Срамотно ћутање медија

Злочиначки поход аустроугарске „експедиционе армиjе” против цивилног становништва на окупираним териториjама Балкана, источне Европе и у пограничним региjама Хабзбуршке монархиjе до детаља jе планиран у годинама пре обjаве рата. Био jе саставни део оперативног плана извршног цивилног заповедника и, истовремено, воjног команданта анектиране Босне и Херцеговине Оскара Поћорека.

Планом jе предвиђено„темељито чишћење терена од остатака неприjатељског становништва”, да би се населило„царевини одано живље”. Репресалиjе над цивилима образложене су аргументом да би „неприjатељу наклоњено живље” било подстакнуто да у збеговима напусти „ослобођене региjе”, у ствари окупиране териториjе.

Насловна страна „Арбаjтер цаjтунга” од 25. августа 1914. (Фото Национална библиотека Аустриjе)

Фридрих Ваjсенштаjнер jе међу првим аустриjским историчарима поменуо план коjи jасно доказуjе намеру спровођења етничког чишћења на Балкану. У књизи„Осуjећени владар” (издавач:Бундесферлаг, Беч 1983), Ваjсенштаjнер jе истакао да се идеjа етничког чишћења у начелу поклапала са ставовима престолонаследника Франца Фердинанда, мада он ниjе био за рат против Србиjе, прибоjаваjући се конфликта са Русиjом. Ниjе желео ни (покорене) Србе у држави, али му се идеjа допадала да присвоjи српске териториjе – без Срба.

„Намеравао jе (Франц Фердинанд) да стави Балкан под контролу ’поузданих’ Словенаца и Хрвата, као контрапандан мађарскоj хегемониjи”, коментарише Ваjсенштаjнер и цитира из писма престолонаследника упућеног 1913. министру спољних послова грофу Леополду Берхтолду: „Шта ће нам то (Србиjа)? Цела Европа ће се окренути против нас… Шта ће ми, боже сачуваj, презадужена државица краљоубица (алузиjа на убиство Александра Обреновића 1903. године) и хохштаплера?”

Представник млађе генерациjе аустриjских историчара Валтер Маношек сматра да jе злочиначки поход против српских цивила у Првом светском рату био експеримент коjи jе ратна машинериjа Трећег раjха довела до „савршенства” у Другом светском рату. „Староаустриjску (аустроугарску) мржњу према Србима оживели су под Хитлеровом свастиком махом исти официри коjи су убиjали и прогонили српско становништво под заставом црно-жуте монархиjе”, истакао jе Маношек у своjоj премираноj дисертациjи „Србиjа jе ослобођена од Јевреjа” (издавач: Олденбург-ферлаг, 1995)

Како су акциjе рашчишћавања терена изгледале документовано jе у записнику заседања посланичког дома царског парламента 30. jануара и 6. фебруара 1918. године. Из необjављене студиjе коjу jе историчар Ханс Хаутман дао на увид „Политици” издваjамо два цитата посланика др. Корошеца (име ниjе наведено уз презиме):

Село Јарак, 13. септембар 1914: „Царске трупе су ослободиле село, пошто се у ноћи пре тога српска воjска повукла са локациjе. У знак одмазде, пошто су сељани понудили српским воjницима храну и смештаj, сви становници су везани и одведени пред суд у Ириг, а село jе запаљено… Пуних седам дана jе горео Јарак, од 240 кућа jе само девет поштеђено пламена.”

Сурчин, средина септембра 1914: „Позиваjући се на извештаj воjног команданта да су „неки балавци” псовали аустроугарске воjнике и ругали се царскоj застави, воjска jе окупила сву малолетну децу села и jавно батинала. Неколико стариjих несрећника су своjу младалачку дрскост платили главом. Три дечака у узрасту од 15 и 16 година су стрељана на лицу места, оптужени да су шпиjунирали у корист Срба. Још двоjица младића стрељана jер су наводно покушала да украду петролеj из армиjских складишта. Десет дечака jе стрељано уз сеоски канал и остављено да данима лежи у води – све док смрад ниjе био неподношљив па су, наjзад, сахрањени…”

Овакви извештаjинису нашли места у аустроугарскоj штампи тог времена, нити у стотину потоњих година, у медиjима републике. Срамотно ћутање – некад и сад – било jе и остало симптоматично за представнике jавног информисања у алпско-дунавскоj царевини, а потом и у алпскоj републици.Типичан пример нуди насловна страна дневника „Арбаjтер цаjтунг”, централног органа аустриjске социjалдемократиjе, од 25. августа 1914. У извештаjу са ратишта се наводи „колико су српски цивили превеjани и склони злочиначким акциjама против царских воjника – мимо свих правила ратовања”. Да би читаоцу било jасниjе о чему jе реч, лист грађанске левице завршава извештаj реченицом:„Чак и српска деца учествуjу у тоj нечовечности.”

„Арбаjтер цаjтунг” jе, истини на вољу, навео да jе реч о информациjи надлежног министарства (види факсимил: уз датум стоjи реч „amtlich” –службено), али jе у свом Уводнику на три ступца обjавио оду храбрим аустроугарским воjницима и поручио: „Ваше жртве нису узалудне!”

У завршном коментару своjе студиjе о злочинима Аустроугара над Србима, професор Хаутман каже да jе већ на основу поређења података о броjу становништва у Србиjи 1910. и 1921. наjмање пола милиона цивила страдало у ратовима (укључуjући и Балканске ратове). „Ако се том броjу додаjу жртве са простора коjи су били под управом Аустроугарске, долази се до броjа 1,06 милиона убиjених или усмрћених… Ниjе потребно посебно истицати ко сноси главну одговорност и кривицу за то – носиоци политике примене силе мача Хабзбуршке монархиjе!”