пре и после овог дана. У тим нападима страдало jе 109 Срба, само из Бjеловца.

– Око мене све што jе било живо, у трену jе било мртво – говори Милена. – Памтим последње речи рођака и комшиjа: „Сине, готово jе са мном“, „Родитељи моjи, где сте, да ли сте живи?“, „Брате, можеш ли икако преживети… “ А одоздо муслимански воjници наваљуjу, дозиваjу jедан другог, поименце. Вичу: „Ево и Орића! Срби, Дрина ће вам бити Јасеновац“… Ето тако су викали.

Милена каже да ниjе мислила на себе, само на Раденку… А, у ноћи пре него што ће се заувек растати, дуго су седеле.

– Чекала сам супруга Милисава и сина Радивоjа да сутрадан увече стигну из Аустриjе, тамо су радили. Да су стигли дан раниjе?! Ето, судбина их jе поштедела… А, Раденка спремила колаче, завила сарму, била jе весела. Пре неколико дана положила возачки испит. Отац и брат су желели да jе награде новим колима. Ма, била jе дете за пример. Завршила школу на време, имала jе снове, своjу младост…

Читав дан Милена Јовановић, тешко рањена, издржала jе на цичи зими готово непомична. А, чинило jоj се да ће сваког тренутка њен живот бити завршен. У сумрак, када су се Орићеви воjници повукли, стигла jе помоћ преко Дрине. Рањене су извлачили, мртве сакупљали, Милена jе стигла у лозничку болницу, онесвешћена. Овде су jе вратили у живот.

– Не знам коjи jе дан био по реду од те моjе несреће – каже Милена. – Медицинска сестра ми даjе две инjекциjе. Каже ми: „Издржи, буди jака“. Убрзо, на вратима видим сина и супруга. Јаукнем: „А где jе Раденка?“ Они ћуте. Ћуте. Ја опет jаукнем. И као да сад, ево сад чуjем: „Убили су jе иданас смо jе сахранили“. Успела сам да кажем: „И свадбу сте jоj обавили“. Тада сам се изгубила. Потпуно изгубила.

Поново jаук и бол, као да се све што се догодило пре 23 године дешава управо данас. Сад.

– Чула сам, касниjе, да jе моjа несрећна Раденка ногама од муке рупе ископала док jе испуштала душу – говори Милена.

Док нам прича, њен супруг Милисав стално устаjе и седа, шета по дворишту.

– Неће се никад моjа Милена ослободити тог бола – говори нам Милисав. – Неће се ослободити ни у сну, ни у стварности.

Прича нам Милисав да jе у дану после напада на Бjеловац затекао спаљено село и згариште на свом огњишту. Убиjену маjку Злату. Брата Милана. Синовца Ђорђа.

Милена Јовановић

– Све jе било неописиви ужас. Само зидови. Само гареж. Што jе могло да се однесе, однето jе. Што jе остало, спаљено jе.

Јовановићи су се, за више од две децениjе, некако поново скућили. Исту кућу подигли, као ону у коjоj су мислили само на добро. Исто цвеће изнеговали. Домаћинство, на први поглед, као да ниjе никло из пепела.

– Џаба све кад детета немаш. Кад народа нема. Кад jе четворо из куће убиjено. Наше жртве нико не види. Наш бол нико не чуjе. Ко за нас да пише резолуциjу – говори Милисав.

А, Милена…

– Знате, кад сам дошла свести, онако да кажем, донекле дошла свести? Онда када ми jе неко казао: „Моjа Милена, да знаш каква jе трагедиjа задесила Славку Матић… Њоj су побили све… Две ћерке и мужа…“ Рекла сам тада себи: „Шта jе моj бол спрам Славкиног бола. Ја имам jош две ћерке, сина и супруга. А она никог“.

СРПСКЕ ЖРТВЕ СЕ ЈОШ БРОЈЕ

Док се Бошњаци припремаjу да почетком jула обележе две децениjе од злочина у Сребреници, Срби своjе жртве jош броjе. Нису их, нити ће их икада преброjати, jер jе на списку несталих jош више стотина несталих у српским селима око Братунца и Сребренице. У спомен-соби у Братунцу изложено jе више од 800 фотографиjа жртава муслиманских напада, а пописано jе и на Братуначком гробљу сахрањено 3.264 убиjених.

Сутра: Са Славком Матић и њеним болом

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (3)

Злочини муслимана под Орићевом командом (4)

Злочини муслимана под Орићевом командом (5)

Злочини муслимана под Орићевом командом (6)

Злочини муслимана под Орићевом командом (7)

Злочини муслимана под Орићевом командом (8)

Подриње – Јадовно 1941.