Слободан Реметић: Ћирилица поделила судбину народа

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског jезика у интервjуу за “Новости“ упозорава да jе српски jезик, као и српски народ, угрожен на свом етничком и jезичком простору

Слободан Реметић

ЋИРИЛИЦА се данас углавном чува jош само на неким изанђалим натписима над старим занатским радњама у унутрашњости Србиjе. Ово писмо одавно jе угрожено. Језичка небрига и jезичка политика су део опште политике, jезичка култура jе део опште културе. Дужи период ниjе ишао наруку неговању српског стандардног jезика. Заjедништво нам jе дуго везало руке, све у намери да не покваримо позициjу своjе браће у западним краjевима. Сви споразуми и договори у вези са jезиком, и Бечки и Новосадски, били су на нашу штету, а посебно jе оваj други био погубан за национално писмо.

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског jезика, човек коjи jе упознао све говоре на простору Србиjе, Босанац коjи jе докторирао на говорима централне Шумадиjе, упозорава да jе српски jезик, као и српски народ, угрожен на целом свом етничком и jезичком простору.

– Језик дели судбину народа – каже Реметић и цитира колегу Мата Пижурицу: – Ћирилица jе постала симболички пратилачки знак националне судбине, посебно њеног страдалачког дела. Ћирилица jе у неку руку крст српске националне судбине.

По неким истраживањима, ћирилица jе заступљена jедва 10 процената, латиница апсолутно доминира. Ко jе за ово крив и како ствари могу да се промене набоље?

– Много jе криваца. Нешто jе доносила историjа и на то се ниjе могло довољно или никако утицати. Али, ту су и наш немар и наша небрига. Предуслов свих озбиљних послова jе прецизан и jасан закон и прописи коjи се примењуjу. Брига о jезику jе државна брига.

Шта би тачно ти прописи требало да садрже?

– У Уставу из 2006. године пише: “У Републици Србиjи у службеноj употреби су српски jезик и ћириличко писмо. Службена употреба других jезика и писама уређуjе се законом, на основу Устава”. То се, у принципу, не поштуjе. А 2004. године направљени су одлични нацрти Закона о националном службеном jезику и његовом матичном писму и Закона о службеноj употреби мањинских jезика. Ти закони никада нису ушли у скупштинску процедуру.

Значи ли то да нема политичке воље да се jезик заштити и ова област уреди?

– Тада jе ниjе било. Каква држава и закони, такав и jезик. Ћирилица мора уживати посебну заштиту државних, научно-стручних и научно-образованих институциjа.

Коjе су то тачке у коjима jезик и писмо овераваjу државну и националну сувереност?

– То jе обележавање свеукупног простора jедне државе: путева, мостова, улица… Онда сви државни називи jавних предузећа, музеjа, споменика, треба да су на ћирилици, као и исправе и обрасци, званична преписка и сва документациjа. Даље, исписивање текстова и садржаjа међудржавних уговора и споразума у коjима jе jедна од страна Србиjа или нека њена званична институциjа. На новчаницама потпис гувернера треба да буде на ћирилици… Мора да се осети доминациjа ћирилице у научном, просветном, информативном и привредном животу. А то тражи дуготраjан, систематичан, искрен и зналачки вођен напор поjединаца, институциjа и државе. И што jе наjважниjе, ћирилица треба да постане део породичног васпитања, jер породице, као и село, чуваjу обичаjе и писмо. У свим пословима око националног писма мора се имати у виду његова симболичка снага. Тога симбола свесни су други, пре свега неприjатељи. Сетимо се свих забрана ћирилице у Првом светском рату, па у Другом светском рату. У доба Павелића, и не само тада, спаљиване су књиге на ћирилици.

И у наше доба ломе се и ћириличке табле по Хрватскоj. Зашто Хрватима толико смета ћирилица?

– Они би да нам узму историjу, а да нам укину будућност. Они своjатаjу ћирилицу, кажу да jе њихово писмо. Што jе у jедну руку тачно, ако се узму у обзир католици коjи су писали ћирилицом, а постали Хрвати jуче. На попису из 1890. Дубровник jе имао 11.177 становника коjи су били католици, Дубровчани, нема ниjедног Хрвата, а jезик коjим су говорили био jе српски.

Тврдите да jе политичким инжењерингом од jедног jезика настало више њих. Коjим jезиком се данас говори у Црноj Гори, Хрватскоj, БиХ..

– То jе српски jезик. Сви су се послужили са шведског стола на коме jе био сервиран српски jезик. Прво jе почело са Хрватима, они су преузели Вуков модел књижевног jезика. То jе наjjачи политички потез коjи jе грађански Загреб икада повукао. Хрвати доскора нису крили зашто су узели Вуков jезик. Далибор Брозовић пише 1963. године: “Било jе то натjецање у краjевима за коjе се jош ниjе знало хоће ли се окупити око ове или оне националне jезгре”. Хрватски jезикословци су се, завршивши посао, накнадно “сетили” да jе реч о двама, међусобно сасвим “неовисним” путевима jезичке стандардизациjе, почели су “откривати” да су се два стандарда не само самостално развиjала, него jе Вук од Хрвата преузео идеjе и готове резултате за своjу реформу. А у Загребу су, своjевремено, признавали да су jезик у целини презели, односно градили по Вуку и Даничићу, изричито наглашаваjући да се равнаjу према наjбољима у своjим редовима, а тада су “њихови” била и два угледна Србина.

Слободан Реметић

И БиХ и Црна Гора касниjе су од српског направиле “своjе” jезике. А данас муслимани у Рашкоj области траже преводиоца за бошњачки у судским процесима.
– Циркус са jезиком тамо jе почео када jе неки шофер одбио да да изjаву док му се не обезбеди преводилац за бошњачки jезик. Ниjе крив он, што то ради, него онаj ко му jе то омогућио. Може му се, jер таj исти такозвани босански jезик промовисан jе у време прве демократске владаjуће гарнитуре у Републици. Како ствари стоjе, на путу смо да у Србиjи добиjемо комплетан школски систем на босанском jезику. Овако замишљен “jединствен културни простор” ниjе тако давно дефинисан. Ова, иначе веома важна а необично осетљива проблематика, може се и мора, понављам, регулисати прецизним законом о употреби jезика и писма, прописима темељеним искључиво на научним чињеницама.

Данас jе Његош у Црноj Гори црногорски писац, Хрвати своjатаjу Теслу и Десницу, сви се отимаjу за Андрића… Чиjи су то писци?

– Смешно jе своjатати те људе, отимати их из гнезда у коме су се изгнездили, и коме, по сопственом, изричитом исказу, припадаjу. Његош jе посебна прича, коjа на наjбољи начин показуjе сву бесмисленост парчања и растакања српског етничког и jезичког простора. Његови преци су из Босне, преко Херцеговине, стигли до Катунске нахиjе, у коjоj се и родио наjвећи српски поета. О његовом националном осећању неукусно jе говорити. А његов “Горски виjенац”, у данашњим ђачким читанкама у земљи у коjоj jе у току “истрага предака”, по мерилима владаjућег образа и памети, у Српскоj Спарти, даjе се у фалсификованоj верзиjи, у дроњцима, па подсећа на Милоша Воjиновића, кога онако прерушеног “ни браћа познати не могу”. Српску баштину наша “браћа” других “закона” третираjу као заjедничко, небрањено благо из коjега свако узима оно што му, по његовом суду и науку, припада. Наша политичка елита се постарала да научним скупом “Његош у свом и нашем времену” не обележимо 200 година од рођења наjвећег српског песника, jер jе и у таквоj бенигноj теми “препознат” националистички проjекат.

Такође, званична политика Федерациjе БиХ свету “обjашњава” да Петар Кочић, Иво Андрић, Јован Дучић и други српски ствараоци са тих страна нису писали српским, чак ни српскохрватским, односно хрватскосрпским, него “босанским jезиком”. У Кочићевом случаjу прекорачен jе и наjнижи праг људског достоjанства.

Српска интелектуална елита о проблемима у култури и jезику, углавном, ћути. Може ли се она изборити са изазовима коjи се пред њу постављаjу?

– Ово jе веома комплексно питање на коjе jе тешко дати одговор. Многи говоре и пишу о данашњоj свеопштоj кризи. У временима урушеног система вредности морална криза наjвише брине. Када jе реч о елити, живимо у времену категориjалне и терминолошке збрке. Неки не виде разлику међу терминима национално, националистичко, шовинистичко. Многи се дистанцираjу од испољавања националних осећања, а нарочито деловања. Околности су на сцену извеле мондиjализам, ако не увек корисно, а оно бар безопасно начело и опредељење. Добар део те такозване елите у име “демократиjе”, неких европских интеграциjа, у име тих “ширих” визиjа под тепих гура своjе “уско”, национално. Доба патриотизма у свим слоjевима друштва сменило jе време прагматичног понашања у “новонасталим околностима”. Међу елитом у целини код Срба вероватно никада ниjе било боље хармониjе. Стиче се утисак да су односи између врха духовне и световне власти данас складниjи него у доба Душана Силног и духовника Јоанићиjа, коjега jе суверен именовао за патриjарха како би га оваj могао крунисати за цара.

ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК
Црногорци у Србиjи траже статус мањине и своj jезик – црногорски? – Нама се дешаваjу невероватне ствари. Данас Његошеви саплеменици из Катунске нахиjе и Вукови саплеменици из Дробњака траже црногорски jезик у Воjводини, у коjоj су се обрели током Осме офанзиве. Удружуjу се као национална мањина. А jедан од наших суверена jе отишао тамо и рекао им – ви имате право на своj jезик – црногорски. Ниjе тачно да имаjу, jер за такво “право” не знаjу међународни документи. Историjа jе према Србима, нема никакве сумње, била и jесте више него немилосрдна, али смо, бар у неким досадашњим погромима, у дробљењу и растакању етничког и националног бића, у своме “множењу дељењем” неретко и сами здушно партиципирали. Да се присетимо речи патриjарха Павла: “Биће нам боље кад будемо бољи”.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

У БиХ НЕПОВОЉНА СИТУАЦИЈА ПО СРПСКИ … – Jadovno 1941.

Ћирилица у нестаjању – Jadovno 1941.

ЋИРИЛИЦА ДИО ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ … – Jadovno 1941.

Ћирилица – чир на дванаестопалачном цреву хрватских …

Не даjу ђацима да уче ћирилицу! – Jadovno 1941.