Smrt Blagoja Parovića

Datum objave: sreda, 20 avgusta, 2014
Veličina slova: A- A+

Blagoja Parovica

Mislim da bi bio red da sada, kada su pustili duha klevete iz boce, čaršijski mislioci predoče čvrste dokaze da je Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića

Na moju prošlu kolumnu u „Politici” pristigao je komentar: „A ko ono ubi Blagoja Parovića.” Nedavno, na pitanje da li je pročitao drugi moj članak, urednik jednog velikog dnevnog lista odgovorio je pitanjem: „Znaš li ti ko je njegov otac?”. Za one koji nisu upućeni u čaršijske priče, jedna od legendi koja kola Beogradom jeste da je moj otac, Vlajko Begović, ubio Blagoja Parovića. To je, prema navedenoj legendi, učinio kao pripadnik Internacionalnih brigada, tokom Španskog građanskog rata, jula 1937. godine, i to po nalogu Kominterne i NKVD-a, koji su bili logistička služba Josipa Broza za eliminisanje konkurencije za šefa KPJ.

Ovde treba razgraničiti dve stvari. Prva i bitnija jeste u Srbiji sada već veoma rasprostranjeni manir da se na nečije objavljeno mišljenje ne reaguje argumentima, već se ukazuje na to ko je taj tekst napisao. Nije bitno šta u tekstu piše, da li su dobro ustanovljene činjenice, da li su upotrebljeni argumenti uverljivi ili da li su stavovi autora međusobno konzistentni – važno je samo ko je napisao tekst. Logička greška poznata pod imenom argumentum ad hominem. A sada se otišlo korak dalje i nije više bitno ni ko je napisao tekst, već ko je autorov otac. Pošto je otac autora članka ubica (Blagoja Parovića), to valjda znači da su svi nalazi njegovog teksta pogrešni. Nova vrsta logičke greške – agrumentum ad patrem.

Druga stvar je nastanak i održanje legende u beogradskoj čaršiji o smrti Blagoja Parovića. Sve je počelo intervjuom Vladimira Dedijera za „Politiku” (nastavak od 20. aprila 1990. godine) u kome on tvrdi da je „Peko Dapčević otvoreno govorio o ulozi Vlajka Begovića u ubistvu Blagoja Parovića”. Kome je govorio, šta je rekao, da li je on mogao nešto o tome da zna, da li je govorio istinu? Odgovora na ta pitanja nema, ali ništa zato – čaršijskom metodom zaključivanja dolazi se do nalaza da je ubica Vlajko Begović. Da je Blagoje Parović ubijen tokom juriša, a ne poginuo u borbi, uopšte se i ne dokazuje, nego se prihvata aksiomatski.

Onda je štafetnu palicu preuzeo filmski i književni kritičar Milan Vlajčić, kada je u prikazu filma Kena Louča „Za zemlju i slobodu” („Politika”, 3. februar 1996) napisao: „Neki jugoslovenski ’španci’ su se, poput Golubića, Begovića i drugih, istakli u pomenutim egzekucijama, pod Brozovim nadzorom”. Bez dokaza, bez navođenja izvora, onako uzgred, prikazujući film, čisto da pokaže da je informisan o opštim mestima beogradske čaršije, o onim stvarima koje se „pričaju po gradu”.

Konačno, zahuktavanju legende o smrti Blagoja Parovića u novije vreme svojim opusom doprineo je Pero Simić – Jelena Karleuša srpske publicistike. Ključni Simićev dokaz: ubica – Vlajko Begović – fotografisao je mrtvog Blagoja Parovića. „Ugao snimanja prve fotografije… pokazuje da je snimak napravljen… da bi se dokazalo da je zadatak izvršen” (Tito – fenomen 20. veka, četvrto izdanje, str. 88). Odlično! Zašto je onda taj dokaz fotografija dostupna javnosti; zbog čega je javno izložena na svim izložbama? Nešto je tu malo čudno: ubica koji dokaz o svom zlodelu širi po javnosti, tako da čak i površni istraživači, poput Pera Simića, do njega mogu da dođu. Drugo, koji je to ugao fotografisanja kojim se dokazuje izvršen zadatak: 36 stepeni i više ili 36 i manje? Ili je, možda, reč o 57 stepeni? Koji je to standard na osnovu kojeg se zaključuje da je reč o tome da je ubica fotografisao svoju žrtvu, a ne fotograf mrtvog čoveka? I gde je to zapisano? Konačno, da li bilo kome ozbiljnom NKVD izgleda kao organizacija u kojoj se fotografijom ubijenog dokazuje izvršena likvidacija? NKVD i njegov naslednik KGB su bile ozbiljne organizacije, a sa takvim metodima verifikacije o kojima fantazira publicista Simić one ne bi opstale ni dva dana.

Navedenu fotografiju sam video, još kao gimnazijalac, u foto-arhivi mog oca. Ono što znam o tome, a što se u dobroj meri poklapa sa nalazima teksta istoričara Milorada Gončina, koji je u „Politici” odgovorio Dedijeru (6. maj 1990), jeste sledeće. Moj otac, Vlajko Begović, bio je obaveštajni oficir u štabu 15. internacionalne brigade. Posao obaveštajnog oficira u ratu je da posle bitke obilazi bojiše, da pretura po telima, da prevrće džepove mrtvih ljudi, tuđih, ali i svojih, tražeći informacije, obaveštenja koja mogu biti od značaja za sagledavanje snage protivnika i sve drugo što je relevantno za uspeh u ratu. I da fotografiše mrtve – tako je i nastala fotografija mrtvog Blagoja Parovića. Turoban je to posao, verujem. Mnogi bi rekli i odvratan. Možda, ali nema ništa zajedničko sa savremenom percepcijom obaveštajnih oficira, koji u nekom TV studiju ili na stranicama nekog od tabloida objašnjavaju ko je sve učestvovao u sveopštoj zaveri protiv srpskog naroda, JNA, Slobodana Miloševića i njemu sličnih.

Da li su oni koji tvrde da je Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića ikada ponudili jedan jedini dokaz u prilog te tvrdnje? Ne! Tipično za beogradsku čaršijsku misao. Nema dokaza, nema činjenica, samo postoje insinuacije, podmetanja, klevete, a vrhunac dokaznog postupka je model „rekla-kazala”. Nema čitanja teških knjiga, ni mukotrpnog istraživanja arhiva – mnoge je to teško za čaršijske lezileboviće. A ja mislim da bi bio red da sada, kada su pustili duha klevete iz boce, čaršijski mislioci predoče čvrste dokaze da je Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića. Begović junior ih čeka. A čeka ih i onaj deo srpske intelektualne elite kojem je dojadio smrad koji su stvorili. Koji je Srbiju, zbog odsustva upotrebe argumenata u raspravi i onemogućavanja trezvenog razmatranja bilo čega, doveo do ove kloake u kojoj se danas nalazi.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović

Izvor: POLITIKA ONLINE

Vezane vijesti:

Politika: Ako zaboravimo Jadovno… – Jadovno 1941.

Kada Josipović dođe u Beograd treba mu postaviti pitanje

Istina – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top