Шпијунажа

Чему се чудимо ако знамо да је 6. октобра 2000. године један лидер ДОС-а казао да Србија више нема непријатеља те да јој тајне службе и нису потребне

Беше то првих дана након октобарске револуције, на једном од „ослобођених“ ТВ канала, док је још трајала она егзалтација, буктала нада и вера да је Србија коначно на добром путу. Пред камерама два од 18 лидера ДОС-а, један приучени новинар, иначе побегуља из Војске, и један универзитетски професор. Разговарало се о свему и свачему и у једном трену дођоше и до шпијунаже, обавештајних служби, прислушкивања. Водитељ, наиван, приупита хоће ли се и на који начин оснажити српска обавештајна служба, тајна полиција, а један од вођа ДОС-а, скупа са побегуљом (имена позната целој Србији, али да их не спомињемо и додатно срамотимо) поче да исмејава новинара. Све у стилу: да ли сте ви нормални, каква тајна служба, шпијунаже, трице и кучине, па Србија више нема непријатеља, они што су нас убијали, протеривали, бомбардовали… сада су наши савезници. Речју, нико нас више неће шпијунирати и српску тајну полицију, контрашпијунажу, треба укинути. Да не арчимо паре. Слушајући ове небулозе, нормалном човеку преостало је једино да се помоли Богу, видевши ко је узео да води Србију.

Шта се догађало у међувремену, све до ових дана, добрано смо осетили. Нови владари Србије дозволили су страним шпијунима, већ 10. октобра 2000. године, да имају своје канцеларије у Генералштабу и МУП-у Србије, клањали се пред њима као да су владике, немо посматрали како неки од српских официра и полицајаца отворено раде против сопствене државе.

Шпијунажа је старија од државе, од било ког облика друштвеног организовања. Први шпијуни били су они наши далеки преци који су, огрнути крзном, кроз густе и влажне шуме прилазили да виде како се живи код оних других, шта лове и једу, може ли нешто да им се отме и о свему обавештавали своје племе. Нема државе, иоле озбиљне, која не шпијунира и коју други не шпијунирају. На разне начине, разним средствима. То је нормално, подразумева се. Шпијунажа и тајна дипломатија су темељи политике. Без тога се не може. Србија је након Милошевића по питању шпијунаже отворена књига. Наша држава треба до краја да реорганизује и стабилизује своје безбедносне апарате и тајне службе. У тој работи до успеха се долази преко правила које каже да међу државама и народима нема безусловног пријатељства, ни старог ни новог. Ово новог посебно се односи на државе које су учиниле све што им беше на располагању да Србију и Србе последњих деценија баце на колена. И то заувек. Све је у овој причи јасно и све познато, укључујући догађања од пре неколико дана, а која још трају.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић