Solunci koji su ostali ispod Kajmakčalana

Datum objave: nedelja, 26 jula, 2015
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Srpski vojnici koji su izgubili živote u prvim bitkama na Solunskom frontu i dalje počivaju na mestima gde su pali

Arheolog amater Janis Karageorgiu (Foto Lična arhiva)

Arheolog amater Janis Karageorgiu (Foto Lična arhiva)


Gumenica, severna Grčka  – Planine severozapadno od Soluna i dalje kriju ostatke više hiljada srpskih vojnika koji su živote izgubili krajem leta i tokom  jeseni 1916. godine. Tada se srpska vojska, posle oporavka na Krfu, prvi put sukobila sa Bugarima na Solunskom frontu. Tragovi tih borbi  vidljivi su i danas, na samo desetak kilometara od auto-puta prema Solunu.

– Tada još nije bio formiran klasičan front sa rovovima i skloništima,  tako da je najveći deo vojnika nastradao od artiljerije. Srbi su bili u nastupanju i Bugari su ih uhvatili na otvorenom terenu. Sačuvan je, recimo, jedan britanski izveštaj da su delovi tela bili razbacani na sve strane, dokle pogled seže. Zbog toga najčešće nailazimo na pojedinačne delove tela, a ako je u pitanju ceo skelet, onda je nastradali najverovatnije bio zatrpan zemljom od eksplozije – objašnjava Janis Karageorgiju iz Gumenice, arheolog amater i kolekcionar vojnih predmeta koji istražuje predele kojima se protezao  Solunski front. On planira da otvori muzej  i ističe da duboko poštuje srpski narod, posebno njegovu vojnu istoriju koju izučava već godinama.

Lokalno stanovništvo svakodnevno pronalazi predmete zaostale na poprištu borbi. To su najčešće artiljerijski geleri, nosači bodljikave žice, municija, bombe i granate svih kalibara pa i metalni delovi oružja jer su kundaci od drveta odavno istruleli. Priroda polako, ali sigurno briše tragove rata o čemu svedoči jedno drvo koje je tokom rasta upilo francusku pušku, kakvu je koristila i srpska vojska.  Nije poznato da li ju je vlasnik sam naslonio na to drvo ili je tako ostala posle eksplozije.

– Ljudskih ostataka ima i na površini zemlje. To su delovi kostiju, dok veće ostatke ili cele skelete pronalazimo pod zemljom, uz pomoć metal detektora. Ako je vojnik u trenutku pogibije imao šlem, bajonet  ili fišeklije s municijom onda detektor daje jasan signal i usmerava nas gde da tražimo. Znamo koja je vojska držala koje pozicije pa tako otprilike  znamo i čiji su ostaci, ali najsigurnije je kada pronađemo, recimo,  šlem sa srpskom ili francuskom kokardom. U tom slučaju nema zabune –ističe Janis.

Mesta na kojima pronađe ljudske ostatke uredno  obeležava. Ako je to moguće, prenese ih do najbližeg puta gde ostavlja trag sa porukom da tu  počiva nepoznati vojnik. Ali, za sada još niko nije pokazao interesovanje da nešto organizovano učini, tj. da sakupi kosti i položi ih na neko od vojničkih groblja,  u slučaju Srba – na  Zejtinlik.  Pritom, Janis upozorava da to nije posao za amatere, odnosno one koje nemaju iskustvo sa istraživanjem poprišta borbi. Razlog je jednostavan – zemlja krije desetine hiljada neeksplodiranih bombi i granata. Zbog toga svaka neopreznost prilikom kopanja može da ugrozi život. Na to ga svakodnevno upozorava ožiljak na ruci jer se upaljač jedne bombe koju je pronašao aktivirao, ali, na njegovu sreću, nije zapalio eksplozivno punjenje.

Srpski šlem (Foto Lična arhiva)

Srpski šlem (Foto Lična arhiva)


Za razliku od srpskih vojnika koji su nosili francusku opremu, ali su imali šlemove sa srpskim oznakama,  identifikacija bugarskih vojnika je gotovo nemoguća. Oni su koristili nemačke i austrougarske šlemove, bez nacionalnih oznaka  zbog čega niko sa sigurnošću ne može da kaže kojoj vojsci je pripadao nastradali.  Prilikom identifikacije,  može da pomogne dugme, kopča za kaiš. Ili neki lični predmet sa natpisom ili posvetom, ali takvi slučajevi su malobrojni. Recimo, sagovornik nam je pokazao prsten nekog bugarskog vojnika sa ugraviranim podatkom da je služio u drugoj armiji i identifikacionu pločicu francuskog vojnika koji je prema podacima dostupnim prekointerneta, sahranjen u njegovoj domovini.

– Svaki poginuli vojnik zaslužuje da bude sahranjen među svojim saborcima. Na Makedonskom frontu, odnosno Solunskom frontu kako ga zovete vi Srbi, ima još dosta posla zbog planinskog terena. Treba obići sve vrhove, istražiti pećine, a o kopanju da i ne govorim. Nekada su predmeti pod zemljom na dubini od  samo nekoliko santimetara, a ponekad treba kopati danima. Ali, ono što se voli, ne pada teško – zaključuje Janis Karageorgiju.

Na pitanje da li je njegov rad legalan, on kaže da je potrebna dozvola za rad sa metal detektorom. Na sugestiju da neki možda neće imati razumevanje za kopanje po poprištu borbi jer je recimo u pojedinim evropskim zemljama to zabranjeno zbog raširene trgovine vojnim iskopinama, Janis gotovo da se naljutio. Kaže da nikada ne bi prodao ni jednu stvar koju je pronašao i da se nada da će jednog dana svoj rad u vidu neke postavke moći da predstavi i u Srbiji.

Piše: M. Lakić

 

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Solunski front – Jadovno 1941.

Zaboravljeni junaci Solunskog fronta – Jadovno 1941.

Tog prvog dana 1970 – Jadovno 1941.

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top