Спават ћемо код отворених прозора

Маријана нема. Вјеројатно је остао код шефа јер и они се у овој измијењеној ситуацији угодније осјећају кад имају у кући партизана. Намирили смо благо, затворили кокошињац и идемо спавати код отворених прозора. Да, отворених прозора, а они су, колико синоћ и прошле ноћи, представљали неку границу између страха и слућене страве епилога. Умјесто свега, наступио је ужитак од настале замјене. Заспат ћу мирно као на Полуму. Још мирније и сигурније. Блажена и благословена мирна и сигурна ноћ конца августа 1944. године. Имам незамислив осјећај сигурности да ћу се ујутро жив и нормално пробудити. Тога осјећаја није било у преко хиљаду и двије стотине прошлих ноћи. Осим оне три на Полуму. То је по оној Назоровој – тко није пелин гут’о, тај не зна што је сладост… Ноћ је прошла мирно – без буђења, без ослушкивања, без пуцњаве и слутњи шта то све треба да значи. Оде све у неповрат, замијенило се. Све је толико лијепо и добро да је управо чудно. Пуно тога неда се избрисати овом насталом, лијепом стварношћу. Тако смо ушли и у сљедећи дан. Уобичајене обавезе да се нахрани благо или да се пусти на пашу омело је присуство наших ослободилаца. Кад сам отворио шталска врата, видим неколико њих да спавају на гомили отаве. Шутећи се извиним кравама јер сам њиховој глади претпоставио одмор ових другара. На башти је свега неколико шатора, а увоз штагља је пун. Тако је ваљда и на парми јер је лотра прислољена. Вратим се у кућу и почнем се забављати са гибаницом које није пуно остало. Све испричам мами, па и она одложи дојење крава. Маријан је навратио нешто прије подне и каже да мора натраг за Дјаковац. Спавао је код свог бившег шефа и рече да је у варошу видио Јошка. Пошто ће и данас бити гостију у пролазу, мама одлучи да се закоље још једна кокош, а гибаницу ће савити од јабука. Моје је да наберем и накупим јабука. Узмем кошарку па ћу по јабуке. Међутим, видим отворена врата штале па одлучим завирити унутра. Сви су устали и отишли. Кренем да донесем отаве из штагља. Ни у увозу више нитко не спава. Набацам отаве у копањ и одем под јабуку. Прошетам испод јабуке, а не нађох ништа. Држим кошарку и гледам на јабуку кад приђе један друг и вели да ће он донијети лотру из штагља па да наберемо јабука. Ваљда је спавао на парми чим зна гдје је лотра. Брзо се вратио, прислонио лотру на једну од грана и за час набацао у траву пуно јабука. „Ето, бит ће и за гибаницу и за јести“, добаци он и однесе лотру. „Баш су лијепе. Одма’ их гули прије него ћеш напајат’, а ја идем брже подојит’ краве. Ти, Јованка, знаш ђе је трен’ца, па рибај јабуке. Ја ћу развит’ тијесто чим подојим“, вели мама. Ево, дође нам Тина, а ја јој одмах дајем нож да ми помогне гулити јабуке. Прича да је оне партизанке и Јелена зову да иде са њима у партизане. Каже да би ишла кад би ишла и Јованка. На то одмах кину мама: „Тино, завежи! Ја нећу да чујем о томе. Шта ћете ви тамо? Има доста мушкараца па нека они иду. Таман посла да сад, послије свег зла што сте преживјеле, на крају погинете ил’ постанете инвалиди. Тко ће вас послије оженит’ без руке ил’ без ноге? Кан’ се ти глупости и то више не спомињи“.

< Узбудљива ревија људи и догађаја                                            Садржај                                                         Долазе Черкези >