Слобоштина, стратиште 1368 Срба избјеглих с Козаре, али и оних из тадашњег пожешког котара

Слобоштина је мало село у општини Брестовац у Пожештини за које је шира хрватска јавност чула тамо негдје 2004. године када је бивши прослављени боксач Жељко Мавровић постао пољопривредник.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 16. марта  2016. године.

Купио је овдје имање, производио здраву храну, добивао потпоре за промицање екопољопривреде и радо о томе говорио пред камерама.

Репортери су извјештавали о пословним успјесима спортског аса, хвалећи његово ратарско умијеће, способност привлачења новца из фондова Европске уније и кредита пословних банака.

Десетљећима раније то је мјесто било познато као стратиште 1368 жена, дјеца и стараца избјеглих с Козаре, али и оних из тадашњег пожешког котара. Усташе су их у љето 1942. године убили и њихова тијела бацили у пет бунара.

У знак сјећања подигнут је споменик укупне висине 4,73 метара, скулптура жене с марамом на глави и дјететом у наручју израђен од бронце и бијелог клесаног истарског камена, рад академског кипара Николе Кечанина. Уређен је и спомен дом у којем се налазила биста народног хероја Јове Милановића Црње, а читав споменички комплекс чинила је и рушевна црква св. оца Николаја саграђена 1789. године и запаљена у јулу 1942. године.

У рату 90-тих споменик је, заједно с ваљком обложеним брончаним плаштем на којему је био рељеф с 34 фигуре, темељито срушен, а спомен дом спаљен. Десетак година касније Жељко Мавровић је срушио спаљене остатке зграде и забетонирао темеље, а на цијелом бившем спомен подручју ујесен организовао изложбе бундева.

На постаменту срушеног споменика тамо су биле послагане диње, тиквице, буче, бундеве различитих величина и чудесних облика. На стратишту би звечале тамбурице, на згаришту снаше у народним ношњама поцикивале, крај рушевног храма и бунара у којем су скончале жртве, наздрављало би се плодовима јесени и животу.

Бундевијаде „ирокез квалитете“ постале су хит: сваке године било је све више излагача из земље и сусједних земаља, у Слобоштину долазиле су непрегледне колоне аутомобила из цијеле Славоније, наступали КУД-ови из Хрватске и БиХ, па и нека позната глазбена имена. Једне године отворен је први истраживачки еко-врт у облику лавиринта. Жељко Мавровић тада је објаснио како је пролазак лабиринтом од седам прстенова ‘“једна врста медитације која нас уравнотежује и повезује с природом и биљкама у врту, сједињујући тако у потпуности човјека с природом“.

Покровитељи плеса на губилишту били су Министарство пољопривреде и локална Туристичка заједница. У специјалним извјештајима медија описи: „шаренило“, „сретна лица“, „пјесма и плес“… Нитко није видио ништа необично, нитко се није питао какве су то кулисе у позадини бундева.

Овакве наказне приредбе престале су кад је пропао и Мавровићев бизнис.

– Питали смо се, говорили, упозоравали, али нас нитко није слушао. Господин Мавровић се правдао да није знао – каже Боривој Зарић, пензионисани новинар, први предсједник Удружења антифашистичких бораца и антифашиста Пожеге и аутор књиге „Повијесна сјећања записана у камену“, преглед стања споменичке антифашистичке баштине Пожешке котлине. Споменик, на чијој је предњој страни писало: „Ти гробови нису раке, већ колевке нових снага“, подигао је пожешки СУБНОР 27. српња 1951. године.

Масовној ликвидацији претходила је све већа подршка и прикључење становништва Народно ослободилачком покрету. Равно из Јасеновца као испомоћ долази усташка казнена експедиција под заповједништвом Макса Лубурића која одмах почиње масакр над избјеглицама с Козаре.

– Ти људи су таман помислили да су се спасили погрома, а овдје су завршили у бунарима. Били су смјештени по кућама у селима Павловац, Пасиковац, Кујник, Црљенац и Слобоштина. Кад су усташе долазили по њих покупили су и домаћине Србе – објашњава Зарић. Сабирни логор био је основној школи у Павловцу, а прве ликвидације догодиле су се исте вечери у Горјанској шуми.

У само два дана убијено је 1500 људи, а 16. августа у Слобоштини још 1368. Село је спаљено, а Лубурић је у свом извјештају није споменуо цивилне жртве већ само 62 партизана који су стријељани на темељу усташке одредбе. Начин уморства и број убијених тачно је утврдила комисија Врховног суда Хрватске у другој половини 1946. године.

Мјештани Слобоштине из бунара тијела су премјестили и сахранили изван села, уз цесту која води до Велике.

И ту је био споменик темељито срушен експлозивом у Домовинском рату. Састојао се од два крња обелиска и ниско положених квадри од бијелог глачаног камена којег је 1959. године изградила архитектонска група Зденка Колација. На гробишту је означено 7 заједничких гробница на укупној површини од 800 квадратних метара споменичког простора.

– Цијело подручје било је обрасло шумовитом вегетацијом, остаци споменика и гробишта се нису видјели, по ничему се није знало да постоји спомен обиљежје. Очистили смо га 2009. године – присјећа се Ката Хољевац, предсједница УАБА Пожеге, чији чланови редовито брину о остацима оба споменика.

Уз то, годинама је цистернама на то мјесто довожена отпадна сирутка једне мљекаре па се подручјем ширио неописив смрад који се, за врелих дана, још увијек осјети. Отпад су престали довозити тек након пријетње да ће о онечишћењу околиша бити упознати инспектори и одговорне институције.

Осамдесет шестогодишњи Драгић Косијер у вријеме ликвидација имао је 13 година. Видио је како усташе хапсе и одвозе цивиле међу којима је било и педесетеро дјеце у доби од 6 мјесеци до 14 година, а послије рата свједочио је и премјештању посмртних остатака. Не жели се тога присјећати, бар не јавно па моли да угасимо диктафон и каже:

– Ту би било много да се прича, али од тога нема користи…
Слобоштина је 1921. године имала 356 становника, а данас их је само 17. Један од њих је и пензионисани Гојко Алексић. Без икакве накнаде одржава травњак око споменика и крај цркве. Од марта до данас косио је 12 пута.

„Ако сте ви примијетили да је то лијепо одржавано, онда је то за мене сасвим добро, али нисам само ја заслужан“, каже скромно.

Пише: Горан Газдек

Извор: SNV

Везане вијести:

СЛOБОШТИНА 16.08.1942. – Мучеништво српске нејачи са Козаре