Под туђим крстом: Слово владике Теофана (3)

Тек 1781. признао jе православну веру у Хрватскоj цар Јосиф II против воље хрватских „сталежа“

Хрвати се клањаjу мађарском краљу Калману

МАЂАРСКИ парламент jе 1412. године признао православну веру, а хрватски сабор jе jош 1609. године закључио да се у Хрватскоj признаjе само римокатоличка вера. И тек 1781. признао jе православну веру у Хрватскоj цар Јосиф II против воље хрватских „сталежа“. Године 1741. прогурали су Хрвати на угарском сабору закон коjим се православна вера забрањуjе на подручjу Хрватске, али га царица ниjе прихватила, jер су jоj Срби били потребни за борбу са Пруском. Остао jе на снази пропис да се у Хрватскоj и Славониjи сви коjи нису католици искључе од службе и имовине.

И сам Штросмаjер био jе за униjу и униjаћење Срба, нарочито после 1878. године. Више пута он jе позивао да се добровољном униjом измири Исток са Западом. На то jе горњокарловачки владика Теофан (Живковић) у своjоj Духовноj беседи 1881. године одговорио: „Приjе ће бити што jош ниjе било: приjе ће Лика усанути цела, а изаћи Глина до Кистања; а Језерам Купа окренути, и Карловац прећи на Риjеку, а Риjека под Комоговину, него шта ће послушати тога гласа, и преврнути вjером, православни српски народ мога краjа“.

Наjjачи притисак за униjаћење Срба био jе у Жумберку, о чему jе наjпотпуниjе дао приказ Аустриjанац Јохан Хаjнрих Швикер на основу богате документациjе из Бечке архивске грађе у своjоj књизи „Хисториjа униjаћења Срба у Жумберку“. Сjаjан предговор написао jе Жумберчанин Никола Живковић. Ову вредну књигу хрватски знанственици не помињу, jер им истина изнета у њоj о униjаћењу Срба у Жумберку, никако не одговара.

Жумберчани су се опирали пуна два века, али су наjзад сви до jедног преведени у униjате. О томе Адам Прибићевић каже: „Жумберак jе подлегао Униjи око 1750. после много година jуначке борбе. Нагурали су му униjате свештенике и забранили прилаз православцима, свештеницима и вршили зулум сваке врсте. Кад ни то ниjе помогло, мобилисали су их као граничаре, построjили у редове и тражили да приступе униjи, под претњом суду за непокретност“.

По жељи Угарске дворске канцелариjе Мариjа Терезиjа jе наредила да се одржи ново саветовање о жумберачком проблему; оно jе одржано 14. марта 1760. године под покровитељством Угарске дворске канцелариjе – канцелара грофа Палфиjа. На саветовању jе био и председник Илирског дворског посланства барон Барнштаун, на кога се у своjоj књизи Швикер често позивао као наjобjективниjег учесника и очевица. Постављена су два питања: да ли се грчко-католички бискуп свиднички има устоличити у Жумберку и какав став заузети у односу на карловачког православног владику и његове вернике, коjи живе у Жумберку.

Сви су се сложили да свиднички униjатски бискуп треба да буде устоличен у жумберачком подручjу попут његових претходника. За друго питање постигнута jе сагласност да карловачки православни владика сме, ако се ради о хитном послу, да путуjе у Жумберак, али му се не дозвољава да се тамо насели. Ниjедном униjату ниjе дозвољено да пређе у православну веру, али се дозвољава православцима да се поуниjате, али ако неки православни свештеник успе да наговори неког униjата да пређе у православље, обоjицу оштро казнити и протерати из генералитета. Православним свештеницима, коjи живе у Жумберку, треба дозволити верску слободу према постоjећим прописима прецизно утврдити колики jе броj православних свештеника у Жумберку. Тек пошто се ситуациjа смири, утврдиће се броj униjата и православаца у Жумберку.

Мариjа Терезиjа jе прихватила све закључке.

Генерал Петаци jе настављао послове на униjаћењу Срба. Уз помоћ своjих воjника присиљавао jе православне „да своjим потписом покажу да су за униjу“ и забрањивао jе карловачком владици приступ у Жумберак. Карловачки митрополит жалио се због тога 1. маjа 1761. године Краљици и молио да се обуставе такве работе, а изнуђени потписи да се прогласе неважећим.

Приликом одласка Срба граничара у рат марта 1761. године викар униjатског бискупа тражио jе писмена изjашњавања од жумберачког батаљона и од њихових присутних рођака на отвореном простору код Прибића, „коjим потписани под заклетвом признаjу за себе и за своjе породице, да желе живjети и мриjети по старом грчком обреду у правоj католичкоj вери и под римским папама и да никада неће признавати ни прихватати друге бискупе ни свештенике, него садашњег бискупа Божичковића и његове наследнике истински сjедињене с римском црквом“. Божичковић jе био униjатски бискуп.

Православне граничаре Србе су током воjни силили да посећуjу католичке цркве.

Потпуковник гроф Харберштаjн издао jе 20. октобра 1761. године писмену забрану жумберачким униjатима да иду у „влашку цркву“ наређуjући им да иду у католичку цркву. А карловачки бискуп униjатске вере тражио jе од грофа да не допусти да се „jош ово мало униjата, коjи живе у Жумберку, отуђе и пређу у „влашку веру“. Гроф Петаци jе послао два официра, два Гвоздановића у жумберачку чету да контролишу жумберачке униjате, да ли редовно посећуjу римско-католичку службу Божjу.

МРЖЊА ГРОФА ПЕТАЦИЈА

ДИВИЗИЈСКИ генерал у карловачкоj команди гроф Петаци био jе фанатични присталица римокатоличке цркве и огорчено противник Срба и православља. Православне свештенике коjи би кренули у Жумберак да крсте децу и тамо врше службу Божjу дао jе бацити у тамницу. Ту су их немилосрдно батинали и оптерећивали тешким ланцима.

(Наставиће се)

Остоjа Милисављевић

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Везане виjести:

Под туђим крстом: Ватикан крсти крштене (1)

Под туђим крстом: Царска против калуђера (2)

Под туђим крстом : Закон министра Будака (4)

Под туђим крстом : Пушком чистити веру! (5)

Под туђим крстом: Бискуп саветуjе Србе (6)

Под туђим крстом: Греси Свете столице (7)

Под туђим крстом: Хрват само – католик (8)

Под туђим крстом: Планови фратра Бркана (9)

Под туђим крстом: Покољ на Светог Илију (10)

Под туђим крстом: Тајну скрива Ватикан (11)

Под туђим крстом: Ватикан крије злочин (12)

Под туђим крстом: Четник већ у вртићу! (13)