Градоначелница Сарајева Бењамина Карић јуче је на Казанима, јами подно Требевића, заједно с (не)легитимним високим представником Кристијаном Шмитом и потпредседником Федерације БиХ Миланом Думовићем, открила спомен-обележје „посвећено грађанима Сарајева убијеним на том локалитету током 1992. и 1993 године”.
Тиме је реализовала своју замисао да на једном од највећих стратишта сарајевских Срба подигне споменик који неће сведочити о томе ко су стварне жртве, а ко џелати.
„Заувек ћемо се с тугом и поштовањем сећати наших убијених суграђана”, уклесано је на спомен-обележју, постављеном на месту на које су током рата припадници муслиманске Армије БиХ доводили Србе, убијали их, а потом бацали у јаму. Иако никада није званично утврђено колико их је на тај начин окончало живот, Карићева је одлучила да на споменику, од 29 до сада идентификованих, буду наведена имена само 17 жртава, углавном Срба.
У намери да и на овакав начин сакрије истину и представи Сарајево као „мултиетнички” град који „поштује све жртве”, Карићеву нису омеле ни негативне реакције српске стране, а још мање поруке потомака убијених Срба да је споменик по њеној замисли „омаловажавање њихових сродника”, који су брутално убијени само зато што су били припадници једног народа.
Историчар и декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић сматра да је подизање споменика на Казанима у таквом облику, с једне стране покушај прања савести за злочине почињене над Србима, а с друге жеља да се јавности представи како Сарајево води рачуна о жртвама свих националности.
„Међутим, то није одговоран потез ни у политичком, ни у било којем другом смислу. Жртве Казана заслужују да се јасно каже ко их је убио и зашто. На тој локацији, што је свима добро познато, убијани су људи само зато што су били Срби. Мислим да се на овакав начин неће постићи помирење међу народима на овим просторима”, рекао је Мастиловић за „Политику”.
Помирења, према његовим речима, неће и не може бити све док се „не ископају све јаме и каме” и док се једном и Сарајево не суочи са злочинима који су почињени над Србима у периоду последњих ратних дешавања.
„Нема помирења све док се буде причала једнострана прича о Сарајеву и док у том граду постоје плоче на којима су Срби представљени као агресори, а на другој страни се постављају плоче на којима се не може прочитати ко је кога и зашто убио”, наглашава професор Мастиловић и закључује да потез градоначелнице Сарајева „није коректан” и да је то „само покушај прикривања страшних злочина над Србима” који су имали ту несрећу да су остали у делу града који је контролисала муслиманска војска.
Јучерашњи догађај на Казанима за градоначелника Источног Сарајева Љубишу Ћосића није ништа друго до „класична подвала” и покушај стварања „идиличне слике” о Сарајеву као мултиетничком граду.
„То је само покушај да се прикаже како они тобоже обележавају страдање Срба. Притом не говоре шта је са 3.500 несталих сарајевских Срба којима се ни за гробове не зна. Све је то смишљено и пројектовано. С једне стране су Срби који се приказују као злочинци и негатори ’геноцида’, а с друге Бошњаци који су као жртве и фини, добри момци који подижу споменике жртвама. Међутим, текст на споменику на Казанима је доказ да они беже од истине и ни по коју цену не желе да признају да су Срби били жртве, а команданти Армије БиХ, у овом конкретном случају Мушан Топаловић Цацо, злочинци”, изјавио је Ћосић за наш лист.
Опрема: Стање ствари