Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu – razgovor sa Nemanjom Devićem

Rođen 1989. godine u Smedersvkoj Palanci, Nemanja Dević je osnovne i master studije završio na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je sada doktorand.

Još kao maturant objavio je knjigu sa popisom svih žrtava Drugog svetskog rata u jednoj lokalnoj sredini, za šta je 2009. dobio nagradu „Dragiša Kašiković“. Autor studije „Istina pod ključem. Donja Jasenica u Drugom svetskom ratu“ i, u koautorstvu sa Srđanom Cvetkovićem, „Žrtve u Zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944“. Sada je pred nama njegova nova knjiga, „Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu, Ljudi i događaji“, u izdanju Instituta za savremenu istoriju. Ova knjiga je bila povod za razgovor s gospodinom Devićem.

MIKROISTORIJA – UČITELjICA ŽIVOTA

PITANjE: Uvaženi gospodine Deviću, bavili ste se „mikroistorijom“ Drugog svetskog rata u smederevskom kraju. Koliko „mikroistorija“ može pomoći da shvatimo tzv. „veliku istoriju“ jednog naroda u određenoj epohe? Zašto je, po Vama, smederevski kraj bitan za poimanje onoga što nam se desilo pre sedamdeset i više godina?

ODGOVOR: Kada je pisao hroniku varoši kraj Drine (i ćuprije nad njom), i sve te događaje i ljude postavljao u širi istorijski kontekst, Ivo Andrić je govorio o tome kako lokalne prilike oblikuju „izlomljeni odjeci“ svetske istorije. Dakle, nema „lokalne istorije“, prema kojoj se često odnosimo potcenjivački, već je u pitanju, kako su nas učili i naši profesori na Filozofskom fakultetu, odrazi svetske istorije u lokalnim sredinama. Posledice dogovora „velikih“ i rasplet na svetskim frontovima presudno su uticali i na ishod događaja na ovom terenu. „Pogled odozdo“, uz razgovore sa savremenicima i uvid u lokalne arhive i privatne zbirke, uz detaljan prikaz događaja kakav je i moguć još samo u lokalnoj sredini, upotpunjava složeni mozaik Srbije 1941–1945. Starije kolege (Dimitrijević, Davidović, Timotijević) već su dale primer istraživanjima u valjevskom i čačanskom kraju. Smederevski okrug u Drugom svetskom ratu je bio po mnogo čemu osoben, a sudbinu mu je odredio najpre položaj u ravnici, omeđen Dunavom i Velikom Moravom, ispresecan važnim drumovima i prugama, a bez planina u zaleđu.

Smederevo je poznato po eksploziji 5. juna 1941. i delatnosti Dimitrija Ljotića kao odgovornog za obnovu razorenog grada, po Zavodu za prinudno vaspitanje omladine, po selu Drugovcu koje je do današnjih dana ostalo sinonim za teror JVuO u Srbiji. Nastojali smo da damo odgovore i na nova pitanja: o intenzitetu trodimenzionalnog građanskog rata, o antinemačkim aktivnostima oba pokreta otpora, o „crvenom teroru“ pod vođstvom nekih kasnije vrlo istaknutih državnih funkcionera itd. – a na bazi svih dostupnih istorijskih izvora i bez ideoloških premisa. Koliko je teško dolaziti do novih saznanja, još je teže razbijati uvrežene predstave nastale delovanjem višedecenijske komunističke propagande. U tom smislu, ako zanemarimo toponime i lična imena, ova ratna hronika zapravo predstavlja tipičnu srpsku priču.

EKSPLOZIJA U SMEDEREVU

PITANjE: U istoriji Smedereva i okoline dosta je „belih mrlja“ i namernih prećutkivanja. Zato – krenimo redom. Šta se može reći o stravičnoj eksploziji u Smederevu koja je 1941. godine odnela toliko života? Da li je to bila komunistička sabotaža?

ODGOVOR:Tih mrlja i obmana, koje se otkrivaju i skidaju sloj po sloj, ima toliko da jednostavno ne znate da li je bolje da je prećutano i ono što je napisano. Pogotovo kad uzmemo u obzir da se u lokalnim sredinama istorijom nisu bavili profesionalni istoričari. Jedan od nedovoljno istraženih događaja je i eksplozija municije, pretežno artiljerijske, koja je deponovana u Smederevu, a koja se dogodila 5. juna 1941. Tada je srušeno ili teško oštećeno oko 1.500 objekata. Iako je više autora proučavalo ovu temu, izostali su odgovori na ključna pitanja o broju žrtava i uzroku eksplozije. Nakon najnovijih istraživanja bliži smo odgovoru na prvo pitanje, a to je da je broj žrtava, kao i na svim drugim mestima u socijalističkoj istoriografiji, bio precenjen. Tog dana nastradalo je po svemu sudeći oko 500–600 osoba, što je uz još više povređenih i uz razaranje svih institucija zaista predstavljalo katastrofu za jedan grad pod okupacijom. U traženju uzroka eksplozije, pak, nismo daleko odmakli.

Tumačenja se kreću od nesrećnog slučaja do pokušaja diverzije agenata Kominterne. Međutim, ne možemo da očekujemo nikakva epohalna otkrića dok odgovarajući arhivski fondovi u Moskvi, ali i u Beogradu, ne postanu dostupni za istraživače. Do tada će ovakve teme sloviti za kontroverzne i biti predmet nagađanja konspirologa – a naši ljudi vole nerešene misterije.

LjOTIĆ I OBNOVA

PITANjE: Posle ove eksplozije, kako reče jedan vaš kolega, Smederevo je bilo dobro obnovljeno, i to uglavnom nastojanjima Dimitrija Ljotića, koji je bio iz smederevskog kraja i veoma popularan u zavičaju pre Drugog svetskog rata. Kako je obnova izgledala? Koliko je Ljotićev udeo u njoj?

ODGOVOR:Odgovore na ova pitanja dao je vrlo precizno i hladnokrvno Nebojša Jovanović u knjizi koju navodite, a koja nažalost nije naišla na veću pažnju stručne javnosti. Predsednik Zbora Dimitrije Ljotić, advokat i bivši ministar pravde, poreklom iz stare i ugledne smederevske porodice, bio je vrlo uticajan u srpskim vlastima pod okupacijom, ali se formalno nije prihvatio nijednog resora. Jedina funkcija koju je obavljao bila je zvanje „komesara“ za obnovu Smedereva. U organizaciji komesarijata na čijem čelu je stajao obnovljene su ustanove i stambeni objekti, građena su nova naselja, nasipi na plavnim rekama, urađeni brojni moderni projekti, otvoreni su gradska knjižnica i narodna kuhinja. Isto tako, ovo telo je siromašnim i postradalim građanima davalo namirnice i novčanu pomoć, slalo pakete zarobljenicima u Nemačkoj.

Na groblju je 1942. izgrađen spomenik svim poginulima 5. juna i ustanovljen zavetni dan Smedereva. Njegov rad u suštini predstavlja drugu stranu života u gradu pod okupacijom. Zato pomen Dimitrija Ljotića i danas u Smederevu izaziva podeljene reakcije. Jer, mladići-dobrovoljci koji su najpoletnije radili na obnovi grada tokom leta su u septembru radna odela zamenili vojnim uniformama i činili okosnicu nastajućih dobrovoljačkih odreda – potonjeg korpusa. Istog meseca učestvovali su u borbama protiv partizana, a već sledećeg su neki od njih izvodili i hapšenja talaca u Kragujevcu…

ZAVOD U SMEDEREVSKOJ PALANCI

PITANjE: U svojoj knjizi bavili ste se podrobno još jednim „zagonetnim“ fenomenom – Zavodom za prinudno prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci, koji je đeneral Nedić osnovao da mladi simpatizeri komunista ne bi bili odvođeni na Banjicu i drugde i streljani. Komunisti su tvrdili da je tu reč o konclogoru za mlade, a Nedićevi i Ljotićevi sledbenici da je to bilo jedino mesto u okupiranoj Evropi gde su mladi mogli da slobodno diskutuju o marksizmu. Šta je istina o ovom Zavodu?

ODGOVOR: I Zavod je tema o kojoj se dosta pisalo i diskutovalo. Mladi naraštaj Srbije, sinovi pobednika sa Cera i Kajmakčalana i vršnjaci 1300 kaplara, uzeo je veliko učešće u ustanku 1941. i ujedno pretrpeo velika stradanja od okupatora. Ideja potekla od Ljotića i generala Nedića bila je da se za one „zaražene komunističkim virusom“ predvidi posebna ustanova za izolaciju, gde ne bi bili izloženi nemačkim represalijama, a ujedno mogli da se propagandnim i pedagoškim merama prevedu na „pravu stranu“. Kroz Zavod je 1942–1944. prošlo skoro 1.300 mladića i devojaka. On je za njih bio neka vrsta vaspitnog doma, u kojem su postojala stroga pravila ponašanja i bio obavezan svakodnevni fizički rad. Ujedno, tu se i kritički diskutovalo o marksizmu i to na bazi originalne, zabranjene literature.

Dramska sekcija Zavoda čak je pripremala i zabranjene komade Petra Kočića ili pak Šekspira. Ži­ca ko­jom su bi­li ogra­đe­ni mno­gim omla­din­ci­ma je sa­ču­va­la ži­vo­te, u vre­me ka­da su nji­ho­vi vr­šnja­ci ma­sov­no stra­da­li u ratu. S druge strane, iako unutar Zavoda nije počinjeno niti jedno ubistvo, komunisti su posle rata kreirali sliku koja ga je predstavila kao koncentracioni logor.

RAVNOGORSKI POLET

PITANjE: Ravnogorski pokret u Smederevskom kraju bio je snažan. Dajte nam osnovne karakteristike smederevskog ravnogorstva.

ODGOVOR: Ravnogorski pokret je imao snažnu podršku u smederevskom kraju, posebno među seljaštvom u Šumadiji i Pomoravlju. To je bila tipična lokalna „Vandeja“ u kojoj su svu vlast na terenu preuzele snage JVuO, i koja se dalje širila prema Topoli i Rudniku, odnosno Kragujevcu i Gruži ili Homoljskim planinama. U prvoj fazi, do 1943, svi ravnogorski oficiri koje je general Mihailović poslao da organizuju pokret u ovom kraju – postradali su od Nemaca. Zabeležili smo pet takvih pokušaja. Tek u leto 1943. proces izgradnje vojnih i civilnih struktura JVuO je zaokružen. Brojna dokumenta i fotografije koje smo koristili ruše sve stereotipe koji su o ovoj vojsci postojali decenijama. Komandanti brigada bili su profesionalni oficiri – među njima i jedan Slovenac i jedan Bunjevac, dok su za seoske starešine po pravilu postavljani najugledniji narodni prvaci.

Posebno je karakteristična konstantna antinemačka delatnost JVuO, od sabotaža na prugama 1942, do većih okršaja u leto i jesen 1944. I prve mete surovih ravnogorskih akcija odmazde bili su upravo ljudi koji su predstavljali domaće snage kolaboracije. Posledica toga bila je naposletku da je i na izborima 1945, uz svu represivnost režima, u ovom kraju bilo skoro 30% onih koji su bojkotovali ili ubacili kuglicu u „ćoravu kutiju“. A i da je oružani otpor novim vlastima potrajao sve do leta 1950… Ipak, to nisu bile do kraja disciplinovane i ideološki monolitne trupe, što je, uz nedostatak naoružanja i municije od 1944, predstavljalo ključnu inferiornost u sukobu sa komunistima.

PARTIZANI NA DUNAVU

PITANjE: Kakve su bile partizanske snage od 1941. do 1944, i koje su bile razmere četničko – partizanskog građanskog rata?

ODGOVOR: Partizanske snage, iako malobrojne od jeseni 1941, nikada nisu bile do kraja eliminisane. U smederevskom kraju delovao je Kosmajski partizanski odred, jedan od retkih koji se održao na terenu uprkos svim progonima i stradanjima. Iako je promenio više komandanata i političkih komesara, ovaj odred se od 1943. nalazio pod vodećim uticajem Draže Markovića i njegove supruge Božidarke Damnjanović Kike. Takođe, u okviru Okružnog komiteta KPJ za Beogradski okrug, čije je direktive odred bespogovorno izvršavao, nalazio se i Marko Nikezić, predvodnik tzv. liberala 1970-ih godina. Dokumenta iz njihove arhive koje smo ponovo iščitavali ne daju nam ružičastu sliku o partizanskom pokretu, kakvu i danas često vidimo na javnom servisu o prigodnim datumima. Tu je bilo spletki, razračunavanja, nediscipline, ali i istinskih ratnih zločina. Jedan nedavno otkriven dokument, direktiva komiteta na čijem čelu je stajao Draža Marković, govori da sve neprijatelje i potkazivače treba nemilosrdno likvidirati, a sa njima i cele njihove porodice, uz obavezno paljenje kuće i imetka.

Ipak, borci koji su ispunjavali taj odred bili su uglavnom siromašni seljaci koji su poverovali u ciljeve koje je KPJ propovedala. Taktika partijskog rukovodstva bila je da se u određenom selu surovom akcijom isprovociraju četnici, koji potom u odmazdi (ne)selektivno satiru pristalice NOP-a. Korist je bila dvostruka: ljudstvo koje ih je pomagalo ali i bilo nevoljno za odlazak u šumu je mobilisano, a rivalski pokret satanizovan. Od 1943. partizanske akcije u ovom kraju bile su okrenute isključivo protiv snaga JVuO. Vrhunac odmazde dogodio se u selu Drugovcu, gde su četnici u jednom danu, što u borbi ili egzekucijama nakon nje u jednom danu likvidirali 76 osoba. I, iako takav zločin nije naredio, general Mihailović je u delu javnosti za njega ostao optužen i 2015.

MASOVNE GROBNICE U JESEN 1944.

PITANjE: Smederevo se, u jesen 1944, našlo na udaru komunističkih odmazdi. Koliko je ljudi stradalo? Znaju li se masovne grobnice?

ODGOVOR: I Smederevo i čitav smederevski kraj premreženi su masovnim grobnicama iz 1944. To je tzv. građanski rat u miru. Prvi na listama ubijenih bili su predstavnici klase kojoj je trebalo slomiti kičmu. I taj broj je manji od onog koji se navodio u usmenoj tradiciji, ali u Smederevu iznosi oko 200 ljudi, a na teritoriji okruga je dvostruko veći. To znači da je u oslobođenom Smederevu svakog dana ubijano u proseku po 6–7 osoba, i tako duže od meseca. Nad grobnicama ubijenih, koje su višedecenijske javne tajne, nikao je parking jednog velikog preduzeća, sagrađena je jedna kasarna, pa i jedno školsko igralište. A, dok hodamo po kostima mučki ubijenih ljudi, možemo li da očekujemo da nam bude bolje, i kao državi i kao društvu, i kao pojedincima?

RAZGOVOR VODIO: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

(objavljeno u decembarskom broju „Geopolitike“ 2015)

Vezane vijesti:

Novo svetlo na ratne godine

Bez bratskih odnosa se ni sablja ne iskova ni pesma ne sačini

Mesto srpskog vaskrsa