Ратник тежак 23 килограма

Село Берзиловци код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благоj узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Малинковић. Његова шаjкача промиче између споменика и заустави се код jедног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера.

 
– Био jе велики српски jунак, добар човек и пажљив комшиjа. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми jе у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља, поменем га за покоj душе – говори стављаjући на главу похабану шаjкачу.

На предњоj страни споменика фотографиjа Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис – солунац. Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица са фотографиjом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата и текст испод ње „Костур са Вида“.

– Овде почиваjу кости човека, коjи jе са 19 година прегазио албанску голготу, лечио се на острву Виду и у Бизерти, преживео пакао солунског фронта и у победничкоj колони српске воjске стигао 1918. године у своjе родно село код Лазаревца – прича публициста Милорад Ђоковић. Он jе 1994. године обjавио књигу „Костур са Вида“ у коjоj jе забележена исповест овог необичног српског ратника.

– У овоj књизи jе обjављена слика коjу jе видео свет у току 1916. године. Она jе представљала човека-костура, тешког само 23 килограма, одевеног у рите, са великом шаjкачом, торбом обешеном о левом рамену, коjу jедном руком придржава. На ногама поцепани опанци везани опутом… Аветињско лице, упале у очне jабучице, jако изражене jагодице огледало су патње jедног народа – каже Ђоковић.

ЖИВИ ЛЕШЕВИ
Кад се, након доласка из Вишеграда и студиjа у Београду, доселио у Лазаревац, Ђоковић jе почео да изучава судбину старог солунца. Данима jе с њим разговарао, бележио његове доживљаjе из Првог светског рата и тада први пут видео чувену фотографиjу.

– Чедомир jе у Колубарскоj бици, у коjоj jе српска воjска извоjевала велику победу, помагао артиљерцима доносећи им гранате. Званично jе мобилисан у октобру 1915. године и након слома српске одбране у повлачењу преко Албаниjе са српском воjском провео пуна три и по месеца. Тако се обрео и на острву Виду, где jе у мору сахрањено 7.000 српских воjника – прича Ђоковић.

Поповић jе Ђоковићу испричао како jе на овом острву настала чувена фотографиjа.

– Био сам између живота и смрти. Станем у ред где преглед врши jедан француски лекар, по чину поручник. Обjасних му да болуjем од дифтериjе, али да нисам болестан… Видим лекар на jедну страну одваjа здраве, на другу болесне… Поглед на оне живе лешеве коjи стоjе охрабри ме и помислих како сам jа много здравиjи од њих – испричао jе Ђоковићу Чеда Поповић.

Лекар се заинтересовао за овог српског воjника. Узео му jе и остале податке, извагао га и установио да има 23 килограма.

– Рече ми да ли може да ме слика. Ја стадох, што год више могох испрсих се иако ми ниjе било jасно зашто мене слика поред толико воjника – испричао jе Чедомир.

Француски лекар jе после три дана посетио Чедомира у болници донео му поморанџе и његову фотографиjу.

– Касниjе сам сазнао да jе тих дана jануара 1916. године читав свет видео моjу слику. Лекар ме често посећивао и доносио ми милостиве. Име тог лекара нисам упамтио и то ми jе дан-данас жао – сећао се Чедомир.

Костур са Вида jе фотографиjу само погледао и сакрио jе у новчаник.

– Чувао сам jе као наjвећу реликвиjу и никоме jе нисам показивао. Човек, тако сам мислио, муку своjу треба да сакриjе далеко од људи и да то буде само његова таjна. Слику сам погледао само jедном уочи битке на Горнишеву. Гледао сам jе и говорио – кад си ти, Чедо, преживео Албаниjу и Видо, преживећеш све у животу…

Већ прекаљени ратник jе тада имао 24 године. Био jе момак за женидбу и боjао се шта ће му рећи девоjке кад на фотографиjи виде како jе изгледао.

Последњи Солунци: Чедомир (трећи са лиjеве стране)

КАЧАМАК СА ЗЕМЉОМ
Костура са Вида, Чеду Поповића и његову чувену фотографиjу „открио“ jе лист „Политика“ jош 1939. године када jе у овом листу осванула и репортажа и несаломивости српских сељака ратника.

По повратку са ратишта, где jе остао и инвалид, Чеда jе живио у скромноj кућици у селу Берзиловцима. Био jе, кажу сељани, писмен и добар човек коjи се трудио свима да помогне. Оженио се и са супругом Јелком добио шест кћери. У Чединоj родноj кући данас живе његова кћерке Надежда и Вера.

Стари ратник jе причао Ђоковићу како су га воjни свештеници осам пута опаjали jер се ниjе знало да ли ће преживети битку. Причао му jе како су многи воjници приликом преласка преко Албаниjе поjели своjе опанке од штављене животињске коже, како су пили морску воду и ту умирали, смрзавали се по албанским гудурама или су их убиjали Арнаути.

– Сећам се отац ми jе често причао како jе при преласку преко албанских гудура зарадио надимак Чеда Качамак. Кад су на Божић 1916. после гладовања и даноноћног пешачења српски воjници стигли у варошицу Фиjери, дељен им jе топли качамак са маслом. Чеда jе, онако прегладнео, прекршио официрско наређење и два пута стаjао у ред за порциjу качамака. Трећи пут га jе приметио jедан маjор и опалио му шамар по измученом лицу. Он jе пао на земљу, качамак се просуо и помешао са земљом, али jе отац све то халапљиво поjео. Саборци су му тада пришили надимак Чеда Качамак – прича кћерка Вера.
Костур са Вида умро jе 27. октобра 1991. године. Сахрањен jе на сеоском гробљу уз све воjне и цивилне почасти.

Извор: Вести Онлине