Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Snovi se ipak ostvaruju

Datum objave: subota, 12 septembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Stipendista Privrednika

Stipendista Privrednika

ZAGREB – Prve generacije stipendista Srpskog privrednog društva “Privrednik” stigle su do svojih fakultetskih diploma. Ratna su to deca, koja su svoje prve korake i spoznaje stekla u turbulentnom okruženju devedesetih godina prošlog veka, u strahu, siromaštvu i neizvesnosti. Odrasla su iznenada, preko noći, u izbegličkoj koloni, ali negde u sebi uspela su sačuvati svoje snove i posle svega, izbegličkog života i povratničkog preživljavanja, smoći snage da krenu dalje. Preko svojih leđa prevalila su veliko breme životnih, zavičajnih, nacionalnih, ideoloških i političkih problema, koji su ih naučili da se ne smeju predati. Danas su to ostvareni i ispunjeni ljudi. Pred kojima su novi izazovi, kojih se ne boje. Njihove priče čvrst su dokaz njihovih postignuća i toga da se snovi ipak ostvaruju. No svi se slažu u jednom: teško da bi završili fakultete da nije bilo “Privrednika”.

– Tih 800 kuna svakako je bilo najbitnije za moje studiranje. “Privrednik” mi je praktički omogućio budućnost – kaže završena stomatologinja Danijela Bijelić iz Vrginmosta, koja živi sa samohranom majkom i starijom sestrom, takođe nekadašnjom studenticom medicine. Njihova finansijska situacija nije bila nimalo ohrabrujuća za Danijelin studentski put.

Bijelić– I sestra i ja želele smo se obrazovati i usavršavati. Kako je ona već krenula na fakultet, moje studiranje je bilo upitno zbog financijskih okolnosti. Da nije bilo “Privrednikove” stipendije, koja je garantovala da ću moći platiti najosnovnije obaveze, verovatno ne bih ni krenula na studije. Srećom, stanovala sam u studentskom domu koji je iznosio oko 350 kuna, zatim bi na red dolazili hrana, karta za autobus i uvek potrebne knjige i skripte, dok mi za džeparac nije ostajalo ništa. Sve je bilo podređeno tome da što pre završim studije. Mama nam je davala koliko je mogla, znale smo to ceniti, pa nismo tražile više. Sve u svemu, za studentski život bilo je potrebno minimalno oko hiljadu i po kuna mesečno – priča Danijela, koja je kući dolazila samo tri puta godišnje, za Božić, Uskrs i za letnje praznike.

– U mnogim teškim trenucima “Privrednik” me motiviso da se trudim i davao mi nadu da bez obzira na sve teškoće idem dalje – priznaje Danijela, koja je i dobitnica Dekanove nagrade za 2011/2012. godinu. Posebno je ponosna što je pored stipendija iz Fonda “Vladimir Matijević” bila i stipendist Fonda “Ivana Vujnović”, a prošle godine čak i prva dobitnica Ivaninog srebrnjaka za najboljeg bivšeg “Privrednikovog” stipendistu.

– Mladima je potrebno ohrabrenje kakvo nudi “Privrednik”. Potreban je neko na koga se mogu osloniti, neko ko će im pokazati vrednosti koje bi ih trebale voditi kroz život, iste one vrednosti kojima se rukovodio i utemeljitelj “Privrednika” Vladimir Matijević – ističe Danijela, koja je nakon završenog fakulteta spremna pomoći “Privredniku”.
– Želim se odužiti, bilo financijski bilo putem mentorstva, da na osnovu svog iskustva mladima dajemo savete – kaže Danijela. Danas radi u jednoj stomatološkoj ordinaciji u Karlovcu, a njena sestra radi u Koprivnici i polaže specijalizaciju iz plastične hirurgije.

– Kada pogledam unazad, fakultetski dani su neprocenjivo iskustvo, jedan nezaboravan i lep životni period. Bilo je i teških dana, ali nije mi bilo naporno jer volim svoj posao – kaže Danijela, koja je sasvim slučajno upisala stomatologiju, ali priznaje da ju je usput zavolela.

– Uživam raditi s ljudima i da sam birala, ne bih bolje izabrala svoj životni poziv. Između ostalog, uspehom smatram što sam uopšte, pored svih životnih teškoća koje su me pratile od detinjstva, dogurala dovde gde sam sada. Stvarno sam srećna što sam se ostvarila i želim da se dalje obrazujem, da budem dobra u svom poslu i možda s vremenom otvorim privatnu praksu. Ma, ima planova za budućnost – ističe ova uspešna mlada Kordunašica.

Bez “Privrednikove” stipendije ne bi mogao studirati ni Dragan Janković iz Tenje kraj Osijeka, u čijoj porodici radi samo otac, čija plata iznosi 2.300 kuna, od kojih 800 odlazi na plaćanje podstanarske sobe u kojoj živi.

Janković– Jedinac sam, da imam brata ili sestru bilo bi još gore. Od “Privrednikove” stipendije živim, plaćam hranu, knjige, skripte, jednom godišnje kutu, i to je moj život. Prijavio sam se na “Privrednikov” konkurs zadnji dan. Nisam polagao nadu da ću dobiti “Privrednikovu” stipendiju. Mislio sam da je, kao u većini slučajeva u Hrvatskoj, konkurs samo forma i da se već znaju dobitnici. Na svoje iznenađenje i zadovoljstvo, ostvario sam stipendiju i tako traje moje prijateljstvo s “Privrednikom”, kao i moje uspešno studiranje – kaže Dragan, koji je još u četvrtom razredu srednje škole postao ponosni član velike “Privrednikove” porodice.

A da ne studira, propustio bi Dragan mnogo lepih fakultetskih dana, vrednog životnog iskustva, ali i onog naučnog s kojim se može pohvaliti kao student šeste godine Medicinskog fakulteta u Osijeku. Kruna Draganovog dosadašnjeg puta desila se ove godine, kada je zajedno s još sedam studenata i profesorom boravio u američkom gradu Memfisu, u jednoj klinici gde je imao priliku da prisustvuje komplikovanim operacijama, sluša predavanja i položi medicinski kurs iz neurohirurgije.

– To je velika stvar za mene, vidim sebe u toj struci. Želim da odradim staž, steknem iskustvo na području hitne medicine, a zatim da upišem specijalizaciju iz neke grane kirurgije ili kardiologije – govori o svojim ambicijama. Iako je odličan student s odličnim referencama, skeptičan je što se tiče budućeg zaposlenja.

– Brine me velik odlazak mladih, posebno iz istočne Hrvatske. Pogotovo zato što sam Srbin, a poznato je da Srbi u ovom delu teško ili nikako ne dobijaju posao. Iako na fakultetu zbog svoje nacionalnosti nisam imao problema, bojim se da je situacija drugačija na tržištu rada. Kao netko tko ima sposobnosti i znanje, nisam siguran koliko ću se s obzirom na srpsko-hrvatske netrpeljivosti moći izboriti za poziciju i dobiti priliku da se dokažem. Bilo bi mi žao ako jednog dana zbog svoje želje da postignem više budem primoran otići iz zemlje u kojoj sam odrastao i sve postigao, a to bi se lako moglo dogoditi – ističe Dragan.

Razočaran je i u hrvatsko društvo i u srpsku zajednicu koja, kako kaže, mladima daje prostor da se dokažu samo na području folklora.

– Cenim našu kulturu i folklor koji sam igrao osam godina, ali smatram da postoje i druge vrednosti. Osim folklornih manifestacija, nema susreta i takmičenja književnika, nemamo nikakvog centra za mlade naučnike, naši mladi i uspešni pripadnici zajednice nisu međusobno povezani. Mislim da ne postoji ni dobra volja, a ni želja da se mladima ne samo da prostor za dokazivanje, nego im se čak ne pruža šansa. Zbog toga smatram da su mladi Srbi u dvostruko lošem položaju, i kao mladi u Hrvatskoj, ali i kao pripadnici srpske zajednice – ističe Dragan Janković.

U nevoljnom izboru, između topline kućnog ognjišta i financijske sigurnosti i napredovanja u karijeri, našli su se studenti s povratničkih područja. Među njima je i Nataša Trbojević, sada već bivša studentica iz Krnjaka.

Trbojević– Tu je moj dom, tu je moj zavičaj, tu je moja porodica, ali ne mogu se samo na to osloniti. Ne mogu reći da bih zbog toga mogla ostati u Krnjaku. Treba mi nešto više. Moj zavičaj je pasivan i ne nudi mogućnosti za učenje i napredovanje, što sam nakon svih uspešno savladanih životnih prepreka zaslužila. Ne znam gde će me život odvesti. U Krnjaku su moji koreni i nikada ih se ne planiram odreći. Što se “Privrednika” tiče, dužnik sam mu do kraja života – ističe Nataša, kojoj se zahvaljujući “Privredniku” ispunila želja još iz vrtića, da postane doktorica. Ovog leta diplomirala je medicinu u Rijeci, a tokom šest studentskih godina vezala se uz ovaj grad, u kome želi dobiti prvo radno mesto, a kasnije specijalizirati pulmologiju. U današnje vreme, kada je budućnost neizvesna, Nataša je veliki optimista.

– Obrazovanje je važno, jer samo tako možemo pomerati granice i sebi učiniti život boljim. Ipak, nešto se u životu mora posložiti. Da biste uspeli u životu, morate imati sreće. Za sreću je jako malo potrebno. Svi je precenjujemo. Meni je najveća sreća kada svoju porodicu u Krnjaku vidim zdravu i srećnu. Ambicije su potisnule osećaj za sreću i svi bi do uspeha i slave bez mnogo rada. Smatram da mladi ne trebaju gubiti dane uzaludno, trebaju iskoristiti svaki dan, za ostvarenje sreće – kaže Nataša.

Uz puno rada, svaki dan dobro je iskoristio “Privrednikov” stipendist Dario Pavlović iz Petrinje: pola godine pre nego što je diplomirao na zagrebačkom Fakultetu elektrotehnike i računarstva potpisao je ugovor s Majkrosoftom, koji bi za mnoge značio ugovor života, a za njega je tek samo jedna od stanica njegove životne misije kojom želi dokazati da su svi ljudi, bez obzira na razlike, ravnopravni. I dok Dario pakuje kofere za Vankuver, gde ga čeka prvo radno mesto, teško je ne spomenuti njegov životni i školski put, obeležen odrastanjem uz mlađu sestru, baku i dedu, ali i uz srpske organizacije: od “Prosvjete” u čijim je projektima obrazovanja učestvovao od prvog dana, preko Srpske opšte pravoslavne gimnazije “Katarina Kantakuzina Branković” koja ga je, kako kaže, odredila da bude ono što jeste i naučila kulturi življenja i razmišljanja, do “Privrednika” koji mu je stipendiranjem, ali i upoznavanjem brojnih prijatelja omogućio slobodnije i sigurnije istraživanje i sticanje vrednih životnih i naučnih iskustava. Za veliki uspeh Dario je, osim “Privredniku”, zahvalan baki i dedi s kojima je odrastao.

– Zahvalan sam im što su nas pustili da sami rešavamo domaće zadaće, da sami radimo. Bili su svesni da se jednog dana moramo osamostaliti i da je sve drugo loša navika. Uvek sam se trudio biti među najboljima, i njima i sebi na ponos – kaže Dario, koji priznaje da je za uspeh potrebno mnogo vremena i odricanja, rada i truda.

Pavlović– Kada si desetogodišnjak, ponekad je teško samog sebe prisiliti na rad, ni sam ne znaš što bi, ali kada se osvrnem iza sebe i osetim se ispunjeno, vidim da se isplatilo ulagati u sebe i u rad. Na tom putu malo što mi je bilo žrtva, jer kada stvarno nešto želiš, onda ništa nije teško. Važno je kakvim smo ljudima okruženi, a ja sam imao sreću da sam uvijek bio u društvu gde smo jedni druge gurali naprijed i međusobno se pomagali. Ljude koji su na mene ostavili traga, u bilo kom segmentu, nikada neću zaboraviti. Osim toga, veoma je bitna percepcija nas samih, pre svega razvijanje radnih navika, jer kada prestanemo raditi na sebi, predajemo se – poručuje Dario.

Mladi teško odolevaju čarima inostranstva. Svi priznaju da bi, ukoliko bi imali priliku, najverovatnije otišli u tu bolju budućnost. U čudno vreme velikih dilema, kada sami mladi kažu da je važno izabrati struku koja se trenutno traži, pitanje je kako pronaći tu granicu između snova i životne realnosti. Jer nisu svi mladi za FER, medicinu i još pokoji retki fakultet koji pruža koliko-toliko sigurnu budućnost. Našim sagovornicima, uspešnim “Privrednikovim” pitomcima, poklopili su se snovi i životne okolnosti. Ali ono što ih je zapravo dovelo do uspeha jesu volja i upornost, vera da to mogu i da to zaslužuju.

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

 

Vezane vijesti: 

Podjarmljivanje Srba: Poglavlje dječiji vrtić Vukovar 2 – Jadovno 1941.

Slučaj maturanti: Ćirilica nepoželjna na panoima u centru

Zoran Kojić za RTRS: gde je nestala odgovornost za Srbe u

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top