Одбијање потомака усташких жртава да се повинују ревизији историје и мирно живе у друштву које од жртава прави крвнике, а од крвника жртве, питање је здравог разума и пијетета према свим страдалим у нацистичкој НДХ
Хрватска је једина држава у Европи у којој је законом дозвољено носити слогане из доба нацизма, односно Независне Државе Хрватске /НДХ/, па је одбијање српске и јеврејске заједнице да учествују у државној комеморацији у Јасеновцу нормално и очекивано.
Аутентични усташки поздрав „За дом спремни!“ практично је озваничен у Хрватској након одлуке комисије коју је успоставила хрватска држава да тај слоган може бити дио грба ХОС-а – хрватских војних јединица у црним униформама из ратова деведесетих година прошлог вијека.
Образложење према којем тај слоган јесте из усташког доба, али су га носили и борци за хрватску самосталност, напросто је цинично и показује немоћ хрватских државних органа да се супротставе све већем упливу усташке симболике у друштву или чак указује на њихово саучесништво у том послу.
Нико не може да замисли у Њемачкој данас било какав слоган или симбол из Хитлеровог доба. Не постоји разлог који би омогућио тако нешто ни у било којој другој земљи, била она некадашња ратна савезница Њемачке, попут НДХ, или њен противник.
„Зиг хајл!“ – званични поздрав нацистичке Њемачке, који је еквивалент поздраву „За дом спремни!“ – није могућ ни под којим условима или образложењем.
У Хрватској, која је препуна усташких стратишта, концлогора /чак и дјечијих/ и јама у које су бацани звјерски убијани Срби, Јевреји, Роми… поздрав „За дом спремни!“ и дјелимична дозвола његове употребе свакодневна је појава.
Историјски ревизионизам, брутално фалсификовање биографије нацистичке НДХ, исмијавање јасеновачких жртава и негирање геноцида над Козарчанима и Србима уопште у НДХ, које неки квазиисторичари рекламирају на државној телевизији или јавним трибинама – доказ су усташизације Хрватске, која не јењава.
Морални шамари, попут аустријских закона којима је забрањена усташка иконографија или миса на блајбуршком пољу због кокетирања хрватских црквених инситуција са усташким насљеђем – у Хрватској се доживљавају као „неправда“.
Уосталом, хрватска држава је дугогодишњи покровитељ блајбуршке комеморације, коју годинама аустријски и неки други европски медији називају највећим неонацистичким скупом у послијератној Европи.
Свакодневно пропагирање усташтва и неоусташки испади на друштвеним мрежама, по школама и стадионима широм Хрватске све мање побуђују већу друштвену пажњу јер су постали – рутина.
Отуда је позив премијера Андреја Пленковића да јеврејска, српска и ромска заједница поново уђу у заједничку државну делагацију на комеморацији у Јасеновцу више мотивисан покушајем да ублажи спољнополитичку штету коју Хрватска има због усташизације него потребом за слогом или праштањем.
Одбијање потомака усташких жртава да се повинују ревизији историје и мирно живе у друштву које од жртава прави крвнике, а од крвника жртве, питање је здравог разума и пијетета према свим убијеним у нацистичкој НДХ.
Хрватска данас изгледа као земља са два лица – једно је окренуто ЕУ, „европским вриједностима“ и реторичком антифашизму, а друго намигује држави поглавника Анте Павелића и њеним симболима.
Када је ријеч о Србима, чињенице су јасне и могу се поткријепити и бројкама и свједочењима – оно што је Павелић започео затирањем српског становништва у НДХ, Фрањо Туђман је довршио „Бљеском“ и „Олујом“.
Уколико премијер Андреј Пленковић, као и хрватско друштво уопште, жели Србе на комеморацији у Јасеновцу, морао би да исти интерес за њих покаже на цијелом подручју Хрватске и не само поводом обиљежавања јасеновачког пробоја.
Отуда је одбијање одласка на заједничку комеморацију симболична порука Срба – не желе бити равноправан дио хрватског друштва само у логору и на комеморацијама, већ свакодневно.
Аутор: НЕНАД ТАДИЋ
Извир: СРНА