Смрт Благоја Паровића

Мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршиjски мислиоци предоче чврсте доказе да jе Влаjко Беговић убио Благоjа Паровића

На моjу прошлу колумну у „Политици” пристигао jе коментар: „А ко оно уби Благоjа Паровића.” Недавно, на питање да ли jе прочитао други моj чланак, уредник jедног великог дневног листа одговорио jе питањем: „Знаш ли ти ко jе његов отац?”. За оне коjи нису упућени у чаршиjске приче, jедна од легенди коjа кола Београдом jесте да jе моj отац, Влаjко Беговић, убио Благоjа Паровића. То jе, према наведеноj легенди, учинио као припадник Интернационалних бригада, током Шпанског грађанског рата, jула 1937. године, и то по налогу Коминтерне и НКВД-а, коjи су били логистичка служба Јосипа Броза за елиминисање конкуренциjе за шефа КПЈ.

Овде треба разграничити две ствари. Прва и битниjа jесте у Србиjи сада већ веома распрострањени манир да се на нечиjе обjављено мишљење не реагуjе аргументима, већ се указуjе на то ко jе таj текст написао. Ниjе битно шта у тексту пише, да ли су добро установљене чињенице, да ли су употребљени аргументи уверљиви или да ли су ставови аутора међусобно конзистентни – важно jе само ко jе написао текст. Логичка грешка позната под именом argumentum ad hominem. А сада се отишло корак даље и ниjе више битно ни ко jе написао текст, већ ко jе ауторов отац. Пошто jе отац аутора чланка убица (Благоjа Паровића), то ваљда значи да су сви налази његовог текста погрешни. Нова врста логичке грешке – agrumentum ad patrem.

Друга ствар jе настанак и одржање легенде у београдскоj чаршиjи о смрти Благоjа Паровића. Све jе почело интервjуом Владимира Дедиjера за „Политику” (наставак од 20. априла 1990. године) у коме он тврди да jе „Пеко Дапчевић отворено говорио о улози Влаjка Беговића у убиству Благоjа Паровића”. Коме jе говорио, шта jе рекао, да ли jе он могао нешто о томе да зна, да ли jе говорио истину? Одговора на та питања нема, али ништа зато – чаршиjском методом закључивања долази се до налаза да jе убица Влаjко Беговић. Да jе Благоjе Паровић убиjен током jуриша, а не погинуо у борби, уопште се и не доказуjе, него се прихвата аксиоматски.

Онда jе штафетну палицу преузео филмски и књижевни критичар Милан Влаjчић, када jе у приказу филма Кена Лоуча „За земљу и слободу” („Политика”, 3. фебруар 1996) написао: „Неки jугословенски ’шпанци’ су се, попут Голубића, Беговића и других, истакли у поменутим егзекуциjама, под Брозовим надзором”. Без доказа, без навођења извора, онако узгред, приказуjући филм, чисто да покаже да jе информисан о општим местима београдскe чаршиjе, о оним стварима коjе се „причаjу по граду”.

Коначно, захуктавању легенде о смрти Благоjа Паровића у новиjе време своjим опусом допринео jе Перо Симић – Јелена Карлеуша српске публицистике. Кључни Симићев доказ: убица – Влаjко Беговић – фотографисао jе мртвог Благоjа Паровића. „Угао снимања прве фотографиjе… показуjе да jе снимак направљен… да би се доказало да jе задатак извршен” (Тито – феномен 20. века, четврто издање, стр. 88). Одлично! Зашто jе онда таj доказ фотографиjа доступна jавности; због чега jе jавно изложена на свим изложбама? Нешто jе ту мало чудно: убица коjи доказ о свом злоделу шири по jавности, тако да чак и површни истраживачи, попут Пера Симића, до њега могу да дођу. Друго, коjи jе то угао фотографисања коjим се доказуjе извршен задатак: 36 степени и више или 36 и мање? Или jе, можда, реч о 57 степени? Коjи jе то стандард на основу коjег се закључуjе да jе реч о томе да jе убица фотографисао своjу жртву, а не фотограф мртвог човека? И где jе то записано? Коначно, да ли било коме озбиљном НКВД изгледа као организациjа у коjоj се фотографиjом убиjеног доказуjе извршена ликвидациjа? НКВД и његов наследник КГБ су биле озбиљне организациjе, а са таквим методима верификациjе о коjима фантазира публициста Симић оне не би опстале ни два дана.

Наведену фотографиjу сам видео, jош као гимназиjалац, у фото-архиви мог оца. Оно што знам о томе, а што се у доброj мери поклапа са налазима текста историчара Милорада Гончина, коjи jе у „Политици” одговорио Дедиjеру (6. маj 1990), jесте следеће. Моj отац, Влаjко Беговић, био jе обавештаjни официр у штабу 15. интернационалне бригаде. Посао обавештаjног официра у рату jе да после битке обилази боjише, да претура по телима, да преврће џепове мртвих људи, туђих, али и своjих, тражећи информациjе, обавештења коjа могу бити од значаjа за сагледавање снаге противника и све друго што jе релевантно за успех у рату. И да фотографише мртве – тако jе и настала фотографиjа мртвог Благоjа Паровића. Туробан jе то посао, веруjем. Многи би рекли и одвратан. Можда, али нема ништа заjедничко са савременом перцепциjом обавештаjних официра, коjи у неком ТВ студиjу или на страницама неког од таблоида обjашњаваjу ко jе све учествовао у свеопштоj завери против српског народа, ЈНА, Слободана Милошевића и њему сличних.

Да ли су они коjи тврде да jе Влаjко Беговић убио Благоjа Паровића икада понудили jедан jедини доказ у прилог те тврдње? Не! Типично за београдску чаршиjску мисао. Нема доказа, нема чињеница, само постоjе инсинуациjе, подметања, клевете, а врхунац доказног поступка jе модел „рекла-казала”. Нема читања тешких књига, ни мукотрпног истраживања архива – многе jе то тешко за чаршиjске лезилебовиће. А jа мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршиjски мислиоци предоче чврсте доказе да jе Влаjко Беговић убио Благоjа Паровића. Беговић jуниор их чека. А чека их и онаj део српске интелектуалне елите коjем jе доjадио смрад коjи су створили. Коjи jе Србиjу, због одсуства употребе аргумената у расправи и онемогућавања трезвеног разматрања било чега, довео до ове клоаке у коjоj се данас налази.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду
Борис Беговић

Извор: ПОЛИТИКА ONLINE

Везане виjести:

Политика: Ако заборавимо Јадовно… – Jadovno 1941.

Када Јосиповић дође у Београд треба му поставити питање …

Истина – Jadovno 1941.