Срби у Рабовцу опстају упркос немаштини и страху

Михајиловићи су увјерени да ће немаштину преживјети, али сумњају да ће дуго трајати у Рабовцу, јер млади нити имају гдје, нити могу да се запосле

На двадесетом километру од Приштине, уз пут према Скопљу, у мултиетничком селу Рабовце, територијално располућеном између општина Липљан и Урошевац, живи осамдесетак Срба, међу којима и 14 дјевојчица и дјечака млађих од 18 година.

У овом насељу, оивиченом албанским многољудним селима, истрпјели су зулум албанских терориста који су јула 1999. године на путу од Липљана према селу на пружном прелазу пресрели, киднаповали, а потом и убили тројицу виђенијих Срба – Младена Васића, Миодрага Славковића и Миодрага Ђукића.

Овдашњи Срби, како воле да кажу, једини насљедници цара Уроша, трпљењем опстају и поручују да ће српство овдје трајати, иако њихов број из године у годину стрмоглаво опада.

Живот у изолацији далеко од цивилизације и борба за парче хљеба тјера у бијели свијет младе који су за вријеме ратних сукоба на Косову и Метохији имали по годину-двије.

Породица Миодрага и Дивне Михајиловић, који имају синове Мирослава и Милоша, који се оженио прије два мјесеца, одлучна је да опстане и да ни по коју цијену не продаје дједовину.

Миодраг каже да би тиме издали себе и „кости“ десетак генерација Михајиловића, сахрањених на оближњем гробљу.

„Немаштина и болест су учинили своје. Ја сам тешки плућни болесник и верујем да нећу дуго јер ми је сваки наредни удах ваздуха тежак као црна земља“, прича Миодраг и скоро са сузама у очима једва изговара да му од његове болести теже пада болест супруге Дивне.

Обољела је, каже Миодраг, радећи сама у посљедњих двадесетак година на њиви, јер је Миодраг у страху за свој и животе синова остајао да стражари кући, скривајући синове по подруму и помоћним објектима зиданим од тврдог материјала.

„Не верујем да неко може схватити шта смо све као родитељи у овом нашем несрећном Рабовцу преживели, почев од киднаповања и убистава, свакодневних напада, каменовања, крађе стоке, пребијања и застрашивања, којима су наша деца изложена цели свој век“, прича Миодраг.

Он подсјећа да су Рабовчани у мартовском погрому морали, по налогу ирских војника, да напусте село и оставе све до једне куће откључане.

Послије три дана су се вратили и затекли полусрушене и опљачкане домове и до данас се, како додаје Дивна, нису опоравили.

„Ја сам једна од мајки која је својим здрављем платила цену живота у страху за голи живот деце“, рекла је она кроз плач.

Једино чега се плаши, каже Дивна, јесте да неће дочекати да види унуче јер њена болест склероза кукова прогресивно расте и уколико се у наредних мјесец–два не оперише, склероза ће прерасти, како су рекли љекари, у тежак облик карцинома костију.

Син Миодраг са непуних 22 године је, уз помоћ добротвора из Невладине организације „Одигитрија“, почео да ради на Црногорском приморју како би скупио око 3.000 евра потребних за мајчину операцију.

„Нисам од оних мојих вршњака чији су родитељи продали имовину и сада живе на `високој нози` по централној Србији и који долазе у родна места по Косову колико да приме незарађену плату јер су имали и новац и пријатеље. Ја сам прунуђен да са својих 10 прстију зарадим и за себе и за лечење родитеља, посебно маме“, каже Миодраг.

Он наводи да ће по цијену живота с братом испоштовати завјештану ријеч да никада не продају дједовину.

Млађи, тек ожењени, Милош ради на одржавању црквеног дворишта у липљанској цркви Светих Флоре и Лавре, и мјесечно заради, како вели, солидних 120 евра, довољних да купи хљеб и да са оцем, мајком и супругом преживи.

„Не стидим се посла, нити бирам. Радим свуда где могу наћи додатни извор зараде, али руку нећу ставити у туђ џеп, нити ће у наше двориште бити унето било шта што би могло да значи милост или сажаљење јер верујем да ће сам Бог нас погледати и избавити из немаштине“, рекао је Милош.

Он истиче да од цркавице коју заради дио одваја за лијечење родитеља.

Михајиловићи су увјерени да ће немаштину преживјети, али сумњају да ће дуго трајати у Рабовцу, јер млади нити имају гдје, нити могу да се запосле.

„Све је у рукама Албанаца и људи који у име српске заједнице одлучују о нашој судбини“, додаје Мирослав, који је увјерен да радних мјеста има, али само за оне који већ имају пуне џепове и оне који имају брата или ујака на функцији.

О лаганом нестајању Срба из урошевачке комуне, из села Рабовце најбоље свједочи број ученика у мјесној осмогодишњој школи у којој је до 1999. године наставу похађало више од 150 српских ђака, а данас цијела матична школа „Браћа Аксић“ из Липљана, са истуреним одјељењима у Сувом Долу, Старом Грацку и Рабовцу има свега 133 ученика.

Игор Ђукић, чији је отац жртва албанских терориста, каже да, ако ико опстане у Рабовцу, онда ће то бити они чији су чланови породица страдали и који са 10 прстију зарађују за голи живот јер, нити хоће, нити желе да прекопавају гробове.

Аутор: НЕЂЕЉКО ЗЕЈАК

Извор: СРНА