Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu – razgovor sa Nemanjom Devićem

Datum objave: ponedeljak, 4 januara, 2016
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević
Nemanja Dević

Rođen 1989. godine u Smedersvkoj Palanci, Nemanja Dević je osnovne i master studije završio na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je sada doktorand. Još kao maturant objavio je knjigu sa popisom svih žrtava Drugog svetskog rata u jednoj lokalnoj sredini, za šta je 2009. dobio nagradu „Dragiša Kašiković“. Autor studije „Istina pod ključem. Donja Jasenica u Drugom svetskom ratu“ i, u koautorstvu sa Srđanom Cvetkovićem, „Žrtve u Zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944“. Sada je pred nama njegova nova knjiga, „Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu, Ljudi i događaji“, u izdanju Instituta za savremenu istoriju. Ova knjiga je bila povod za razgovor s gospodinom Devićem.

MIKROISTORIJA – UČITELjICA ŽIVOTA 

PITANjE: Uvaženi gospodine Deviću, bavili ste se „mikroistorijom“ Drugog svetskog rata u smederevskom kraju. Koliko „mikroistorija“ može pomoći da shvatimo tzv. „veliku istoriju“ jednog naroda u određenoj epohe? Zašto je, po Vama, smederevski kraj bitan za poimanje onoga što nam se desilo pre sedamdeset i više godina?

ODGOVOR: Kada je pisao hroniku varoši kraj Drine (i ćuprije nad njom), i sve te događaje i ljude postavljao u širi istorijski kontekst, Ivo Andrić je govorio o tome kako lokalne prilike oblikuju „izlomljeni odjeci“ svetske istorije. Dakle, nema „lokalne istorije“, prema kojoj se često odnosimo potcenjivački, već je u pitanju, kako su nas učili i naši profesori na Filozofskom fakultetu, odrazi svetske istorije u lokalnim sredinama. Posledice dogovora „velikih“ i rasplet na svetskim frontovima presudno su uticali i na ishod događaja na ovom terenu. „Pogled odozdo“, uz razgovore sa savremenicima i uvid u lokalne arhive i privatne zbirke, uz detaljan prikaz događaja kakav je i moguć još samo u lokalnoj sredini, upotpunjava složeni mozaik Srbije 1941–1945. Starije kolege (Dimitrijević, Davidović, Timotijević) već su dale primer istraživanjima u valjevskom i čačanskom kraju. Smederevski okrug u Drugom svetskom ratu je bio po mnogo čemu osoben, a sudbinu mu je odredio najpre položaj u ravnici, omeđen Dunavom i Velikom Moravom, ispresecan važnim drumovima i prugama, a bez planina u zaleđu. Smederevo je poznato po eksploziji 5. juna 1941. i delatnosti Dimitrija Ljotića kao odgovornog za obnovu razorenog grada, po Zavodu za prinudno vaspitanje omladine, po selu Drugovcu koje je do današnjih dana ostalo sinonim za teror JVuO u Srbiji. Nastojali smo da damo odgovore i na nova pitanja: o intenzitetu trodimenzionalnog građanskog rata, o antinemačkim aktivnostima oba pokreta otpora, o „crvenom teroru“ pod vođstvom nekih kasnije vrlo istaknutih državnih funkcionera itd. – a na bazi svih dostupnih istorijskih izvora i bez ideoloških premisa. Koliko je teško dolaziti do novih saznanja, još je teže razbijati uvrežene predstave nastale delovanjem višedecenijske komunističke propagande. U tom smislu, ako zanemarimo toponime i lična imena, ova ratna hronika zapravo predstavlja tipičnu srpsku priču.

EKSPLOZIJA U SMEDEREVU

PITANjE: U istoriji Smedereva i okoline dosta je „belih mrlja“ i namernih prećutkivanja. Zato – krenimo redom. Šta se može reći o stravičnoj eksploziji u Smederevu koja je 1941. godine odnela toliko života? Da li je to bila komunistička sabotaža?

ODGOVOR: Tih mrlja i obmana, koje se otkrivaju i skidaju sloj po sloj, ima toliko da jednostavno ne znate da li je bolje da je prećutano i ono što je napisano. Pogotovo kad uzmemo u obzir da se u lokalnim sredinama istorijom nisu bavili profesionalni istoričari. Jedan od nedovoljno istraženih događaja je i eksplozija municije, pretežno artiljerijske, koja je deponovana u Smederevu, a koja se dogodila 5. juna 1941. Tada je srušeno ili teško oštećeno oko 1.500 objekata. Iako je više autora proučavalo ovu temu, izostali su odgovori na ključna pitanja o broju žrtava i uzroku eksplozije. Nakon najnovijih istraživanja bliži smo odgovoru na prvo pitanje, a to je da je broj žrtava, kao i na svim drugim mestima u socijalističkoj istoriografiji, bio precenjen. Tog dana nastradalo je po svemu sudeći oko 500–600 osoba, što je uz još više povređenih i uz razaranje svih institucija zaista predstavljalo katastrofu za jedan grad pod okupacijom. U traženju uzroka eksplozije, pak, nismo daleko odmakli. Tumačenja se kreću od nesrećnog slučaja do pokušaja diverzije agenata Kominterne. Međutim, ne možemo da očekujemo nikakva epohalna otkrića dok odgovarajući arhivski fondovi u Moskvi, ali i u Beogradu, ne postanu dostupni za istraživače. Do tada će ovakve teme sloviti za kontroverzne i biti predmet nagađanja konspirologa – a naši ljudi vole nerešene misterije.

LjOTIĆ I OBNOVA 

PITANjE: Posle ove eksplozije, kako reče jedan vaš kolega, Smederevo je bilo dobro obnovljeno, i to uglavnom nastojanjima Dimitrija Ljotića, koji je bio iz smederevskog kraja i veoma popularan u zavičaju pre Drugog svetskog rata. Kako je obnova izgledala? Koliko je Ljotićev udeo u njoj?

ODGOVOR: Odgovore na ova pitanja dao je vrlo precizno i hladnokrvno Nebojša Jovanović u knjizi koju navodite, a koja nažalost nije naišla na veću pažnju stručne javnosti. Predsednik Zbora Dimitrije Ljotić, advokat i bivši ministar pravde, poreklom iz stare i ugledne smederevske porodice, bio je vrlo uticajan u srpskim vlastima pod okupacijom, ali se formalno nije prihvatio nijednog resora. Jedina funkcija koju je obavljao bila je zvanje „komesara“ za obnovu Smedereva. U organizaciji komesarijata na čijem čelu je stajao obnovljene su ustanove i stambeni objekti, građena su nova naselja, nasipi na plavnim rekama, urađeni brojni moderni projekti, otvoreni su gradska knjižnica i narodna kuhinja. Isto tako, ovo telo je siromašnim i postradalim građanima davalo namirnice i novčanu pomoć, slalo pakete zarobljenicima u Nemačkoj. Na groblju je 1942. izgrađen spomenik svim poginulima 5. juna i ustanovljen zavetni dan Smedereva. Njegov rad u suštini predstavlja drugu stranu života u gradu pod okupacijom. Zato pomen Dimitrija Ljotića i danas u Smederevu izaziva podeljene reakcije. Jer, mladići-dobrovoljci koji su najpoletnije radili na obnovi grada tokom leta su u septembru radna odela zamenili vojnim uniformama i činili okosnicu nastajućih dobrovoljačkih odreda – potonjeg korpusa. Istog meseca učestvovali su u borbama protiv partizana, a već sledećeg su neki od njih izvodili i hapšenja talaca u Kragujevcu…

ZAVOD U SMEDEREVSKOJ PALANCI     

PITANjE: U svojoj knjizi bavili ste se podrobno još jednim „zagonetnim“ fenomenom – Zavodom za prinudno prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci, koji je đeneral Nedić osnovao da mladi simpatizeri komunista ne bi bili odvođeni na Banjicu i drugde i streljani. Komunisti su tvrdili da je tu reč o konclogoru za mlade, a Nedićevi i Ljotićevi sledbenici da je to bilo jedino mesto u okupiranoj Evropi gde su mladi mogli da slobodno diskutuju o marksizmu. Šta je istina o ovom Zavodu?

ODGOVOR: I Zavod je tema o kojoj se dosta pisalo i diskutovalo. Mladi naraštaj Srbije, sinovi pobednika sa Cera i Kajmakčalana i vršnjaci 1300 kaplara, uzeo je veliko učešće u ustanku 1941. i ujedno pretrpeo velika stradanja od okupatora. Ideja potekla od Ljotića i generala Nedića bila je da se za one „zaražene komunističkim virusom“ predvidi posebna ustanova za izolaciju, gde ne bi bili izloženi nemačkim represalijama, a ujedno mogli da se propagandnim i pedagoškim merama prevedu na „pravu stranu“. Kroz Zavod je 1942–1944. prošlo skoro 1.300 mladića i devojaka. On je za njih bio neka vrsta vaspitnog doma, u kojem su postojala stroga pravila ponašanja i bio obavezan svakodnevni fizički rad. Ujedno, tu se i kritički diskutovalo o marksizmu i to na bazi originalne, zabranjene literature. Dramska sekcija Zavoda čak je pripremala i zabranjene komade Petra Kočića ili pak Šekspira. Ži­ca ko­jom su bi­li ogra­đe­ni mno­gim omla­din­ci­ma je sa­ču­va­la ži­vo­te, u vre­me ka­da su nji­ho­vi vr­šnja­ci ma­sov­no stra­da­li u ratu. S druge strane, iako unutar Zavoda nije počinjeno niti jedno ubistvo, komunisti su posle rata kreirali sliku koja ga je predstavila kao koncentracioni logor.

RAVNOGORSKI POLET 

PITANjE: Ravnogorski pokret u Smederevskom kraju bio je snažan. Dajte nam osnovne karakteristike smederevskog ravnogorstva.

ODGOVOR: Ravnogorski pokret je imao snažnu podršku u smederevskom kraju, posebno među seljaštvom u Šumadiji i Pomoravlju. To je bila tipična lokalna „Vandeja“ u kojoj su svu vlast na terenu preuzele snage JVuO, i koja se dalje širila prema Topoli i Rudniku, odnosno Kragujevcu i Gruži ili Homoljskim planinama. U prvoj fazi, do 1943, svi ravnogorski oficiri koje je general Mihailović poslao da organizuju pokret u ovom kraju – postradali su od Nemaca. Zabeležili smo pet takvih pokušaja. Tek u leto 1943. proces izgradnje vojnih i civilnih struktura JVuO je zaokružen. Brojna dokumenta i fotografije koje smo koristili ruše sve stereotipe koji su o ovoj vojsci postojali decenijama. Komandanti brigada bili su profesionalni oficiri – među njima i jedan Slovenac i jedan Bunjevac, dok su za seoske starešine po pravilu postavljani najugledniji narodni prvaci. Posebno je karakteristična konstantna antinemačka delatnost JVuO, od sabotaža na prugama 1942, do većih okršaja u leto i jesen 1944. I prve mete surovih ravnogorskih akcija odmazde bili su upravo ljudi koji su predstavljali domaće snage kolaboracije. Posledica toga bila je naposletku da je i na izborima 1945, uz svu represivnost režima, u ovom kraju bilo skoro 30% onih koji su bojkotovali ili ubacili kuglicu u „ćoravu kutiju“. A i da je oružani otpor novim vlastima potrajao sve do leta 1950… Ipak, to nisu bile do kraja disciplinovane i ideološki monolitne trupe, što je, uz nedostatak naoružanja i municije od 1944, predstavljalo ključnu inferiornost u sukobu sa komunistima.

PARTIZANI NA DUNAVU

PITANjE: Kakve su bile partizanske snage od 1941. do 1944, i koje su bile razmere četničko – partizanskog građanskog rata?

ODGOVOR: Partizanske snage, iako malobrojne od jeseni 1941, nikada nisu bile do kraja eliminisane. U smederevskom kraju delovao je Kosmajski partizanski odred, jedan od retkih koji se održao na terenu uprkos svim progonima i stradanjima. Iako je promenio više komandanata i političkih komesara, ovaj odred se od 1943. nalazio pod vodećim uticajem Draže Markovića i njegove supruge Božidarke Damnjanović Kike. Takođe, u okviru Okružnog komiteta KPJ za Beogradski okrug, čije je direktive odred bespogovorno izvršavao, nalazio se i Marko Nikezić, predvodnik tzv. liberala 1970-ih godina. Dokumenta iz njihove arhive koje smo ponovo iščitavali ne daju nam ružičastu sliku o partizanskom pokretu, kakvu i danas često vidimo na javnom servisu o prigodnim datumima. Tu je bilo spletki, razračunavanja, nediscipline, ali i istinskih ratnih zločina. Jedan nedavno otkriven dokument, direktiva komiteta na čijem čelu je stajao Draža Marković, govori da sve neprijatelje i potkazivače treba nemilosrdno likvidirati, a sa njima i cele njihove porodice, uz obavezno paljenje kuće i imetka. Ipak, borci koji su ispunjavali taj odred bili su uglavnom siromašni seljaci koji su poverovali u ciljeve koje je KPJ propovedala. Taktika partijskog rukovodstva bila je da se u određenom selu surovom akcijom isprovociraju četnici, koji potom u odmazdi (ne)selektivno satiru pristalice NOP-a. Korist je bila dvostruka: ljudstvo koje ih je pomagalo ali i bilo nevoljno za odlazak u šumu je mobilisano, a rivalski pokret satanizovan. Od 1943. partizanske akcije u ovom kraju bile su okrenute isključivo protiv snaga JVuO. Vrhunac odmazde dogodio se u selu Drugovcu, gde su četnici u jednom danu, što u borbi ili egzekucijama nakon nje u jednom danu likvidirali 76 osoba. I, iako takav zločin nije naredio, general Mihailović je u delu javnosti za njega ostao optužen i 2015.

MASOVNE GROBNICE U JESEN 1944.  

PITANjE: Smederevo se, u jesen 1944, našlo na udaru komunističkih odmazdi. Koliko je ljudi stradalo? Znaju li se masovne grobnice?

ODGOVOR: I Smederevo i čitav smederevski kraj premreženi su masovnim grobnicama iz 1944. To je tzv. građanski rat u miru. Prvi na listama ubijenih bili su predstavnici klase kojoj je trebalo slomiti kičmu. I taj broj je manji od onog koji se navodio u usmenoj tradiciji, ali u Smederevu iznosi oko 200 ljudi, a na teritoriji okruga je dvostruko veći. To znači da je u oslobođenom Smederevu svakog dana ubijano u proseku po 6–7 osoba, i tako duže od meseca. Nad grobnicama ubijenih, koje su višedecenijske javne tajne, nikao je parking jednog velikog preduzeća, sagrađena je jedna kasarna, pa i jedno školsko igralište. A, dok hodamo po kostima mučki ubijenih ljudi, možemo li da očekujemo da nam bude bolje, i kao državi i kao društvu, i kao pojedincima?

RAZGOVOR VODIO: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

objavljeno u decembarskom broju „Geopolitike“ 2015

 

Izvor: VIDOVDAN

 

Vezane vijesti:

Godišnjica početka „RACIJE“ u južnoj Bačkoj 1942.

ZABORAVLjENI POKOLj U PANČEVU: Nacisti su izdvojili 36 ljudi, a onda…

Mesto srpskog vaskrsa

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top