Смјестили смо се на пустари

Излазимо из саоница. Наши возачи се одмах враћају, а ми улазимо у једну просторију, топлу и пространу. Ту је нека зидана пећ и још некакав шпорет, ложе обје. На поду уза зид свуда около слама. Има и пар подераних дека, крпара. У једном ћошку је стол и неколико столица. Ту сједи постарији човјек и пуши лулу. Стево покушава да се са њиме споразуми. Он мало набада хрватски, а од нас нитко не зна мађарски. Кажем Стеви да се крух каже кењеро, да је јаје тојаш, маст жир, сланина солон, вино бор, вода визат и кобасица клобас. Стево се насмија. Некако то све прокоментира у смислу – ако од свега донесе понешто, могли бисмо се и најести! Сад је он Мађару све објаснио и овај је схватио да смо гладни. Нешто клима главом, нешто мрмља… „Тудом, тудом“, каже и показује Стеви да иде са њим и да поведе још неколико дјечака. „Ајде и ти, Милане“, рече ми Стево, а ја одбијем јер ме боли за вратом гдје ми је целта повредила кожу. Све се упалило. Помало се распоређујемо за спавање. Слама је трињава и прашњава, стара. Вруће нам је. Свлачимо капуте и полажемо на сламу. Већина је већ посједала. Неки једу круха који им је остао од ранијих оброка. Преврћем и ја по торби и шканицлу. Већ смо изгубили наду у било какву вачеру, али ево наших, долазе. Донијели су двије вангле нарезане сланине и у врећама неколико крухова. Великих, бијелих и дебелих. Онај човјек извади велики нож из унутрашњег џепа капута и даде га Стеви. Стево узе свој федермесер и почеше на столу резати крух у повелике шните. „Ајте, узимајте по парче сланине и круха. За ноже се снађите између себе. За ујутро смо договорили доручак, а онда ћемо видјети шта даље“, каже нам Стево. Крај пећи су двије канте са водом за пиће, а на столу два лончића. Мађар покупи оне вангле и вреће, нешто промрмља као за лаку ноћ и оде. На столу је остало нешто сланине и круха па Стево понуди додатак. Полијегасмо. Стево натрпа дрва у пећ и рече: „Ако нетко иде пишат’, нека убаци по које дрво у пећ“. Кад је угасио свијећу, чуло се пуцкетање у пећима. На тавану се видјело неколико фигура, одбљесака пламена из пећи. Моју целту сам оставио на дрва поред пећи, а јастук ставио под главу. Сви догађаји од прошлог дана врзмају се по глави – гори од горега тјера онога горег од себе и обратно. Мост, мали Марјан и његов брат… Прелаз врха моста. Опет банда и експлозије мина… Обећаних Руса нема, али има Бугара. Као, они нас чувају. А онда саонице са воловском запрегом до ове, како рекоше, пустаре. Важно је да је топло и да смо вечерали. Овај закључак био је умјесто Оченаша, са њиме сам заспао. Негдје пред зору повремено се чује шкрипа врата. Не помичем се са логе. Кад сам чуо да нетко отвара пећ, подигнем главу и видим Стојана Глежнића да ложи ватру. „Додај ми ту моју целту“, кажем ја тихо, „туј је на дрвима“. „Није овдје“, вели он, „ваљда се нетко покрио“. Стојан оде лећи. Сад ми је некако прохладно па полако покушам превући блазину са ових крај мене. Вучем ја, они се помало врте, али не држе блазину па сам лијепо покрио леђа. Лактом сам добро запавчио блазину и опет заспао. Нитко не упозорава на устајање. Нетко је ставио канту са водом на плеј, ваљда за умивање. Чује се разговор, падне и по која шала. Лабант упозорава да се вани идемо истресати од сламе и трина.

Никоме се не иде ван. Ипак, понеки свуку капут, изађу ван и стресу два, три пута па бјеж’ натраг. Послије некаквог говоркања и међусобног распитивања, установимо да је нестао Илија Ратковић. Нигдје га нема. Прошетали смо сву околину, али Илије нема. Послије рата нам је причао како се једног хладног јутра вратио преко моста и прикључио се некој партизанској јединици. Ево на вратима нашег синоћњег домаћина. На брковима висе ситни ледењаци, а на обрвама му мраз. Носи врећу и пометну је на стол. Мало је огријао руке и поче из вреће истресати тањуре, жлице и шоље. Објаснио је Стеви да иде са њим и да поведе пар дјечака. Одоше. Слутимо некакав доручак па се умивамо. Мијешамо воду у оне двије канте да буде млака, а користимо и донесене шоље па иде брже. Устале су и цуре. Чисте се од трина и иду се умивати ван, па ће у неку од ових великих зграда и „рад’ себе“. Кад су се вратиле, почеше да постављају тањуре. У сваки стављају жлицу, а од шоља праве пирамиде јер нема доста столова. Ту су Даница Кораћ, Лидија Словенка, Ева Клајн и Невенка Новачић. Милка из Велике Ператовице и сестре Вишњић полијевају просторију да се не диже прашина. Улазе Стево и наш домаћин. Носе повелик казан, налик на онај за топљење чварака. Једва га унијеше. За њима иду Живко и Стојан и носе канте из којих се пуши. Перо Кашић и Перо Рекић носе сваки по врећу са крухом. Спустили су котао на земљу крај пећи, а канте домаћин подиже на плеј шпорета. „Ајте, узимајте тањуре и жлице. Тко нема тањура, нека узме шољу. За доручак је зафригана чорба са доста јаја. Бит ће и репете. Ви са шољама можете сјести на сламу или стајати, а ви остали тањуре пометните на стол, пећ или прозоре. Снађите се“, рекоше нам. Чорбе је било доста. Била је густа и добро слана. Неки су ишли и по три пута – док канте и казан нису били празни. Круха је било исто доста. Лијепи, дебели, мекан к’о перје. Сватко од нас је оно круха што није појео ставио у џеп. Исти момци, осим Стеве префекта, однијели су казан, канте, вреће и остало натраг са нашим домаћином. Стево нам предложи и нареди да прошетамо по околним зградама и просторијама, да потражимо столове, столице и клупе, те да видимо гдје има дрва и што би се све дало ложити. Дотле, рекао је Стево, неке цуре са Станом треба да почисте просторију, пригрну сламу и извјетре да дође чисти зрак. „Касније ћемо се договорити о дежурству“, рече он и први оде ван. Обукли смо се, подесили обућу па и ми изађосмо. Дан лијеп, али је зима. Журимо да обавимо задатак па да се што прије вратимо у топлу просторију. Није то све дуго трајало. Све смо обишли, прегледали и вратили се. Стеве нема. Расправљамо међу собом о томе што смо нашли – смрзнутог крумпира, сламе, двоја кола без лотри, некаквих дасака и сандука. Под једном крушком направљена је кружна клупа за одмарање у хладовини. Има још пар воћака и тамо даље је непосјечена кукурузовина у којој је Никола Витас видио велико крдо јеленске дивљачи. Иза тога курузишта је багремик. Кад су се вратили наши снабдјевачи, носиоци хране, кажу да у једној од кућа крај којих су пролазили има Руса и да је Стево код њих. Рекоше да нам за ручак кухају грах са сланином. Кухају се два казана и добро мириши. Дрва су при крају, али морамо ложити, а више и немамо шта шпарати.

Негдје око подне, Стево се још није вратио, на вратима се појавише два човјека. Један назва „добар дан“, зна нешто хрватски и каже да су довезли неке ствари, те да им помогнемо унијети. Пођосмо радознало, видимо секове како им се пуши из ноздрва, а у колима неколико сандука, ћебади, блазина и јастука. Велика хрпа попрегнута наштуканим штрањгама различите дебљине. „Па то су наше ствари“, вели Стана. „Кад смо ишли на мост, они другови су нас пожуривали, а ово није имао тко носити па је остало. Добро да се то није изгубило. Има туј суђа, соли, масти и сланине… Ја сам то паковала“, рече она. „Да, да и ја сам паковала“, огласи се омања жена, која је исто ту са нама. Видио сам је на мосту испред Стане. Кидају они оне штрањге, ми уносимо све што нам додају. У једној пла’ти завезано је неколико тврдих и смрзлих кру’ова. Два већа сандука извлаче они људи до краја саоница па их спуштају доље. „Само полако, ту је суђе, да се не полупа“, упозорава Стана. Има једно велико цуло сложених плахти. Двојица га више сањкају, него што га носе. Таман смо завршили кад је дошао Стево. Видимо да је задовољан овом радњом. Зове оне људе да се огрију. Они то одбише, али њега понудише ракијом (што он није одбио). Окренуше секове и одоше. Иду уз саонице, ваљда је тако топлије. Направљен је списак дежурства који се углавном односи на устајање, доношење дрва и ложење ватре. Цуре, заједно са Станом и оном женом Анком, уређују собу. Перу и постављају посуше. Једна група ради један, друга други дан. Све што смо видјели смо испричали Стеви. Послао је Стеву Радаковића да донесе оних крумпира, а Николи је рекао да предвечер погледа да ли је она дивљач у кукурузима. Не зна колико ћемо овдје остати. Руси су договорили са мјештанима да нам се довезе воз дрва. Довозит ће нам намирнице и сами ћемо кухати јело. Дат ће нам и потребно посуђе. Они нам кухају још данас и доћи ће да се договоре послије подне. „Тако је најбоље“, рече Стана. „Та слама је јако трињава и има пуно прашине. Требало би је промијенити. Чујем да има добре сламе“,, рече Даница. „Нећемо то данас. Сутра можда дознамо кад ћемо даље у нашу Војводину“, одговори Стево. Ми сви зашутисмо, чекамо да још нешто каже, а он ништа. „Па, колико има тога пута? Колико дана ћемо путовати“, пита Живко. „Ма, има доста. Требамо стићи до Суботице. А све овиси о снијегу, о жељезници која вози за војску, па онда о томе колико ћемо чекати прелаз преко Дунава. Тамо су Руси направили мост преко кога иду и тенкови, али влак не може па се прелази пјешице“, рече. Ето ти га враже – пређосмо преко некаквог моста Драву, а сад треба и тај велики Дунав. И то опет преко неког прављеног моста. Сви шутимо, нитко ништа не пита као да је све јасно, а глава се за тили час напунила свим могућим неизвјесностима. Стево погледа на сат па рече момцима да иду по ручак. „Још данас ћемо тамо ићи по ручак“, рече, на што некако живнусмо. Стојан предложи да се донесу даске и да се поставе између стола и прозора па ће бити згодније јести. Одоше њих четворица, а Стана поче неким батрљком метле да одгрће сламу лијево и десно од стола и прозора. Кад је размакла, то је попрскала водом и сад се видјело колико је ту прашине и прљавштине. Цуре бришу порцуланске тањуре, ваде здјеле и шефље, звоне жлице…

Кад су донијели даске и поставили их као стол, Анка их пребриса крпом и топлом водом, а Стана постави солњаке. Кад су се распоредиле здјеле и тањури, испаде свечана трпеза, која нас је подсјетила на тек минули Божић. Кад су донијели храну, Стана је пунила здјеле, а цуре су их разносиле на стол. Нисмо сви стали па су неки чекали, а неки јели држећи тањур у руци или га пометнули на неки од прозора или на пећ. Кад се Стево вратио, ми смо већ напола ручали, а он пљеском похвали женски свијет. Наша кухиња је успјешно прорадила. Снабдијевање је било какво-такво, али редовно. Једног дана неки Рус је убио нешто из оног јеленског крда и ми смо добили половицу која је била као од повећег јунета. Имали смо три, четири дана и гулаша и паприкаша са кнедлима, макаронима и курузним жганцима. Почели смо да се драпамо по ноћи, нешто нас је гризло и установисмо да су се појавиле уши. Одмах смо промијенили сламу, али је ушију било сваки дан све више. У наборима гаћа, на свитњаку било их је маса. Исто и у шавовима кошуље, у пазусима. Уништавање притиском међу ноктима палаца било је преспоро, а палчеви крвави. Онда смо скидали кошуљу, односно гаће, и излазили напоље преобучени па на тврдој подлози сталним ударањем каменчићем и помичући ударце напријед знатно брже уништавали ту напаст. Радили смо то упорно и редовно сваки дан, али ушију је увијек било невјеројатно много. Вријеме је нешто попустило и почео је падати снијег. Пада већ неколико дана. Не можемо никамо осим у једну сусједну зграду ради вршења нужде. Ту смо некако са даскама направили пртину. Следовање нам довозе на саоницама. Једног дана, довезли су нам и вина које смо излили у једну канту – није било друге амбалаже. Дани су пролазили споро, једнолично – устајање, доручак, ручак, вечера, а, између тога, уништавање ушију.

< Черкези наступају према мосту                                         Садржај                                                         У вагону за Печух >