Срби мeђу Лењиновим солдатима

30.000 наших сународника у црвеном октобру. Међу бољшевицима најбоље је био позициониран Вукашин Марковић

Априла ове године Лењин Морено је изабран за председника Еквадора. И ово је један од безброј доказа да је октобра 1917. почела нова ера људске историје, у којој свесно, одговорно и колективно људско стваралаштво почиње да обликује организацију људског друштва на духовни и научни, а истовремено на најефикаснији и најправеднији начин.

Духовни, морални и саможртвени темељи миленијума праведности постављени су две хиљаде година раније, кроз хришћанско човекољубље, као најдубље и истинско јединство личности и заједнице, стваралаштва и праведности. Западни свет, свет отуђених и лажних идеологија, владавине права над праведношћу, настао је као супротност и злоупотреба ових темеља, настојећи да овековечи неправду, закон џунгле и право јачег. У том суровом свету, неминовно је настала и револуционарна доктрина за његово рушење.

Као и мај 1453, фебруар 1917. донео је пад православног царства, претходно темељно подривеног од стране Запада. Али пошто „четвртог Рима неће бити“, СССР је постао једна од две највеће светске силе у периоду највећег ратног и саможртвеног подвига свих времена – велике победе над западним фашизмом, када је уз моралне принципе социјализма у Русији у пуној мери оживео и њихов духовни источник – православље.

Совјетска Русија, њен социјализам и њен излазак у космос, као почетак нове ере, миленијума стваралачке праведности – демијургије, инспирисали су у веку који је за нама, читав свет на саможртвене ослободилачке борбе. Био је то, више него икад, век многих милиона новомученика, век научног и техничког стваралаштва и век нових пророка, песника-комуниста: Блок, Јесењин, Мајаковски, Лорка, Алберти, Елијар, Арагон, Хикмет, Неруда – да поменемо само неке од највећих.

Међу учесницима Октобарске револуције, било је око 30.000 Срба. У складу са променама на Балкану, имали су и своју, Комунистичку партију (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца у оквиру РКП (б).

Најистакнутији међу њима, током револуције и грађанског рата, били су Вукашин Марковић, Лењинов саборац, руководилац КП (б) СХС; Данило Срдић, учесник јуриша на Зимски дворац, касније комдив, командант корпуса; Боривоје Агатоновић, командант јединица Црвене армије у Одеси и на Криму; Владимир Ћопић, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“ у Шпанском грађанском рату, један од главних руководилаца КПЈ; Димитрије Георгијевић, агитатор у Омску, учесник Шпанског грађанског рата, са Црвеном армијом дошао 1944. у Србију и постао генерал-потпуковник ЈНА; Лазар Вукићевић, уредник листова „Интернационалист“ и „Светска револуција“, један од главних руководилаца КПЈ, убијен од Гестапа 1941; Никола Груловић, политички комесар првог југословенског пука Црвене армије, комунистички посланик у Краљевини СХС 1920. и АВНОЈ-у 1943, дипломата; Никола Ковачевић, секретар Југословенског револуционарног савеза у Кијеву, комунистички посланик 1920, учесник Шпанског грађанског рата; Илија Милкић, један од оснивача Коминтерне.

У принципијелном супротстављању милитаристичкој политици, која је довела до Првог светског рата, у Европи је партији бољшевика уз бок стајала само Српска социјалдемократска партија, на челу са Димитријем Туцовићем, за шта их је Лењин похвалио. Резервни капетан Димитрије Туцовић, као и већина одраслих мушкараца Србије, погинуо је у Првом светском рату, који је био увод у „Октобар“ и све потоње ослободилачке борбе 20. века. У новој држави, од Српске социјалдемократске партије, настала је Комунистичка партија Југославије. Борбу за слободу, правду, човекољубље и социјализам, међу свим европским народима, најчвршће су пригрлили православни Руси и Срби.

Велики духовни источник родио је велике моралне принципе. Велики морални принципи довели су до епохалног цивилизацијског подвига. СССР и Југославија срушени су, али ће Русија и Србија наставити да буду окосница нове ере, јер су најспособније да велике моралне принципе поново вежу са њиховим животворним духовним источником.

ТЕМЕЉИ РЕВОЛУЦИЈЕ

Растућа моћ Путинове Русије, десетогодишње одолевање Милошевићеве Србије агресији Запада и први у историји покушај 1999. да се Србија прикључи, као трећи учесник, државном савезу Русије и Белорусије, израсли су на револуционарним темељима и имају велику перспективу, али и значај за цео свет.

Аутор: Владимир Кршљанин

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Избеглице у Србију донеле царску Русију